НАЈБОЉИ ЖЕЛЕ ДА ОСТАНУ У СРБИЈИ! Студенти генерације четири факултета Универзитета у Београду, о раду и одрицању ...

ЊИХОВО време тек долази. Они су студенти генерације са четири факултета нашег најстаријег и најбољег Универзитета - у Београду за школску 2019/20. годину.

Фото Танјуг

Иза њих је доста рада и одрицања, али и десетки у индексу. Пред њима је светла будућност.

Планирају, како су нам рекли, да остану у Србији, иако су им, захваљујући успеху, али и угледу и реномеу које наше високошколске установе имају у међународној академској заједници, отворена врата најпрестижнијих светских универзитета.

Већина је тренутно на мастер студијама. План им је да, после доктората, наставе да раде са академцима и баве се научним радом.

* * * * * * * *

ИВАН НАЦКОВ (24), ГРАЂЕВИНСКИ ФАКУЛТЕТ

Изабрао градилиште уместо ординације

УМЕСТО да оде у ординацију и настави породичну традицију, Иван Нацков (24) из Вршца је одабрао градилиште. Иако грађевина није нешто што је одувек желео, каже да је после четири године схватио да није погрешио у избору студија, а ни смера - конструкција. Као награда за труд стигло је и признање за студента генерације Грађевинског факултета Универзитета у Београду.

Иван нам открива да иза овог признања стоји доста труда, рада и одрицања. Најтеже му је било, признаје, што се успех не види одмах. Потребно је да прођу године, да би се на крају видео резултат. Ни сам не зна да дефинише какав је то осећај.

- То најбоље може да се опише оним што ми говоре мама, тата, баба и деда, да се знање, труд и вредан рад увек исплате - каже Иван.

- Наравно, ту је била и стална унутрашња мотивација да се докажем, а имао сам подршку родитеља и правих пријатеља. Током студирања, највише су трпели односи са људима.

Фото Н. Скендерија

Почело је са много другара и другарица. Онда се то расуло и свело на прсте једне руке. То су људи који су остали, који разумеју и јасно им је да учење захтева одрицање и време. Али, они прави су остали уз мене.

Признаје да је имао страх да ће на факултету бити пуно цртања и физике. Међутим, све је то компјутерски. Ипак, има доста прорачуна, не може се учити напамет. Потребно је уложити сате и сате у анализу и разумевање. Професори су, истиче, увек ту да помогну у учењу, али и при запошљавању. Каже да је најлакшим испитима посвећивао најмање пажње, па је "залутала" и нека деветка. Ипак, више је волео оне стручне, озбиљније, који захтевају више времена. Иако су обимнији и тежи, више су га интересовали. Никада није поништио оцену ради просека.

- Неки ће рећи да сам за то време могао и да радим и зарадим - каже Иван. - Уложио сам доста времена у студирање и посветио сам се томе. Мислим да ће се то исплатити. Наши грађевински инжењери су и даље веома цењени у свету, а професори су предавачи на најпознатијим светским универзитетима.

Иван тренутно завршава мастер рад и планира да упише докторске студије, остане на факултету у настави. Можда ће се међу његовим студентима наћи и његов рођени брат који, такође, планира да упише грађевину.

Фото Н. Скендерија

ПРАКТИЧНА НАСТАВА

- ПРАКТИЧНА настава је нешто што би требало променити на факултету - каже Иван. - После дипломирања, студент може да почне да ради, али не може пуно да уради. Такав је систем студирања овде у Србији, предност се даје теорији. Али, са друге стране, веома је важно да студенти кроз теоријско знање добијају добру базу, на коју се лако надограђује практично знање.

НОВИ НАСТАВНИ ПРОГРАМ

ГРАЂЕВИНСКИ факултет од октобра прелази на нови наставни програм, по систему три плус два. То би требало да унапреди постојећи систем и омогући звање инжењера за три године.

- Након факултета је сигурно запослење - каже Иван.

- Новим програмом желе да унапреде студије и учине их бољим. Управа је уложила доста у акредитацију. Проблем је био што се закон није поклапао са нашим студијама. Постојале су лиценце за 180 и 300 ЕСБ поена, али не и за 240, колико су трајале основне студије. Са четири године факултета сте били преучени за нижу лиценцу, а са недовољно образовања за вишу.

* * * * * * * *

КРИСТИНА КОЈИЋ (24), СТОМАТОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ

За избор позива заслужна и мама

Сваки неуспех треба гледати као клицу будућег успеха, а сваки успех као темељ да се неки наредни, виши циљ оствари

- О којој год сфери живота да говоримо, бити један од најбољих у области у којој сте, заиста је привилегија ретких. Изузетно сам почаствована што сам имала прилику да добијем награду Ректората, као и на свом факултету. То је резултат рада, труда, улагања, посвећености. Најбитније у свему је да, ако нешто волите, резултат неће изостати.

Фото Д. Миловановић

Овако за "Новости" говори Кристина Којић (24), из Краљева, најбољи студент Стоматолошког факултета Универзитета у Београду, која је ово ласкаво признање добијала свих пет година студија. Стоматологију доживљава као спој медицине и естетике, љубави према једном племенитом и хуманом послу са једне и нечему што је лепо и креативно са друге стране. За избор позива заслужна је и мама, која је стоматолог и најбољи учитељ.

- Пут шестогодишњег школовања је јако дуг - истиче Кристина.

- Факултет, сам по себи, представља изазов. Међутим, ако желите да имате мало боље оцене, изазов је још већи и потребно је доста упорности да се то постигне. Било је и успона и падова, несигурности и одрицања. Сваки неуспех треба гледати као клицу будућег успеха, а сваки успех као темељ да се неки наредни, виши циљ, оствари.

Осим сјајног успеха на студијама, активно се бавила рукометом и учила језике. Иако доста времена проводи на предавањима и вежбама, које су важан сегмент наставе, сматра да је континуирани рад веома битан. Мада, открива, било је дана када је била мање концентрисана. Радиологија на трећој години је једини предмет из којег је добила нижу оцену од десетке. Није желела да је поништи.

- Поносна сам на ту осмицу - открива Кристина.

- То ми је једна од најдражих оцена, која ме је лишила притиска да морају да буду све десетке и да све мора да буде перфектно. Па, не мора. Најтежи предмет ми је била Патологија, на другој години. Обимно, комплексно градиво, не толико занимљиво. Мислим да сам га најдуже и спремала.

Наша саговорница наглашава да је поносна што је током студирања имала привилегију да сарађује са дивним професорима и асистентима, који несебично деле своје знање и спремни су да помогну и дају професионалне савете.

- Будуће генерације ће имати ту привилегију да уче и раде у најсавременијим условима, са најсавремнијим материјалима и опремом - поручује Кристина.

СЕСТРА ЊЕНИМ СТОПАМА

И ЊЕНА млађа сестра је на стоматологији, пета година, са просеком 10. Подршка породице током школовања, бављење спортом и у животу, веома су јој важни.

- Мимо професионалних, један од мојих највећих успеха биће да са својом породицом постигнем бар десети део онога што су моји родитељи. Без њихове безусловне љубави и подршке, не бих постигла све ово.

ХРАБРО, САМО НАПРЕД

ОД 1. октобра, Кристина започиње своју професионалну каријеру, као сарадник у настави на факултету. Следе усавршавање на докторским студијама и специјализација из ортопедије вилице.

- Стоматолошки факултет у Београду препознаје рад и награђује најбоље студенте. Пружа им се могућност запошљавања као сарадника у настави - наводи Кристина.

- Млађим колегама, који упишу стоматологију, поручујем: храбро, без страха, само напред.

* * * * * * *

МАРКО ГАВРИЛОВИЋ (23), МАШИНСКИ ФАКУЛТЕТ

ЗА 10 ГОДИНА СЕБЕ ВИДИМ У НАСА

ИМА само 23 године и на другој је години мастер студија механике на Машинском факултету Универзитета у Београду, са просечном оценом 10. Марко Гавриловић је недавно на свечаности, поводом дана Универзитета, добио признање за најбољег студента машинства, са свим десеткама у индексу.

И поред великог успеха, који је постигао са тако мало година, Марко је веома скроман младић. Награда "студент генерације" му значи много и подстрек је за даљи рад. Машинство, односно механика, били су његов избор од када је први пут почео да слаже лего коцкице.

Одувек је био фасциниран кретањем, а то је баш оно што проучава механика. Машинац је и једини факултет који има овај смер, па је и избор студија био лакши.

- Дошао сам на факултет да бих научио, а не да бих јурио десетке - прича нам Марко. - Све што нисам знао из средње школе, на првој и другој години факултета морао сам да дешифрујем, па тек онда да идем даље. Потребно је да се склопи прича у глави, да се све слегне и иде даље. Механика је најтежи смер, па га већина избегава. Ми смо тек друга генерација која је уписана. Другови су ми говорили да нећу успети, да упишем нешто друго.

Посао се лако налази. Може да се ради свашта, рецимо, у ауто и авио-индустрији.

Фото З. Јовановић

Марко нам открива да је било доста одрицања. Највише трпи друштво. Иако излази често, то није довољно да испрати темпо другара. Учи само ноћу, сваког дана, од 11 до 3-4 ујутру, а дању се, како каже, зеза. Најтежи испит му је био из аналитичке механике. Док је осталим предметима посвећивао један дан недељно, за овај су била "резервисана" четири.

- На студијама машинства треба да буде више математике, више физике, више механике и више учења основних ствари - сматра Марко.

- Потребно је да се неке ствари одгонетну, јер студенти уче напамет. Ја учим са разумевањем, волим да видим у простору то што учим, иначе не идем даље.

Велику захвалност дугује доценту др Радославу Радуловићу, који му је велика подршка. Марко је са њим већ написао неке радове из аналитичке механике, који ће бити објављени у научним часописима.

- За десет година видим себе у НАСА - каже Марко.

- Већ сам имао неке понуде. Волео бих да радим у НАСА и да, у сарадњи са факултетом, пробам некако да утичем на привреду моје земље да коначно и Србија постане конкурент руској школи теоријске механике у свету.

ДРЖАЋЕ ВЕЖБЕ

У децембру ће се Марко наћи у амфитеатру пред студентима, од којих су многи старији од њега. Држаће вежбе из предмета Механика 3 и Основи механике 3, и састављати питања за колоквијум.

РЕЂА НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА

МАРКО је носилац Вукове дипломе и био је ђак генерације средње школе "Политехника - Школа за нове технологије". Већ у предроку је положио све испите на првој години мастер студија, такође са просечном оценом десет.

Постигао је и завидне резултате на многим такмичењима. О томе најбоље говоре златна, сребрна и бронзана медаља са републичког такмичења из програмирања компјутерског управљања, као и шампионска титула из предмета Механика коју је освојио на "Машинијади 2019". Добитник је и стипендије за изузетно надарене студенте, три године заредом.

* * * * * * * *

КСЕНИЈА ЏИПКОВИЋ (24), ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

ПРЕДРАСУДА ЈЕ ДА СЕ НА ПРАВУ БУБА

ДА право није само учење напамет, показала је Ксенија Џипковић (24) из Алексинца. Правни факултет Универзитета у Београду завршила је са свим десеткама у индексу. Као награда за постигнут успех стигло је и признање за студента генерације ове високошколске установе.

Ксенија је тренутно на мастер студијама, демонстратор је на предмету Облигационо право и држи вежбе колегама из Грађанског процесног права.

Каже да јој је велика част што је представљала Правни факултет на свечаности, поводом дана Универзитета у Београду. Одувек су јој друштвене науке биле привлачније од природних, па је и избор будућег факултета био логичан. После завршене гимназије у Алексинцу, уписала је права. Као и на сваком почетку, у великом граду и новој средини, било је тешко. Али се брзо прилагодила. Није дала да је велеград "прогута".

- Сваки положен испит био је додатни подстицај да идем даље - прича Ксенија. - У почетку ми је требало мало времена, док сам се прилагодила систему учења. Предрасуда је да на правима има пуно бубања. Сви добри студенти уче са разумевањем, доста градива из различитих предмета се надовезује. Док сам студирала учила сам свакодневно, ишла у читаоницу. Спремала сам се и за колоквијуме, тако да сам пред испитне рокове само обнављала градиво.

Фото З. Јовановић

Открива да јој је, током студија, највише мука задао предмет - Кривично право општи део, а најдуже је спремала последњи испит - Грађанско процесно право. Сматра да је добра организација битна и да може све да се уклопи. Наравно, у испитним роковима учење је у првом плану. Када то прође, има се времена и за дружења, изласке, путовања.

- На нашем факултету је добро што се на сваком предмету организују мање студијске групе - каже Ксенија.

- Да би студент добио место у групи, мора да има добар просек. Са њима професори додатно раде и свако ко жели има прилику да научи и више од онога што је предвиђено наставним планом. Значајно је и што имамо практичну наставу, тако да колеге имају прилику да стечено теоријско знање примене и у пракси. Иако се сваке године уписује 1.500 бруцоша, добри студенти имају прилику да напредују и добију шансу да се издвоје.

После мастер, Ксенија планира да упише докторске студије, остане на факултету и буде у настави, али и да се бави научним радом.

МАЊЕ УПИСНЕ КВОТЕ

ПРАВНИ факултет, заједно са Економским, сваке године уписује највећи број бруцоша.

- Мислим да би требало смањити уписне квоте за бруцоше - каже Ксенија. - Многи упишу факултет зато што не знају шта ће. То су, углавном, студенти који не долазе на предавања, нити похађају вежбе.

ЗАНИМЉИВА ПРЕДАВАЊА

КСЕНИЈА је већ за "катедром", а многи студенти којима држи вежбе су старији од ње. Труди се да им на што разумљивији начин објасни тему коју разрађују.

- Сећам се шта је мени сметало на предавањима, па се трудим да то изменим - наводи наша саговорница.

- Трудим се да студентима држим пажњу док траје час, да им буде занимљиво. Вежбе су ми прожете задацима. Студенти су укључени, дискутујемо.

* * * * * * * *

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације