СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СКАНДАЛ СА УСТАВОМ: Како је краљ Александар умало остао без круне

ДОК су на Западном фронту 11. новембра 1918. војници славили примирје, српски ратници су се још борили са мађарским трупама за Бачку и Барању. Мађари, покушавајући да сачувају што више територија, проглашавају се неутралном државом, и стижу на преговоре у Београд 7. новембра. У српској престоници уручен им је текст услова примирја од 18 тачака у коме се захтевало да се евакуишу из Баната и Бачке. Док се њихова делегација колебала да прихвати ове захтеве, војвода Бојовић 8. новембра издаје наредбу да се операције наставе "без задржавања", све док Мађари не одговоре на постављене услове.

Краљ Александар

Шест дана касније, а два после немачког признавања пораза у Компијењу, и Мађари потписују примирје. Овај београдски уговор било је последње примирје закључено на крају Великог рата. Како је први велики ратни ужас почео у Београду, тако је завеса ове катаклизме спуштена у српској престоници. Аустроугарска, започињући империјалистички поход на Србију, бомбардовањем Београда 12. августа 1914, потпалила је Први светски рат у нади да ће брзо покорити "малу Србијицу". Догодило се, међутим, да је потписивањем акта о капитулацији Мађарске, управо у Београду, 13. новембра 1918. после четири године и три месеца ратовања, Двојна монархија доживела неславни крај - оборена је на колена и разбијена.

Овакав развој догађаја присилиће Средишњи одбор Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба, после извесног премишљања, да 24. новембра донесе одлуку о уједињењу са Србијом. Већ сутрадан, Народна скупштина Срба, Хрвата, Буњеваца, Словака, Русина и осталих народа из Баната, Бачке и Барање, одлучује да присаједини Војводину Краљевини Србији. Дан касније Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори у Подгорици решава да се "Црна Гора са братском Србијом уједини у једну државу".

ДЕЛЕГАЦИЈА Народног већа од 30 чланова, стигла је у Београд ујутро 28. новембра 1918. За утврђивање начина како да се прогласи уједињење, образован је одбор од шесторице чланова: Анте Павелић (Старији), Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака као представници Народног већа, и Стојан Протић, Љубомир Јовановић и Момчило Нинчић, као представници Владе Краљевине Србије.

Уједињење је проглашено у осам сати увече, 1. децембра 1918. године, у салону куће Крсмановића на Теразијама у којој је регент Александар привремено становао након ослобођења престонице. Приликом договора о проглашењу уједињења Срба, Хрвата и Словенаца, чланови делегације Народног већа из Загреба тражили су да се одмах на целу територију новопроглашене државе примене делови Устава Србије из 1903. јер су сматрали да је тај акт много демократичнији од некадашњег устава Аустроугарске монархије под којима су живели њихови сународници до 1918. године.

На основу тог договора, прва југословенска влада, на чијем је челу био Стојан Протић, на својој првој седници 22. децембра, донела је закључак "да се грађанска и уставна права Краљевине Србије протегну на читав државни териториј". То потврђује и регент Александар Карађорђевић у прогласу од 24. децембра: "Моја ће влада имати дужност да одмах примени на цело Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, сва права и слободе које до сада, по Уставу Краљевине Србије, уживају грађани Србије..." Иначе, на листи министара прве Владе Краљевине СХС било је деветоро Срба, петоро Хрвата, троје Словенаца и један муслиман.

Да би ова одлука заживела, формирана је комисија од три члана са задатком да прегледа Устав Краљевине Србије и издвоји из њега чланове "који по форми и садржини не би могли бити пренети на целу државну територију". Овакав уставни провизоријум би се посебном уредбом прогласио за "привремени устав" Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и био би важећи до сазива Уставотворне скупштине, односно доношења новог устава.

КОМИСИЈА је врло брзо обавила свој посао, тако да је влада на седници од 30. јануара 1919. могла да усвоји привремени највиши законски акт Краљевине СХС и текст је већ 8. фебруара послат на штампу у "Службеним новинама". Није прошло ни 40 дана од формирања прве владе заједничке државе када је југословенску заједницу потресао крупан скандал који као да је злослутно наговестио њену судбину. Иако је већи део тиража "Службених новина" повучен, срамота није избегнута.

Шта се у ствари десило? Механички је из Устава Србије преписан члан 52 у којем је писало: "Краља Петра I (Карађорђевића) наслеђује његово мушко потомство из законитог брака по реду прворођења". И настала је општа збрка: ова уставна одредба је мењала постојећи утврђени ред наслеђа. Александар је као "други по реду рођења", након абдикације принца Ђорђа 1909. проглашен за престолонаследника, а од 1914. вршио је и краљевску власт. Згранути правни стручњаци и политичари су се запитали: да ли остарели и болесни краљ Петар жели да пред крај свога живота уклони са власти свог млађег сина регента Александра и доведе на престо "прворођеног" Ђорђа. Многи међу њима памтили су Петрове речи: "Ђорђе је моја крв, а Александар је крв Николе Петровића, црногорског кнеза" .

МИНИСТАР Марко Трифковић је хитно затражио састанак код председника владе Стојана Протића да би се "нешто учинило у циљу отклањања и могућих последица". Установили су да је до уношења члана 52 у Привремени устав дошло грешком некога чиновника из Министарства правде. Сада је требало нешто хитно предузети да би се умирила узнемирена јавност. Решено је да се изда званично владино саопштење у којем је речено да је у "Службеним новинама" објављен само нацрт Привременог устава и да ће у коначној верзији бити изостављен поменути члан.

Објављивањем Привременог устава са фамозним чланом 52 био је сувише озбиљан случај да би се могао скинути са дневног реда само објављивањем владиног саопштења. Било је сасвим оправдано потражити и персонализовати кривца, јер се тако нешто вероватно није десило ни у једној држави у свету.

Др Душан Суботић, један од најугледнијих правника у Србији, доцније и сам министар правде, јавно је оптужио Трифковића да је највећи кривац за велико компромитовање нове државе. "Господа министри који су објавили Привремени устав показали су толико државничке неспособности да им се државна управа не сме поверити ни за мање важне ствари".

Проглашење Краљевине СХС

Иначе, овај "привремени устав", никад није заживео, јер је регент Александар најважније указе доносио позивајући се на поједине чланове српског устава који је остао важећи све до сазива Уставотворне скупштине. У том периоду највишу власт у Краљевини СХС представљали су краљ, односно регент Александар, влада и Привремено народно представништво.

ПОСЛЕДИЦЕ објављивања члана 52 су се осетиле баш у току рада Уставотворне скупштине и доношења новог устава. Изненада, у марту 1921, краљевић Ђорђе, после много година боравка у иностранству вратио се у Београд. Његова појава изазвала је огромно интересовање јавности, а он сам јој је давао повода својим сензационалистичким изјавама у штампи. Главни циљ доласка несуђеног краља је управо био тај да непосредно покуша да утиче како ће се у уставу решити питање будућег престолонаследника. У томе није био усамљен. Његови пријатељи и многи непријатељи Александра и Николе Пашића, покретали су то питање. Њихов кључни аргумент је био да Ђорђева оставка дата пре рата нема више важности и да он стога има право на престо.

У предложеном члану устава о наслеђу предвиђало се да ће будући краљ Александар, ако нема мушког потомства, себи одредити наследника из побочне линије, а са пристанком Народне скупштине. У јавну расправу укључио се и чувени професор Слободан Јовановић који је тврдио да би будући престолонаследник могао бити и принц Ђорђе. Образлажући то своје мишљење, навео је да ранија Ђорђева оставка на престо Краљевине Србије "не може угасити његово право на престо у новој Краљевини СХС. Ако је између њега и његовог брата промењен ред наследства, то још не значи да је и само његово право наследства угашено... Остаје краљевић Ђорђе као побочна линија."

ПИСАЛО СЕ О АБДИКАЦИЈИ

ПОСЛЕ смрти краља Петра, у време док је његов наследник Александар био на лечењу у Паризу, учестали су написи, нарочито у страној штампи, о претензијама краљевића Ђорђа на престо. Писало се чак и о абдикацији краља Александра у корист свога брата. Званични деманти владе ту нису много користили, а ни сам Ђорђе ништа није хтео да демантује. За њега је, изгледа, било најважније да се његово име стално помиње и да је у центру пажње јавности.

ЗАПРАТИТЕ НПОРТАЛ НА ФЕЈСБУКУ

Препоручујемо

Друштво

0 0

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Хероје народ затрпао цвећем и сузама - Како је наша војска ослобађала Београд 1. новембра 1918. године

31. 10. 2021. у 12:33

Друштво

3 68

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ОД ЧЕГА ЈЕ ЖИВЕО ТИТО: Примао две плате и чак три дечја додатка

24. 10. 2021. у 16:00

Друштво

1 10

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЈОВАНКУ ОТЕРАЛЕ "СЕСТРЕ КЕСЛЕР": Последњи заједнички дани најпопуларнијег југословенског брачног пара

17. 10. 2021. у 17:00

Друштво

0 6

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - Како је Тито скинуо руску рубашку и амерички џинс: Шест деценија од оснивања Покрета несврстаних

10. 10. 2021. у 17:19

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације