ХАЈКА НА ЧОВЕКА НАРОДА: Удружени подухват против Митрополита Методија!

Већ десет година траје мук. Десет година – ни гласа, ни речи, ни једног јавног питања о споменику Јусуфу Челићу у Гусињу. Ни гласа о стиховима химне Секуле Дрљевића, ратног злочинца и сарадника окупатора. Ни гласа ни о величању Крста Зрнова Поповића, чије име и лик данас неки поносно носе, без икаквог осећаја према историјској истини и болу који то изазива. То је, изгледа, за неке сасвим нормално. То им је потаман. Да стоји, да се пева, да буде део јавног простора.

Фото: З.Ј.Мачак

Али кад је у питању Митрополит Методије – одједном настаје јуриш. Одједном су пуни енергије, пуни речи, пуни осуде. Не јуришају на споменик Павлу Ђуришићу, нити их он искрено занима. И нека буде јасно – ово није текст у одбрану Павла Ђуришића. Он је овде само повод, згодан изговор, димна завеса. Права мета је Митрополит Методије.

А тај човек није од јуче на мети. Мета је од оног дана када је стао испред народа – дословно. Када је изабрао да својим телом, својим именом и својом чврстином стане на црту и брани оно у шта верује његов народ. И од дана када је пребијен, пред очима јавности, та мета није скинута. Само је постала још видљивија.

Зашто баш он? Можда зато што није политичар. Можда зато што иза њега не стоји партија нити интересна машинерија. Можда зато што га народ препознаје као свог – јер он јесте човек народа, којем народ верује, који иде међу људе, који им гледа у очи без калкулације и без страха. А то је оно што многи не могу да поднесу – личност која не одговара никоме осим Богу и свом народу.

И овде треба рећи отворено: напад на Митрополита Методија није само локални политички обрачун. То је и начин да одређени званичници, који су спремни на сваки компромис ради властитог положаја, сакупе поене код одређених центара моћи ван Црне Горе. Они знају коме желе да се покажу, коме желе да пошаљу сигнал да су “послушни” и “на линији”.

И не ради се овде само о Подгорици. Иза ове хајке стоје и они који, изван Црне Горе, желе контролисати сваки глас, сваку личност која може да измакне њиховој мрежи. Јер ако Методије опстане као симбол народне подршке и црквене слободе од партијских диктата, онда ће се показати да није све под њиховом командом. А то им је највећи страх.

Па се питам – где су сада ти борци за морал, за историјску правду, за “цивилизацијске вредности” када се пролази поред споменика Јусуфу Челићу? Када се певају стихови Секуле Дрљевића? Када се кличе Крсту Зрновом? Зашто тада не дижу глас? Зашто нема насловница, саопштења, протеста? Зато што им то не одговара. Зато што тада треба ударити на своје политичке савезнике – а то се не сме.

Двоструки аршини су огољени. Једни симболи могу стајати и бити слављен део јавног простора, без иједне речи противљења.

И зато се не заваравајмо. Напад на Митрополита Методија није напад на “проблематичне споменике”, нити на историјско наслеђе. То је политички обрачун са човеком народа. Порука свима који се усуде да стану самостално, изван партијских и интересних шина: “Ако ниси наш, бићеш мета.”

А то што га народ воли и што му верује – за њих није разлог да одустану. Напротив. То је разлог да ударе још јаче.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације