Друштво

НАРОД КАО ПОЛИТИЧКИ ДЕКОР: Новинар Борјан Поповић о годишњици догађаја у Вуковару

Борјан Поповић

14. 11. 2021. у 11:17

КАД ме отац одвео у Плавну, вратио се у велики рат - да пише истину славну, он и мој старији брат....

НАРОД КАО ПОЛИТИЧКИ ДЕКОР: Новинар Борјан Поповић о годишњици догађаја у Вуковару

Ове стихове сам као дванаестогодишњи дечак рецитовао на централној манифестацији "Вуковар - година прва". Годину дана после ослобођења, Хрвати су обележавали пад, 1992, дакле годину после те 1991, линије разграничења између безбрижног детињства и неког новог живота. Не могу да кажем да сам тада "одједном одрастао", јер да јесам можда бих имао капацитета и моћи да макар мом оцу кажем како не гледају сви на ту "нашу ствар" баш као он...

Говорим сад, наравно, са позиције накнадне памети, али ја Вуковар из тог доба памтим као град велике националне еуфорије, велике жеље људи да тамо остану и опстану. На град је 1991. пало готово два милиона граната, није остао читав ниједан саобраћајни знак, а камоли кућа. Неки су чак причали како би га таквог требало оставити, недирнутог, у знак сећања и упозорења свим будућим "доносиоцима одлука", да чине то са мало више савести.

Али, у Вуковару се онда родила птица феникс. Манифестације "Вуковар година 2,3,4,5..." биле су све веће. Неки су чак "видели" и гранични камен који из Србије иде ка границама некадашње РСК.

Нажалост, било је много више оних који су видели војску ЈНА која "годину 6." заувек одлази из Вуковара и како је мења нека друга војска са плавим шлемовима, па онда она са шаховницама. Та "мирна реинтеграција", како су је звали, интегрисала је у град неки нови живот, неке нове људе. Почели су да се славе неки нови свеци, а појам "национална еуфорија" добио неку нову димензију...

Вуковар данас, година 30. Све је само не место истинског суживота двају народа. Оно мало Срба што је остало више служе за политички декор, као доказ привидне мултиетничности "хрватске демокрације". Међутим, суштински је далеко од тога, много више подсећа на полигон за пумпање националног набоја разне политичке и друштвено-социјалне структуре и доминантну хрватску идеологију.

За мене, 30 година после, то је град у који више немам жељу да се враћам, чак ни туристички, али град који ће увек бити део мене. Ако ништа, макар због гробова родитеља...