СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЦРНУ ГОРУ РАСРБЉАВАЛА И КОМИНТЕРНА: Како је династички сукоб у суседној држави претворен у национално питање

НИЈЕ без основа уверење да је данашња криза српско-црногорских односа иницирана сукобом књаза, а потом краља Николе Петровића са представницима српских династија, око начина и облика уједињења ове две државе, који је надживео своје зачетнике и прерастао у спор дугог трајања.

Краљ Никола са синовима и престолонаследником Александром

У временима којa ће уследити обликован је у зависности од наметнутих историјских и политичких околности. Деценијама доцније тај династички спор ће у главама савременика прерасти у национално питање и одвајање два дела истог народа, уз припадајућу пропагандну реторику.

Развој догађаја крајем 19. и почетком прошлог века показао је да је управо династичко питање превазилазило личне и породичне оквире. Од Берлинског конгреса, преко балканских ратова и Првог светског рата, када је решавање српског националног питања било пред завршном фазом - дилема ко ће бити стожер уједињења постала је главна препрека било ком суштинском договору.

На ривалитет два двора утицаће и резултати балканских ратова који ће донети велики престиж династије Карађорђевић у односу на Петровиће. Крај ових ратова, управо када су Србија и Црна Гора добиле заједничку границу, донеће и прве озбиљне неспоразуме и сукобе ових владара. Уместо да зближи, заједничка граница је из темеља променила односе. Романтичарска фаза о заједничкој држави постепено се преусмерава на "прагматичну политику".

ИЗБИЈАЊЕ Октобарске револуције, улазак Сједињених Америчких Држава у рат имали су и значајне одјеке на будућност Балкана, наравно укључујући и Црну Гору. Све то је приморало Николу Петровића да крене у дипломатску офанзиву. Како је око себе имао мали број сарадника, углавном невичних дипломатији, он се одлучио да са лидерима савезника комуницира меморандумима, у којима је тражио да се Црна Гора призна као посебна држава. Писао их је сам, углавном на француском језику.

Са слањем меморандума наставио је и када је завршена одисеја око стварања Југославије, када је било јасно да велике силе нису расположене за његов повратак под Ловћен. Овога пута ови документи су били насловљени на Друштво народа. У једном од њих, у новембру 1920. године, први пут се спомињу Црногорци као посебна балканска нација. Била је то прва клица теорије о новој нацији. У том дипломатском документу су зачете све потоње идеје о етногенези Црногораца.

Породица Петровић и Александар Карађорђевић

Негде у исто време, на другом крају Европе од Женеве, две и по хиљада километара у ваздушној линији од седишта Друштва народа, у Москви, на Другом конгресу Коминтерне, прихваћено је "национално питање", као део револуционарне стратегије. Следећи корак Коминтерне је доношење резолуције о разбијању Југославије, као вештачке версајске творевине која је створена силом, и формирању самосталних држава - Хрватске, Словеније, Босне и Херцеговине, Македоније и Црне Горе.

Као дисциплинована чланица Коминтерне КП Југославијa је извршавала директиве централе из Москвe и већ на Трећем конгресу у Бечу 1926. године доноси резолуцију о националном питању и за њу национални покрет Црне Горе није покрет српског, већ црногорског народа. Две године касније на Четвртом конгресу КПЈ, у новембру 1928, у Дрездену, прокламовали су политику разбијања сопствене и стварања независних држава, а међу њима и "независне Црне Горе", у којој се "црногорски народ" бори за своје ослобођење. Овим одлукама југословенски комунисти дефинитивно су прогласили да су Црногорци посебна нација.

Бранко Петрановић пише како се историографски не може тачно утврдити који су били мотиви Коминтерне да (посредством своје "трансмисије") утиче на разбијање Југославије. Према овом аутору, у сфери "подоста уверљивих" претпоставки је и страх да се Краљевина СХС не искористи као "плацдарм" за напад на СССР, да се одговори на политику великих сила Запада којом се стварао "санитарни кордон" против бољшевизма, затим ослаби версајски пион, како се третирао режим Краљевине.

Приликом припрема за одржавање Пете земаљске конференције КПЈ у јесен 1940, у Загребу, Милован Ђилас је одлучно заступао став о самобитности Црногораца, у чему су га подржали Едвард Кардељ и Јосип Броз Тито, док је Моша Пијаде сматрао да се процес формирања посебне црногорске нације још налази у развојној фази.

 

Крсто Зрнов Поповић

Дипломатски документ краља Николе из новембра 1920. пуну друштвену снагу добиће тек након ослобођења земље и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије. Милован Ђилас објавио је у "Борби" 1. маја 1945. текст "О црногорском националном питању" којим је озваничена нова нација. Написао је да црногорска нација не постоји, да се становништво назива српским, али би се та свест требала заменити црногорским националним идентитетом. Његови ставови постали су окосница званичне партијске и државне политике.

Следећи корак државног и партијског апарата је био да наруче ново тумачење црногорске "националне" историје. Историчар Јагош Јовановић је 1947. је објавио обимну књигу "Стварање црногорске државе и развој црногорске националности: Историја Црне Горе од почетка VIII вијека до 1918. године". Појавом овог дела постављена је основа за идеолошку црногоризацију у многим областима друштвеног и културног живота.

ПОСЛЕДИЦЕ вештачког стварања једне нације су да данас имамо три врсте Црногораца. Једни су, условно речено, следбеници Ђиласовог начела о постепеном издвајању из српског народа. Они говоре српским језиком и припадници су Српске православне цркве. Не оспоравају заједнички корен са Србима, средњовековно доба доживљавају као део заједничке баштине.

Други су поборници "дукљанске" школе и они заговарају теорију о потпуној различитости од Срба, од Јужних Словена до данашњих дана. Њима су за све невоље овог света криви Србијанци, окупатори, асимилатори, експлоататори... Они говоре црногорским језиком и подржавају цркву Мираша Дедеића. Користе се свакаквим фалсификатима и инсинуацијама да докажу несрпски карактер средњовековне Дукље-Зете и нововековне Црне Горе. После осамостаљења 2006. држава се приклонила њима.

Има и трећих, који доказују да су потомци античких староседелаца, али је њихов број занемарљив. Да не прескочимо Савића Марковића Штедимлију, који је тврдио да је Црна Гора у раном средњем веку припадала "црвеној Хрватској", из чега је изводио тезу о хрватском пореклу становништва Црне Горе.

 

Краљ са супругом у емиграцији

ИАКО је учествовао у стварању црногорске нације, Ђилас је умро као Србин. После силаска са власти, остао је Црногорац завичајно, али не и национално. На суђењу се изјаснио као Србин. Матија Бећковић сведочи да се о томе расправљао са оптуженичке клупе са својим судијама и тужиоцима и то га није мало коштало. Није хтео да остане "отац нације".

"Да је остао Црногорац, верујем да би нашли начина да га по тој основи ставе под неки заштитни кишобран као 'националну вредност' као што су то чинили у неким другим случајевима. Један од кључних црногорских функционера звао га је на разговор и отворено споменуо такву могућност. Ђидо није хтео поштеде по ту цену, додајући да је црногорска нација идеолошки изум и да он то најбоље зна."

Четири месеца после објављеног текста у "Борби", 1. маја 1945, Ђилас је на једном предизборном говору у Подгорици рекао "да двије ствари никад нико није успио у Црној Гори: да црногорски народ одвоји од Србије и од Русије".

Бошко Вукићевић, црногорски аналитичар и потомак Новице Радовића, вође тзв. Божићне побуне у Црној Гори из 1919. године, поводом стогодишњице овог догађаја, који већ читав век производи контроверзе, изјавио је: "Мој прадеда је написао књигу о томе (Божићна побуна) - "Црна Гора на савезничкој голготи", у којој говори о династичком сукобу Петровића и Карађорђевића, а пре свега о српском идентитету Црне Горе. Пасошка исправа бригадира Крста Зрнова Поповића, такође једног од вођа побуне, издата је 18. октобра 1929. од белгијских власти у Лијежу (Белгија). У рубрици de nationale уписано је Сербе. Поповић се иако присталица суверене Црне Горе са династијом Петровића на челу, национално осећао као Србин. Ову исправу чува породица М. П. Стојановића са Цетиња.

СРПСКА НАРОДНА СКУПШТИНА КЊАЖЕВИНЕ

ЗА РАЗЛИКУ од младоцрногорских ревизиониста историје, њихови преци нису имали недоумица о томе ко су и шта су, па је тако 10. децембра 1906, у Владином дому на Цетињу, Народна скупштина већином гласова одлучила да њен званичан назив буде "Српска Народна Скупштина Књажевине Црне Горе". Два дана касније књаз Никола упутио је писмо председнику Скупштине Шаку Петровићу Његошу: "Разумио сам да је наша Скупштина ријешила назвати се Српско-црногорска народна скупштина. Ја противу тога немам ништа... Већ када је скупштина себи дала ову титулу, што иста заборави мене с предлогом на владу да се и ја прозовем 'Ми по милости божјој књаз и господар српско-црногорски', јер иначе, остајући на само 'црногорски', излази некако да смо у несугласици Скупштина и ја, што у ствари, Богу хвала, нијесмо."

Препоручујемо

Друштво

0 2

СПОМЕНИК ДОЖИВЕО КРАЉЕВУ СУДБИНУ: Како су на Орјену обележили 10 година од доласка на престо Александра Карађорђевића

22. 08. 2021. у 08:15

Друштво

0 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ОДЛАЗАК СИМБОЛА СРПСКЕ ЕПОПЕЈЕ И СЛОБОДЕ: Уочи стогодишњице смрти краља Петра Првог Карађорђевића

15. 08. 2021. у 09:32

Друштво

0 1

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЗБОГ ГРДЕЛИЦЕ БИО УГРОЖЕН СВЕТСКИ МИР: Поводом годишњице проглашења независности Србије на Берлинском конгресу

18. 07. 2021. у 18:11

Друштво

0 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - БРИСАЊЕ ТРАГОВА СРПСКОГ ПОСТОЈАЊА: Теорија о илирском пореклу постала темељ албанске националне идеологије

11. 07. 2021. у 18:00

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ, ТИТО И ДРАЖА ВЕРОВАЛИ У МОЋ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ: Поводом 4. јула и историјског додатка о 80 година антифашистичког устанка

04. 07. 2021. у 16:14

Друштво

4 8

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ХТЕЛИ БИ ДА ОБРИШУ ЗЛОЧИНЕ УСТАША: Шта се крије иза најновијих порука политичара званичног Загреба

27. 06. 2021. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације