KAKO ODEĆA OTKRIVA, ALI I SKRIVA - KARAKTER: Milanka Berberović o knjizi "Scenski kostim - traganje", saradnji s rediteljima i glumcima

POD jednostavnim a "znakovitim" naslovom, pojavila se knjiga naše ugledne kostimografkinje Milanke Berberović "Scenski kostim - traganje" (u izdanju RTS izdavaštva) koja joj je na ovogodišnjem Sajmu knjiga donela nagradu Udruženja primenjenih umetnika.

Foto: Milena Anđela

Pisana izuzetno zanimljivim jezikom i namenjena ne samo stručnoj javnosti, zgusnula je višedecenijsko iskustvo umetnice koja se tokom bogate karijere bavila i scenografijom, slikarstvom i ilustracijom, pedagogijom (od 1966. do 1976) u Baletskoj školi "Lujo Davičo", bila je i stalni kostimograf BDP, predavač i dekan FPU, a danas profesor emeritus na istom fakultetu. Sa posebnom rafiniranošću i osećajem za meru, kako u radu tako i karakteru, u knjizi je sopstveni rad (kostim iz opere "Madam Baterflaj") stavila samo na korice - sve ostalo posvećeno je ostvarenjima njenih studentkinja.

Foto: Milena Anđela

- Sad su to već poznate kostimografkinje. Izabrala sam generaciju koja je završila 20. i ušla u 21. vek. Pratila sam ih, upoznavala njihov način razmišljanja, energiju i likovnu lepotu koju donose na scenu.

Prenosila im je znanje i iskustvo, a prva i osnovna lekcija bila je da ih nauči da ne kopiraju druge već da izgrade sopstveni, prepoznatljiv stil:

- Veoma sam ponosna što svaka od njih, zaista, ima drugačiji način crtanja i osećajnosti za kostim koji mora da bude primeren predstavi i rediteljskoj koncepciji, kao i karakteru lika. Da pomogne glumcu da ga što bolje donese na scenu. U knjizi je deset mojih kostimografkinja, a jedanaesti je kolega Miodrag Tabački. Uzela sam njegovu scenografiju jer mi je bilo zanimljivo da prikažem predstavu JDP "Ne očajavajte nikad" (sa kostimima Angeline Atlagić) kao celinu koja je pokazatelj namernog kiča na sceni. Doveden je do perfekcije, a on tada postaje velika umetnička vrednost i umeće. I, to ne može svako.

Kako kaže, samo jedan detalj u kostimu može da doprinese ili, pak, poremeti ravnotežu kompozicije. Kao i u običnom životu, odelo ne čini čoveka, ali ga predstavlja:

- Može da bude i sitna greška u kroju koja odvuče posmatrača da pomisli da je lik jedno, a u stvari je drugo. Nekad i sa svesnom namerom. Tako, prostitutka na sceni može se obući po klišeu, upadljivo. Ali, može i da se "prikrije" svedenijim kostimom, pa se tek na kraju otkrije njen karakter. Sve zavisi od reditelja, na koji način hoće da pokaže lik u predstavi, a i od glumca kako da ga odigra. Nekada nismo mnogo vodili računa šta glumac misli o svom kostimu. Bilo je, nekako, normalno da kostimograf osmisli rešenje i da se glumac tome povinuje. Ja sam nastojala, verujem i moji bivši studenti, da pre nego što počnem rad popričam sa svakim glumcem o tome kako sebe vidi u ulozi. Da ne bude kasno kad obuče kostim (a sebe zamišlja potpuno drugačije) da doživi šok. Moramo mu pomoći da ostvari lik koji je zamislio, ali i uputimo u ono što daje karakter tom liku. Evo primera: na sceni su svi obučeni u deset crnih frakova. Čini vam se potpuno nezanimljivo, ipak, jednom je glumcu tesan, drugom veliki, treći ima crvenu postavu, četvrti kratke nogavice... Svaki nešto ocrtava. Onda tih deset ljudi u crnim frakovima mogu biti deset različitih, zanimljivih karaktera. Zahvaljujući malom detalju.

Foto: Фото: Милена Анђела

POGLEDAJ GALERIJU

Uz Geteovu misao da boje deluju na dušu (mogu da izazovu osećanja i pobude uzbuđenja), naša sagovornica govori o njenom značaju na sceni:

- Kad radimo predstavu, boju određujemo prema karakteru lika,vodeći računa i kako će da izgleda. Hor u operi deluje kao masa, nema karakter, pa ako su kostimi različite boje, određujemo je prema tenu horista. Ponekad ne možete da dokažete čoveku da scena nije isto što i privatan život, odnosno da ne može da nosi ono što voli.

Za čitaoca knjige veoma je zanimljiv i podatak koliko je jedinstven kostim u lutkarskom pozorištu. Ni on ni lutka ne odlaze u "fundus", niti se mogu pojaviti u nekoj novoj predstavi.

- Lutka je neživo biće i onaj koji je vodi, glumac, mora da joj daje karakter. Kostimograf pravi nacrt za lutku i određenu predstavu. Ona, dakle, ima svoj kostim i sa njim je uvek neodvojiva celina...

Tokom karijere Milanka Berberović ostavila je za sobom veliki broj maštovitih ostvarenja, ali je angažman u operi bio najispirativniji. Otuda i odgovor na pitanje šta izdvaja u tako bogatom opusu:

- "Atilu" u Narodnom pozorištu, prvu kostimografiju za operu u koju sam uložila celu sebe. U operi sam postigla svoj vrh, pružila mi je mogućnost da svoju likovnost iskažem u svemu - do detalja. U "Atili" sam mogla da se igram s bojama, materijalima, slikama, formama. I to u oko četiri stotine kostima! Ima i baleta koje veoma volim, mada sam uradila samo četiri... Konačno, postoji i priznanje koje mi je posebno drago: statua "Joakima Vujića". I dalje sam jedini kostimograf sa tom nagradom.

Naše vrednosti

- MODA je postala univerzalna, u mnogim stvarima se ujednačila. Preovladađuju stvari iz Kine, pa je ceo svet postao jedna velika kineska robna kuća. Veoma mi je drago što smo počeli da forsiramo naše specifičnosti: naše selo, običaje, narodnu nošnju. Bogata smo zemlja i treba da se toga držimo. To je ono što će nas izdvojiti - kaže naša sagovornica.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije