ФЕЉТОН - БАЛКАН РЕГИОН ПУН ПОДЕЛА И ПРОБЛЕМА: За све се пита Немачка, земљама југоисточне Европе остаје светла "европска перспектива”

ИМАЈУЋИ у виду наведена размишљања у претходном наставку овог фљтона поставља се питање: шта ће бити са ЕУ? Ова и оваква ЕУ мора да се реформише, али, да ли има снаге и воље за то код свих њених чланица?

Фото: Танјуг

На неки начин она сада подсећа на једну другу државну творевину - некадашњу Југославију. На једној страни налази се „немачки или германски” блок (Немачка, Аустрија, Белгија, Холандија, Данска), на другој страни „романски” блок (Француска, Италија, Шпанија), а остале државе и државице, мада формално равноправне у одлучивању, ипак се мало питају о битним стварима. Ту и тамо, оне могу да направе одређене проблеме, али углавном буде „онако како Немачка каже” (а она се претходно потруди да „излобира” за своје ставове и предлоге, код утицајнијих „старих” чланица ЕУ, и, уз понеку концесију, створи потребну „критичну масу”). Да ли неко мисли да се у ЕУ може донети нека одлука која иде директно на штету интереса Немачке, макар она била у корист свих осталих чланица ЕУ? Тешко да неко реалан мисли да је то могуће.

Шта остаје земљама југоисточне Европе (западног Балкана)  које нису у ЕУ? Остаје им, за сада, обећање о појачаном ангажовању ЕУ у овом региону и светла „европска перспектива”, како се то често каже у последње време од стране челника ЕУ и државних званичника земаља које су њене чланице, без наговештаја неког конкретнијег датума пријема, чему се посебно противи Немачка (као што је то било на Самиту ЕУ - Западни Балкан у октобру 2021) . Као да западни Балкан или југоисточна Европа није у Европи, него у Африци (мада многи у „старој” Европи то вероватно и мисле, или бар сматрају да тамо објективно припада). Балкан је за њих синоним за нешто мрачно, ирационално, за регион препун подела и проблема. Зато га треба што дуже држати по страни, у резервату, и не дозволити му да уђе у ЕУ и поквари „идилу” која тамо влада.

ОВО ПОГОТОВО када је из овог подручја 2013. изузета Хрватска, која заједно са већ раније (2007) примљеном Румунијом и Бугарском, уз стару чланицу, Грчку, формирају „санитарни коридор”, утицају Русије и Турске. Земљама у резервату се обећава „европска перспектива”, као и разне форме регионалног повезивања (CEFTA, Берлин плус, Балканска (кон)федерација) као „предприступне” фазе (степенице) за ЕУ, чиме се још више држе на дистанци, а у настојању да се створи привид да се ЕУ бави Балканом, уз много обећања и релативно мало пара.

Изгледа да ЕУ не зна шта ће са собом. Како Клаус Офе (Claus Offe) у свом делу Европа у замци из 2016. каже: „ЕУ се налази на раскршћу између нечег  знатно бољег и нечег знатно горег од очигледно неодрживог статуса quo. Другим речима, она је у континуираној кризи. То је сасвим јасно, како самој Европи, тако и шире. Зато нисам усамљен када верујем да је тренутна криза - криза која представља кумулативан исход кризе финансијског тржишта, кризе јавног дуга, економске кризе/кризе запослености и институционалне кризе ЕУ, кризе еврозоне и кризе демократских квалитета ЕУ - крајње озбиљна, без преседана, и да је застрашујућа због своје комплексности и неизвесности.

Ако не буде ускоро решена крупним институционалним преуређивањем ЕУ, велику штету претрпеће не само политички пројекат европских интеграција већ и глобална економија, да не говоримо о огромним социјалним тешкоћама које је криза већ проузроко- вала у земљама европске периферије.”  ( Истраживање ЦеСИД  за потребе Београдског центра за безбедносну политику, које је рађено од 15. 9. до 5. 10. 2020. на узорку од 1.200 грађана, показало је да њих 51% не подржава чланство Србије у ЕУ, док га подржава 46%, при чему 58% сматра да Србија никад неће постати пуноправни члан (скоро половина њих мисли да ЕУ не жели да прихвати Србију као члана). Од земаља ЕУ грађани имају највеће поверење у Грчку, Мађарску и Румунију, а тек 1 до 2% као главне савезнике види Немачку и Француску. Иначе, само 3% подржава чланство Србије у НАТО. )

ИДЕЈУ о „Европи различитих брзина”  први су лансирали саветници канцелара Хелмута Кола још 1989. („Европу концентричних кругова”), а после разрадили истакнути политичару (Волфганг Шојбле и Карл Ламерс) Хришћанско-демократској унији (CDU) 1994. („Европе варијабилне геометрије”). Стога би се могло рећи да се ради о актуелизованом „немачкој пројекту” трансформације ЕУ, са издвојеним земљама „језгра” ЕУ (који се углавном поклапа са земљама оснивачима ЕЕЗ), које би се определиле за већи и бржи степен интеграције и „осталих” чланица ЕУ које би их пратиле према својим жељама и могућностима.

Скромно  мишљење писца ових редова је Србија у следећих 20 година неће ући у ЕУ (са КиМ или без њега, али је много вероватније оно друго), наравно, ако ЕУ буде до тада постојала, а неће извесно постојати у овом облику, јер је то стање на дуги рок неодрживо. Овим се поставља питање да ли ће тада ЕУ, или оно што од ње буде настало (остало), после свих 35 „затворених поглавља” у преговорима (или ће временом бити још разних захтева и услова, мада се неће звати поглавља, него промена „методологије” приступања - „кластери” и сл.), бити толико привлачна за Србију?

„ДОНОСИОЦИ одлука” у Србији, изгледа, последњих двадесетак година сматрају да ЕУ (чланство) нуди решење за све проблеме. „Европа (ЕУ) нема алтернативу” је (политички) став који никада није озбиљно тестиран на вољи народа. Не треба губити из вида да су грађани у појединим земљама које је ЕУ много више желела у својим редовима, својевремено на референдуму или сличним облицима изјашњавања (преко парламентарних избора партија које су за или против уласка у ЕУ) дале свој суд, као што је недавно био случај са Исландом (који од почетка преговора са ЕУ 2010. отворио сва поглавља и затворио добар део њих, а онда 2013. донео одлуку да одустаје од чланства), раније са Норвешком (на референдумима 1972. и 1994. већина грађана је била против чланства), или су одлуке доношене тек на поновљеним изјашњавањима (Данска).

Ово нипошто не значи да не треба прихватити „вредности” (системска решења, прописе, институције)  ЕУ, али не све и по сваку цену, већ селективно, оне за које се процени (на бази детаљне анализе трошкова и користи) да су за добробит и просперитет Србије и градњу бољег друштва, а не у искључивом интересу ЕУ (још боље речено „бриселске бирократије”) или појединих њених чланица. До тада, како примећује аустријски публициста Ханес Хофбауер, Србија живи у једној врсти „чекаонице (за ЕУ), у лебдећем, магловитом стању”, које може потрајати.

СУТРА: ЕВРОПА ПОНОВО ПРЕД НЕМАЧКИМ ПРОБЛЕМОМ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НЕМАЧКА "УЧИ" ЕВРОПУ КАКО ДА СЕ ПОНАША У "СВОЈОЈ КУЋИ": Нова немачка моћ се заснива на економији

20. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУДБОНОСНА 1989. И КРАЈ СОВЈЕТСКЕ ЕРЕ: Криза ауторитаризма није почела Горбачовљевом „перестројком” или падом Берлинског зида

19. 03. 2023. у 18:00

Свет

1 0

ДРУГИ ХЛАДНИ РАТ ЋЕ БИТИ ОПАСНИЈИ ОД ПРВОГ: Кисинџер слути "кинеску вестернизацију"

26. 03. 2023. у 16:33

Свет

0 0

ЈЕЉЦИНУ ТОРТА И ЛАЖНО ОБЕЋАЊЕ: Три деценије декларације о крају Хладног рата

02. 02. 2023. у 08:20

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације