БЕОГРАДСКА СВЕТИЊА У РИЛСКОМ МАНАСТИРУ: Сведочанства непознате српске историје скривена у богомољама на високим бугарским планинама (ФОТО)

МАНАСТИР Светог Јована Рилског, зван и Рилски манастир, скривен на платоу дубоке клисуре у густој високој шуми бугарске планине Риле, крије велику, а заборављену причу о српским ктиторима и дародавцима ове свеправославне светиње.

Фото Б. Субашић

Рилски манастир су даривали и обнављали краљ Милутин и Цар Душан, а високу кулу идентичну једном од пиргова Хиландара сазидао је племић Хреља Охмућевић, легендарни Реља Крилатица из епске народне поезије.

Најдубљи траг у историји и предању је, ипак, оставила Мара Бранковић, кћи српског деспота Ђурђа и византијске принцезе Ирине, познатије као Јерина. Она се у бугарским народним песмама често помиње као "лепа" или "бела" царица Мара, а увек уз дивљење за њену истрајност у хришћанској вери. Српска "деспина" остала је хришћанка и није имала деце са Муратом Другим. Упркос томе, утицај ове умне жене на османском двору био је невероватан. Била је главни васпитач свог пасторка, будућег султана Мехмеда Другог Освајача, који јој је не само подарио слободу после очеве смрти, већ ју је до краја живота ангажовао као саветника и у дипломатским мисијама. Она је заузврат постала највећи заштитник православља на Балкану у 15. веку. Лично је 1469. пратила чудотворне мошти Јована Рилског које је избавила из турских руку и вратила их у манастир у планинској пустоши где се аскета и чудотворац подвизавао у 10. веку. Савремени бугарски истраживачи открили су да је тада у Рилски манастир донела и једну српску светињу - Богородицу Осеницу, што је дуго прећуткивано због утицаја политике модерног доба.

У стручној и туристичкој литератури се као најпознатија икона Рилског манастира наводи Богородица Осеница, али њено народно име гласи другачије - Марина икона. Када у бројним манастирским продавницама упитате продавца да ли имају њену репродукцију, одговор без изузетка гласи:

- Како да нема Марина икона, то највећа светиња!

Иста прича се понавља у манастирском саборном храму Рођења Богородице. Упитате ли калуђера или верника где је Марина икона, одвешће вас реликвијара, где лепу иконицу Богородице са Исусом у наручју окружују преграде у којима су мрки делићи чудотворних костију, моштију светаца.

Крај ње је упозорење да се чудотворној реликвији прилази с посебним поштовањем јер је она "осеница", што значи да зрачи "осењује" Духом светим. Пред Марином иконом најчешће се моле жене јер предање казује да икона исцељује децу.

На зиду лево од Марине иконе насликан је Свети Сава, заштитник не само српске већ и свеукупне писмености и идентитета балканских Словена, а на вратима олтара наспрам светиње је насликан српски грб са оцилима. Нажалост, интереси великих сила у 19. и 20. веку су изазвали крваве сукобе и затамнили велику православну балканску сагу.

Њена највећа и најтрагичнија хероина је Мара Бранковић, која је практично као талац, залог мира, ступила у политички брак са султаном Муратом Другим, али ни по коју цену није желела да се одрекне хришћанства. Њено високо порекло и образовање учиниле су је моћном у Цариграду, нарочито када је на престо ступио њен васпитаник Мехмед Освајач. Он се саветовао са њом о свим црквеним пословима, па је забележено да се говорило како Мара бира цариградског патријарха. Кала Мара, што се преводи и као добра и као лепа, била је заштитник Свете Горе Атонске, где већином манстира тада управљају Срби, а прави подвиг је направила посредујћи у откупу моштију Светог апостола Луке, једне од најважнијих хришћанских реликвија, коју је деспот Ђурађ донео као симбол наде у Смедерево.

Foto: Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

Када је царица Мара у Рилски манастир допратила мошти светитеља Јована, уз њих је највероватније донела и икону-реликвијар. Нова истраживања бугарских историчара указују да је ова светиња мистериозним путевима овде стигла из Србије и претпостављају да је реч о чудотворној икони из Саборне Богородичине цркве, сликане руком апостола Луке. Она се у житијима помиње као предмет обожавања у Београду када у њему столује српски краљ Драгутин крајем 13. века.

Судбина Марине иконе је непозната у следећом столећу, када се око београдске тврђаве воде огрочене борбе и она непрестано прелази из руке у руку. Деспот Стефан 1403. на пустом згаришту и рушевинама старих утврда подиже српску престоницу и враћа икону Богородице, којој се траг губи после његове смрти јер 1427. Београд узимају Угри. Чудесну икону, претпостављају научници, деспот Ђурађ је пренео у Смедерево, где се прича о светињи поново прекида. После коначног пада деспотовине 1459. планински манастири Балкана о којима су бринули последњи српски племићи постају уточиште за монахе из Србије. То је највероватније објашњење због чега Мара Бранковић склања чудотворну икону у Рилски манастир.

СРПСКЕ КЊИГЕ

РИЛСКИ манастир је обновљен и увећан у време обнове Пећке патријаршије. Био је у њеној надлежности, у Самоковској епархији, а о бројном српском монаштву сведочи велики број српских књига које су овде писане.

ПАРАКЛИС НЕМАЊИЋА

НА трећем спрату манастирског конака се налази параклис, црквица, посвећена српским светитељима Симеону и Сави Српским, који су били дубоко поштовани у Бугарској као заштитници словенског језика и идентитета.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације