Београд

Славко Видосављевић 35 година поправља ташне, а ево како његов посао функционише у време док влада корона

М. СТАНОЈКОВИЋ

23. 08. 2020. у 10:00

И НА старим занатима, које су и онако одржавали у животу "последњи Мохиканаци", изгледа да корона стеже катанац на врата. Затворене границе и ризичан одлазак у иностранство, довели су до тога да кофери и путне торбе скупљају прашину и чекају неки бољи моменат за употребу.

Славко Видосављевић 35 година поправља ташне, а ево како његов посао функционише у време док влада корона

Управо због тога, прашина се таложи и на рафовима и алату радионице за поправку торби у Балканској улици 45 отвореној пре 74 године, мајстора Славка Видосављевића (57), који већ месецима невољно више се одмара него што се умара од посла.

У једној од настаријих радњи за поправку у граду, која је одолевала тренду да се ствари пре баце и купе нове него поправљају, власник каже, за "Новости", да је посла увек било. Не могу сви да приуште ново, а некоме је и искрзани кофер пун ожиљака успомена која не може да заврши у контејнеру. Па га донесе мајстор Славку да га "освежи". Тако је било до пре неколико месеци. Сада када нема путовања, размишља и да стави кључ у браву.

И САРАЧ ЗАТВОРИО

ОСИМ ове занатске радионице, многи занати нестали су са затварањем радионица, које су деценијама постојале у Балканској улици.
- И сарач, који је овде радио на углу је затворио. Радио је мало откако је отишао у пензију, правио каишеве. И одједном, каже, нема посла, одох Славко! Нисам могао да верујем, како нема посла и сад, ево, стварно нема - каже Славко Видосављевић.

- Овде сам 35 година и посла је увек било. Али откако је корона стигла, никога нема. За два месеца поправио сам само два кофера. Ево, као што можете да видите, на полици стоје свега три торбе. После 17 сати, слободно можеш да затвориш, нико да уђе. Дневно сврати десетак људи, већина се само распитује, а тек понеко остави ствари за поправку - говори Славко док показује на полупразне рафове са торбама и коферима.
Како се наш саговорник присећа, посла је било и у ратним временима, али ово, каже, не памти.

- Чак су и током бомбардовања, кад се чује сирена за престанак опасности, људи дотрчавали да поправе нешто - говори Видосављевић. - Сада ретко. Иначе су често свраћали родитељи којима деца дођу из иностранства. Кажу, "молим те, је л` можеш да поправиш за два-три дана. Сломили му ручку на коферу на аеродорму, разбили точкиће". Сада нити ко иде у иностранство, нити ко долази. Раније се знало и кад буде пензија, буде пуна радионица.

Ова радионица постоји од 1946. године, а мајстор Славку је остало још пет-шест година до пензије. У дилеми је да ли да свој занат преда забораву као и многе његове колеге комшије из Балканске, или да чека боља времена.

- Добили смо помоћ од државе, али то је све једнократно, на дуге стазе мора да се засучу рукави, а муштерија нема - каже Славко.