СЕЋАЊЕ НА 600 ЖРТАВА: Дан када су зликовци убијали мајке и децу

ЧАКОР и горе подно њега поново су одјекивали од лелека поноситих горштака и тужбалица потомака, који су на Свете Кирика и Јулиту жалили за више од 600 својих најближих, сурово ликвидираних 28. јула 1944. у Велици, код Плава, за свега неколико сати.

Фото Митрополија

- Злочин у Велици није био само ратно стање, већ нешто много теже, јер регуларна војска, по правилима ратовања, никада неће убити дете, ненаоружаног човека или заробљеника, а нарочито не трудне жене и децу. Овде се догодило управо то. То није била војска, него злочиначке хорде које су имале одобрење од Хитлера лично да тамо где народ помаже устаницима убијају све редом, и старце и жене и децу и ненаоружане људе, затирући све листом - део је беседе епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, после архијерејске литургије коју је служио у Велици, у Цркви светих Кирика и Јулите, за пострадале за веру хришћанску.

- Хитлеровој наредби су се, нажалост, повиновали и многи други из нашег комшилука. Нарочито боли што се злочиначкој армади придружило много наших комшија, чак и сродника по крви из давнина, који су са мењањем вере променили и осећање и мисао, изгубивши братско осећање. Ви Величани то најбоље знате, јер сте рођени са тим знањем које се дотакло целог вашег бића. Својим рођењем наследили сте и ту муку која се, Божјим промислом и дејством, претворила у велики благослов. Ко би нас други сабрао, измирио и овако сјединио како овде у Велици, тако и у Долима Пивским и многим другим местима, него наши преци који су невини пострадали за Христа. Њихова невина крв, помешана са Христовом голготском жртвом, нас оплемењује и опомиње. Нарочито нас опомињу она деца величка и горњеполимска која су се својом крвљу сјединила са децом витлејемском и самим Христом - казао је епископ Јоаникије, на дан сећања на величке и горњеполимске новомученике, чији дан страдања је и храмовна слава цркве у селу подигнуте њима у сећање.

 Велика, село на планини Чакор, Фото М. Секуловић

ПРЕ 76 година нацистичка СС јединица "Принц Еуген", заједно са балистима из јединице 21. брдске дивизије "Скендербег", уз помоћ шиптарских вулнетара из Пећи и околине, али и муслимана из Плава и Гусиња, као и зликоваца из редова "муслиманске милиције" из Петњице, које је предводио ратни злочинац Осман Растодер, практично су затрли Велику, убивши тада и 118 деце млађе од 12 година?!
- Њих 14 није дочекало први рођендан, деветоро су били новорођенчад, а четворо је камом извађено из утроба мајки. Мајке су убијане док су покушавале да спасавају своју децу, а величке девојке су ускакале у ватру - да спасу девојачку част - део је сведочења Величана о злочину који је имао геноцидне размере, записаних у званичним послератним актима, која су остала деценијама "ад акта".
Свети архијерејски сабор СПЦ 24. маја 2017. године, прибројао је лику светих новомученика српских жртве нацистичког терора из Велике и Горње Ржанице пострадале 28. јула 1944. године, придружујући им и 28 деце уморене глађу у затвору у Плаву 1941.

НИЈЕ ово било једино страдање Велике, кроз историју их је било - превише.
- Село је потпуно спаљено 1690. године, а становништво се придружило осталом српском народу који је под вођством Арсенија Чарнојевића напустио спаљена огњишта. Од малог броја преосталих староседелаца и досељеника, који су од зулума и освета пронашли у Велици своје уточиште, опет се створила чврста заједница, која је увек била трн у оку окупаторима и тлачитељима - збори мештанин Томо Кнежевић.

Геноцид Део Величана, жртава великог покоља нациста потпомогнутим муслиманским јединицама 1944. године, Фото архива

Напомиње да су 1859. године турска и шиптарска војска, под командом Али-бега гусињског, спалила стотину кућа, убила 20 људи, а 50 жена и девојака одвела у ропство.
- Паљена је Велика и многи њени становници побијени и 1862. у склопу турског напада на Горње Полимље, па 1866. и 1876, да би 50 Величана погинуло у боју на Новшићу 1879, када је, према сведочењу Павла Ровинског, Велика свесно жртвована од стране краља Николе. Сећамо се и величких погрома у балканским ратовима, па Првом и Другом светском рату, а ни последњи сукоби приликом распада Југославије нису могли проћи без величких жртава. Све те погибије, паљења, пљачке и зулуми нису уништили дух слободе и отпора терору, већ су давали снагу новим генерацијама да одоливају свим окупаторима. Kако једном приликом рече мој рођак новинар Гојко Кнежевић, Велика и Величани су били "стамени браник вере православне, рода српскога и државе црногорске". То је била једина кривица Величана због које су балисти и вулнетари и 1944. покушали да нам затру семе. Kолико је несхватљиво како су могли да направе такав злочин, толико је несхватљиво то што су послератне па и садашњe власти, смишљено прећуткивале велички геноцид и чак потискивале сваку помисао на помен невиним жртвама. О злочину се није причало на званичним местима, многи злочинци су некажњено живели и до природне смрти несметано шетали по Плаву. А ћутање о томе и некажњавање монструма био је још један злочин према пострадалима и преживелима - прича Томо Кнежевић.

 Фреска у Цркви светих Кирика и Јулите у Велици, Фото архива

Притом констатује, да по броју и структури убијених, по начину њихове смрти, покољ у Велици је раван онима у селима Лидице у Чешкој и Ми Лај у Вијетнаму, али, док се та места налазе у уџбеницима историје у огромном броју земаља као пример ратног злочина, за велички геноцид као и злочин у Пивским Долима - мало се зна и у Црној Гори.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације