СРПСКИ ЂАЦИ ПОСЛЕ "МАРША СМРТИ" У ФРАНЦУСКОМ КРИЛУ: Франсоа-Гијом Лорен, о деци која су током великог рата стигла у његову домовину
ТРАГАЈУЋИ за мистериозним Јованом Жаном Копитовићем, чију спомен-плочу је спазио на згради надомак Сорбоне, француски новинар и писац Франсоа-Гијом Лорен више месеци "ронио" је по најразличитијим архивама - историјским, полицијским, војним, па чак и по архиву једног осигуравајућег друштва.
Чиме је Копитовић, тај ћутљиви станар хотела "Тулије", заслужио част да откривању плоче с утиснутим епитафом: "Овде је пао покошен немачким мецима Жан Копитовић, југословенски родољуб, 11. марта 1943.", присуствује и нобеловац и утемељивач Повеље о људским правима Рене Касен?
Вишемесечно истраживање довело га је до приче о српским ђацима, који су током Првог светског рата приспели на обале Француске, да се опораве и ту заврше школе. За књигу "Ви сте сигурно род - У потрази за Жаном Копитовићем", коју је код нас издао "Ваганар", Лорен је добио награду Најбоља књига из савремене француске историје 2019.
Колико је такве деце дошло у Француску и којим путем?
- Дошло је од 8.000 до 10.000 ђака, махом из Србије и делом из Црне Горе, који су морали да пођу на пут крајем 1915, пошто су Бугари, Аустријанци и Немци потпуно окупирали Србију. Тамо су хоспитовани, према терминологији која се у оно време користила у француској администрацији. Данас бисмо рекли - примљени или прихваћени. Појам хоспитовани наводи нас на то да је Француска за њих постала нека врста велике болнице, која их је дочекала као људе који као да су боловали од прогона. Имали су између 10 и 18 година и интегрисани су у француски школски систем. Неки су претходно морали да пређу преко Албаније и проживе оно што Срби називају албанском голготом, да би се потом укрцали на бродове пут Италије и прешли преко Алпа. Други су, попут Копитовића, евакуисани према југу, ка Солуну и бродовима су стигли до Марсеља.
Какве школе су уписивали?
- Уписани су у више разреде основних школа и гимназије, а било је и оних који су ишли у ниже разреде. Стотинак их је распоређено по оном делу Француске који нису окупирали Немци. Париз се избегавао да не би били подложни искушењима и одали се пороцима.
Најчешће су покушавали да их сместе у неки град близу села, јер су мислили да су то махом деца одрасла у сеоској средини. Неколико месеци касније, у Ници је отворена права српска гимназија, зато што су у овај град избегли многи српски посланици. Две српске "колоније" основане су и у департману Изер, како би у њима осамнаестогодишњаци полагали велику матуру.
Да ли су неке, можда, примале француске породице?
- Сви су били смештени у интернате. То је иначе била честа пракса француског школског система. Али, родитељи њихових француских другова који су живели у близини, снажно су подстицани да их позивају на недељне ручкове како би им показали француску гостољубивост, открили им нашу историју, културу и помогли им да усаврше знање језика. Неки су могли да дођу са оцем, мајком, братом или сестром, али већина их је била сама.
Када је реч о пријему српских ђака, ваља истаћи вољу Француске да пружа циљану помоћ будућој елити Србије, наше савезнице. Један од најбољих примера је прослава Француско-српског дана, када је цела нација позвана да пружи помоћ избеглицама. Народ и представници власти били су врло послушни, па су, упркос свему што су и сами проживљавали у рату, показали изузетну великодушност, без обзира на то што је понекад долазило до размирица између француских и српских ђака.
Из докумената се види и какве су их муке мучиле. Нарочито је дирљив њихов долазак - изгладнели, ошишани, глава намазаних петролејом...
- Француска администрација је, као и за све што се тицало странаца, у Националном архиву сачувала многобројне списе везане за спасавање српских ђака. И српски наставници и челни људи желели су да сачувају та сведочанства како би, након повратка, оставили писани траг о њиховом боравку у Француској. Али, у Београду се много тога изгубило, највероватније током бомбардовања у Другом светском рату. У Паризу, али и у архивима департмана у којима је Јован Копитовић боравио, у Ансију, Тулузу и Изеру, наишао сам на похвалнице српски ђацима, писма у којима су се обраћали префектима тражећи боље услове за живот, а такође и на домаће задатке на француском језику, у којима је од њих захтевано да опишу епопеју кроз коју су прошли, да би се ослободили терета тог сећања.
Какви су ти задаци?
- У њима ученици, на француском језику пуном грешака и произвољности, али свакако на завидном нивоу, ако имамо на уму да су тако кратко боравили у Француској, описују оно што личи на својеврстан "марш смрти", током којег су савладали зиму, глад, заседе Албанаца. У њима се може наслутити и идеолошка задојеност француских професора, који покушавају да им усаде мржњу према ономе што је немачко, а све је то био део пропаганде која се тада спроводила у школама. Био сам дирнут тиме што је Копитовићу у Паризу смештај пружио један од његових другова из Ансија, Павле Васић, који је ту био са мајком.
Каква је била њихова каснија судбина?
- Већина се 1919, после формирања Краљевине Југославије, као резултата подршке коју је Француска пружила током преговора у Версају, вратила у Србију и Црну Гору. То је био случај и са Копитовићем, који је напустио школовање у гимназији Сен Луј, у Паризу, у марту 1919, али се вратио у Париз 1921.
Копитовић, како сте открили, ипак није погинуо као учесник напада 1943. Колико Срба јесте било у Покрету отпора?
- Након дуге истраге успео сам да разлучим шта је тачно, као и да откријем какву је трагедију доживео тај југословенски изгнаник, који је радио у највећој француској осигуравајућој кући. Он се тог јутра, 11. марта 1943, задесио на месту на ком је бачена бомба на одред немачких војника. Југословенски чланови Покрета отпора у Француској током Другог светског рата, добрим делом су се, пре тога, борили у Шпанском грађанском рату, у редовима републиканаца, против Франка. После 1940. неки су ухапшени и заробљени по логорима, а југословенски део МАО (организација радника имиграната, углавном комуниста, који су се борили у редовима Покрета отпора), покушао је да побегне и дочепа се Југославије. Други су се борили у Француској, у макијама (чланови Покрета отпора, који су се скривали по шумама да би избегли да их нацистички режим у Вишију пошаље на присилни рад у Немачку), или су били задужени за појединачне нападе. Били су прилично бројни, па је, после рата, један српски глумац и новинар из Париза основао Удружење југословенских чланова Покрета отпора у Француској.
Деведесете поквариле везе
ЈЕСУ ли у Француској заборављене некадашње везе са Србијом?
- Да, без поговора. Заборављене су и везе из Првог светског рата, али и из Другог. Ни ја о њима нисам много знао док нисам у истраживању налетео на име Ренеа Касена, добитника Нобелове награде за мир, који је одао почаст Копитовићу и који је 1943. у Алжиру створио Француско-југословенско удружење, у част пријатељства током Великог рата и заједничке борбе против фашизма током Другог. Ратови на Балкану деведесетих година, током којих је спољна политика Француске била неповољно усмерена према Србији, очигледно су помрачили те везе.
Прогонио их страх од паљбе
ДО којих сте још занимљивих детаља дошли?
- Страшан је страх који су осећали ђаци у српској колонији у Виривилу сваки пут кад би чули паљбу, која је долазила из суседног војног кампа. Тај страх је потицао од трауме, доживљене услед бомбардовања током рата. С друге стране, ту је и скромни живот Јована Копитовића и чињеница да је живео у истој мајушној соби хотела близу Пантеона скоро петнаест година.
ДИГНУТИ НАТО АВИОНИ ПОСЛЕ НАПАДА НА УКРАЈИНУ: Хитно се огласио Зеленски, имао поруку за Путина (ФОТО/ВИДЕО)
РУСИЈА је покренула масовни ваздушни напад на Украјину на божићно јутро по грегоријанском календару.
25. 12. 2024. у 11:16
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
ПЛАНЕТИ ПРЕТИ СЦЕНАРИО ИЗ 1815. После догађаја на планини која је променила свет уследиле трагедије: "Питање није да ли ће, него КАДА!"
„ЕФЕКТИ би могли бити још гори него што смо видели 1815."
25. 12. 2024. у 15:54
Коментари (0)