"НА ХЛАДНОЋИ ВИШЕ И НЕ ОСЕЋАМ НИШТА ЈЕР МИ УТРНЕ СВЕ" Борба младе мајке Јасмине која проси у Кнезу - И када је најтеже, ја се смејем

"ОГАДИО ми се Београд. Некада сам шетала Кнезом, а данас људе гледам одоздо. Нисам ни сањала да ћу просити", каже млада, исцрпљена девојка, умотана у старо ћебе у центру Београда.

Фото: Принтскрин YT/@jibribell

Она се зове Јасмина Јовановић. Има 23 године и новинари су је затекли у Кнез Михаиловој улици, негде на пола пута до Калемегдана. Међу ужурбаним пролазницима који обарају погледе, од којих тек понеки спусти новац, седела је на бетону и у наручју држала двогодишњу ћерку. Испред себе је поставила картон са натписом: "Мајка сам две девојчице Саре и Хелене! Потребна храна, пелене, одећа. Хвала свима од срца".

Јасмина се нада да ће доћи дан када неће бринути да ли ће њене ћерке остати гладне. Дрхтавим гласом, који је једва користила због хладноће, покушавајући да угреје ћерку што више може, открила је шта је претходило борби коју води данас.

- У јулу пуним 24 године. Ја живим у селу Орашац код Обреновца. У Београд долазим повремено. Када сам била мала, остала сам без родитеља. Имам старију сестру и два млађа брата. Немам никакав контакт са њима. Одрасли смо заједно у хранитељској породици, али у хранитељској породици сте до 18. године, а после морате да се снађете како знате и умете. Ја сам се запослила, радила сам, али сам била препуштена сама себи. Имала сам све што ми је требало, нисам знала шта значи немати. Сналазила сам се колико год да сам могла. Са 19 година упознала сам дечка и волела сам га. Он има сличну причу као ја, али није био за породицу. Како се Хелена родила, тако се све променило. Волео је другаре, волео је све сем породице. Прво се родила Сара, она сада има три и по године, ускоро ће напунити четири, а Хелена пуни две године. Ми смо се разишли и ја сам отишла код бабе у Орашац - започела је Јасмина.

Открила је и да се њена бака одувек трудила да јој помогне, али више није у могућности.

- Болесна је, има тумор, а ја се трудим да помогнем и њој. Њој су потребни и лекови, долази нам кућна нега редовно. Долазила сам овде да бих могла да скупим да јој дам све што јој треба. Ја овде дођем на 3-4 сата, треба ми сат и по до Београда. Не морам стално да будем овде. Када у својој околини имам посла, ја не долазим. Лети увек имам посла, идем у све могуће бербе, берем јабуке, боровнице... Зими чистим куће, али дешавало се да ми неко не плати. Понуде ми храну и пелене, али мени то и треба - открила је Јасмина.

Први дан када је одлучила да седне на улицу и проси, никада неће заборавити.

- То је било кад сам била трудна. Мој тадашњи муж није се обазирао. Није имао осећај да има дете и да сам ја трудна. Долазила сам да бих имала за њих. Изашла сам из породилишта, нисам имала ништа. Ја сам оставила са стране, али кад сам изашла, ничега није било. Први дан је био јако тежак, мислим да сам узела 20 динара. Људи су ме гледали избезумљено. Никада у животу нисам размишљала да могу људе да гледам одоздо. Рекла сам да ће ово кад-тад проћи и да ће кад-тад доћи лепше време. Имала сам пуно непријатних ситуација. Људи много вређају. Прво што чујеш је: 'Иди ради'. Ја само прећутим. Увек помислим: 'Да могу, радила бих'. Ја се стварно трудим да овде будем што мање, да радим све што могу, али када дође време, мораш. Када немаш како да се снађеш, тако је. Чекам једног дечка да дође, рекао ми је да ће ми објаснити како да радим преко интернета. Ја сам већ скупила колико ми треба, могу да идем кући. Немам ја цифру коју желим. Колико скупим за три сата, сасвим је довољно. Тамо немамо фрижидер. То што купим, мора одмах да се поједе. Морам да одем да купим старијој ћерки и баби да једу, па да се вратим. Морам да купим прашак да оперем ствари. Јако је хладно, али на хладноћи више и не осећам ништа јер ми утрне све - рекла је.

Јасмини је, више од свега, потребна одећа за две ћерке. И док су новинари разговарали са њом, није скидала осмех са лица.

- Увек се смејем. И када је најтеже, ја се смејем. Ја размишљам само о томе да ово стане. Не могу, верујте ми да ми је свега овога преко главе. Београд ми се огадио. Не могу више саму себе да поднесем у Београду. Пре смо долазили овде да шетамо, а сада гледам људе из угла просјака. Никад нисам ни сањала да ћу седети овако и чекати да ми неко помогне - рекла је Јасмина Јовановић.

Каже да нема број рачуна и да све што можете да урадите, то је да одете до ње - у Кнез Михаилову улицу.

(Мондо)

БОНУС ВИДЕО: Како побољшати квалитет живота?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације