ВЛАДИКО, ЕВО ВАМ МОЈЕ ДЕТЕ! Пошаст са којом је Амфилохије морао да се сукоби по доласку на трон Светог Петра Цетињског

ПО доласку на трон Светог Петра Цетињског митрополит Амфилохије морао је да се сукоби и са још једном пошасти, дукљанско-мондијалистичком, која свих протеклих година није престала да гура Црну Гору у разисторију, у одрицање од саме себе, у расрбљење, у разњегошење, у разјезичење, у расћириличење, у раскосовљење!

Фото архива

О томе његов племеник Комнен Бећировић каже:

"Посебан скандал је што монтенегринска власт, упркос гласитости и улози нашег Митрополита у целом Православљу и Хришћанству, једнако му, још од самог почетка, супротставља једног незнанца и самозванца, једног распопа и расколника! И да није било велике борбе коју је Владика водио, уз помоћ свог вредног свештенства, српске интелигенције и верног народа Црне Горе, без сумње би већ одавно било свршено са вечном српском Црном Гором. Дакле, не само да је одиграо улогу у оздрављењу и очишћењу Црне Горе од зла комунистичкога, него и у њеној одбрани од зла дукљанско-мондијалистичкога."

МИТРОПОЛИТОВА делатност не ограничава се само на Црну Гору, он брине о читавом српству, "будући да је кад се српски народ у последњој деценији другог Христовог миленијума, нашао на голготи, дубоко састрадавао са њим, залечујући му нанесене ране својом јеванђеоском речју и храбрећи га да истраје у својој праведној ствари.

- У току злочиначког рата НАТО против српског народа с циљем да му се отме свештено Косово и поклони његовим вековним душманима, митрополит је скупљао комаде уморених Срба по Косову да би их опојао, служио на рушевинама светиња и показао у својим проповедима, све размере учињеног зла. Својим учинцима, тачније својим подвизима, сасвим је оправдао световно име Ристо.

Величанствено, каква је и била животна мисија, митрополита црногорско-приморског Амфилохија испратила је његова Црна Гора. До вечног почивалишта у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења, коме је ударио темеље и заветовао да под његовим сводовима буде сахрањен, пратиле су га сузе, аплаузи, поруке, беседе и повици: "Не дамо светиње!" Остале су приче, сећања пријатеља, најближих сарадника блаженопочившег цетињског архиепископа. Познати адвокат Радован Р. Бојовић, брат владике Кирила, прилично емотивно се присећа једног догађаја.

- НИКАДА нећу заборавити тренутак када је мој брат Милан, потоњи владика Кирило, математичар од формата, магистар математичких наука, рекао нашим родитељима: Ја одох у манастир! Ни сузе наше мајке. Ни речи нашег пок. оца: И праведно је да један од моја три сина послужи Богу. Никада нећу заборавити онај сусрет нашег оца са митрополитом у Цетињском манастиру приликом Кириловог монашења.

Тренутак тог сусрета чува наша мајка као драгоцену успомену. "Владико, ево вам данас поверавам моје дете! Нека је Богом благословено!"

- Бојовићу, благословен је ваш дом од данас па довека - одговорио је владика.

Онда годинама Кирилово духовно узрастање уз његовог духовног оца и учитеља митрополита Амфилохија и увођење у трон владика древне Епархије Диоклијске, а потом и за епископа Епархије (митрополиту посебно драге) Буенос Аиреске и Централно-јужноамеричке СПЦ.

ПАМТИМ и сваки тренутак проведен у владичиној близини у далеком Буенос Аиресу, приликом Кириловог устоличења, радост сусрета након Службе Божије и прилику да чујем Његову благу и мудру реч. Памтимо и када је владика дошао у наш скромни родитељски дом и утешио нас након упокојења наших прерано отишлих кћерки и сестара Невенке и Миланке. И речи наше мајке након тога: "Децо, од данас је наша кућа освештана! Хвала ти, Свјатејши Владико, за родитељску пажњу и бригу не само према мом брату Владици Кирилу, него и према целој мојој породици. Учинио си част и привилегију нама нишчима тиме што си нас пригрлио и учинио својим. Иако уверени да си данас са својим милим Господом (опрости нам), плачу наше душе за Тобом драги и велики Учитељу, духовни горостасу, оче и брате у Христу. Моли Бога за нас грешне", порука је Радована Бојовића.

У тузи и у радости опраштају се од митрополита. Сузе, теку, навиру неке драге, незаборавне слике, које су заувек обележиле њену и душу мајближих. Реч је о Радовановој супрузи, снаји владике Кирила, Валентини Ђукановић Бојовић, која се овог пута писмено обраћа митрополиту. Пред њеним очима ређају се слике, које оловка бележи:

- СЛИКА прва. Радост кад моју мајку из Католичанства уводите у Православље. За њу је кумство са Вама била и остала највећа Светиња. Слика друга: "Крстићу се само ако ме крсти Митрополит Амфилохије", понављао је упорно мој покојни ујак Зоран, на моје молитве и молбе да се крсти. И заиста, Митрополит (који се као истински Пастир бринуо о спасењу сваког човека) стаде једног дана пред мојим ујаком и рече: "Хајде, благо мени, да те приведемо Богу". И би тако. Слика трећа: Чудо Божије. Када су већ и лекари били дигли руке од мог братанића Спасоја, тешко страдалог у саобраћаној несрећи, Владичине Свете Молитве учинише чудо. "Не брините, Спасоје ће бити добро, њега ће име његово да спаси!", биле су Владичине речи након изласка из шок-собе у којој је Спасоје лежао. И прве Спасојеве речи када се пробудио из коме бејаху: "Мене је спасао Бог и Владика Амфилохије!"

СЛИКА четврта: "Биће ми част да венчам твоју Валентину", одговорио је Владика мојој мајци. Ето, ја бедна, обична, доживех да такав Васељенски човек, духовник, мудрац, живи Светац, прозбори ове речи о мени. На мом венчању имао је улогу мог рано преминулог оца и ја сам читавог живота осећала ту Владичину очинску бригу за мене и моју породицу. Слика пета: Бог је услишио моје молитве и да Митрополит крсти моје чедо, мог сина Рада. Нека га Владичин благослов прати у све дане живота његова.

И радост сусрета у Цетињском манастиру, у кући моје мајке и мога брата Алексе (Владичин љубимац кумче Ристо често нас окупљао), довољно бејаше да се дотакнемо Његове Свете руке и да нас мине свака мука и горчина... Долазићемо Ти, мили наш, да Ти исплачемо све наше проблеме, да нас утешиш и помилујеш својом Љубављу", поручује Валентина Ђукановић Бојовић.

Сутра: Цетиње га није "разумело"

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације