НИ ТАБЛЕ НЕМА НА МЕСТУ ГДЕ СУ УДАРЕНИ ТЕМЕЉИ МОДЕРНЕ СРБИЈЕ: Зашто нема обележја у Ташмајданском парку у Београду?

ЧИТАЊЕ султановог хатишерифа на Ташмајдану, на празник Светог Андреја, 12. децембра 1830. којим је Србији признато право на самосталну и независну управу, био је правно и политички угаони камен обновљене српске државности.

Простор бине на којој је прочитан историјски хатишериф, Фото Б. Субашић

Тог дана хиљаде Срба окупило се око брега на простору данашњег централног градског парка да присуствује васкрсењу Србије. На Светог Андреју 1830. први пут у новијој историји показала се регуларна униформисана српска војска.

Уобичајено је да државе оваква места обележавају меморијалима, али на Ташмајдану нема ни најмањег спомена на велики догађај читања хатишерифа, султанског указа којим је Србија постала аутономна национална кнежевина са самосталном управом.

- За наше претке, други хатишериф је важан догађај, светло у тами, нада да су коначно освојили слободу и самосталност - каже стручњак за уставно право др Миодраг Радојевић из Института за политичке студије.

- У овој борби српски народ је показао завидну храброст и умешност да, по потреби, користи и оружје и преговоре. Кнез Милош је угодио да се обзнањивање или јавно читање овог документа деси на дан када је Карађорђе заузео Београд 1806. године и када се обележава један од највећих руских празника - Свети Андреја, упутивши Турцима поруку шта их чека ако поново погазе договор. О његовом значају говори и то да је он прочитан пред више хиљада људи и неколико стотина српских војника и чиновника.

Милош Обреновић 1848. Фото Приватна архива

Прво свечано читање хатишерифа, на турском, одржано је 12. децембра 1830, а дан касније прочитан је и на српском. Ташмајдан (чије име значи рудник камена) тада је био пуст брежуљак чији је врх називан Чупина хумка. На месту данашњег базена и стадиона вадио се грађевински камен. Прва зграда према новој српској вароши која је настајала на Теразијама била је зарушена Батал џамија, на месту данашњег Дома Народне скупштине.

Београдски везир Хусеин-паша је тражио да се хатишериф прочита у тврђави, дубоко унутар од бедема турске вароши. Књаз Милош није насео, јер је добро познавао вероломне Турке. Они су на све начине избегавали да Србији признају самосталност, упркос међународним уговорима које су потписали и само су вребали прилику да смакну српског књаза.

Султан Махмуд II, Фото Приватна архива

Зато је Милош захтевао да се читање обави на тадашњем Врачару, "где је пространије", а и близу је врачарске Чупине хумке, где је Синан-паша спалио мошти Светог Саве. Тражио је да се царски документ о "самосталном правленију" прочита баш на празник Светог Андреја, подсећајући Турке да су на тај дан 1806. устаници освојили Београд.

- Милан Ђ. Милићевић наводи да је по наредби кнеза Милоша на пољу, близу Ташмајдана, насута земља, висока хумка на коју је постављена трибина, обавијена чохом црвене боје и застрта шареним ћилимовима - кажу у Заводу за заштиту споменика културе града Београда.

Ташмајдан 1856. када је на њему било градско гробље, Фото Приватна архива

Милошево време када се обележавало читање хатишерифа, Фото Приватна архива

Ташмајдан тридесетих година 20. века када је подизана нова црква Светог Марка, Фото Приватна архива

Савременици су забележили да се ка Ташмајдану од раног јутра ваљала маса српског народа. Под доламама је звецкало оружје јер је дуго и болно искуство говорило да турским обећањима не треба много веровати. Жамор народа претворио се у клицање када се појавила прва регуларна војска обновљене Србије. Први је прошао ескадрон коњице предвођен Јованом Обреновићем, Милошевим братом, на коме је сијао црвени мундир са позлатом. Затим је арапском белцу пројахао кнез, праћен одредом од 400 пешака одевених у једнаке униформе, кратке зелене блузе са црвеним колиром и плаве панталоне. На главама су носили високе капе са штитником и словом "М" на челу.

Београдски везир се састао са Милошем под чадором из кога су се заједно попели на бину праћени грмљавином добоша и труба. Стали су један наспрам другог а затим им је диван ефендија гласно прочитао документе које је написао султан Махмуд Други: хатишериф којим је Србији дат статус аутономне кнежевине у Османском царству и берат о признавању наследне династије Обреновић.

Стара црква светог Марка коју је подигао књаз Милош, Фото Приватна архива

Везир је затим огрнуо кнеза Милоша царском харванијом, плаштом са копчом од злата и брилијаната, који је добио од султана као знак достојанства. На прса су му унакрст заденути хатишериф и берат. Србија је тим чином и званично повратила државност. Маса народа је прокључала, извикујући Милошево име.

Ове слике неодољиво маме да се оде на Ташмајдан и поклони овом судбинском месту, али одушевљење сплашњава и уступа место чуђењу чим се прође кроз паркирану масу аутомобила и стигне до Цркве Светог Марка. Ту почиње парк где табле упозоравају да "куце не смеју да се пуштају са повоца", а има и споменика Дон Кихоту и азербејџанском председнику, само нема ни најмањег обележја на месту читања хатишерифа. У ствари, мало ко зна где се оно тачно налази, јер се у различитим текстовима лоцира у различитим деловима парка.

Срећом, на сајту београдског Завода за заштиту споменика културе, постоје прецизне џи-пи-ес координате утврђене скенирањем тла. Место читања хатишерифа се налази у данашњем травњаку десетак метара иза споменика деци жртвама НАТО агресије 1999. године. Још много пре георадара и сателита, у чувеној књизи "Кнежевина Србија" историјско место је прецизно лоцирао историчар проф. др Радош Љушић, на основу писаних сведочанства.

- Ко чита о српској историји, зна да је хумка на којој је прочитан хатишериф била на највишој коти Ташмајдана, недалеко од ресторана "Последња шанса", у данашњој леји цвећа, а нешто ниже према Булевару је стајао чадор књаза Милоша - каже проф. др Љушић.

- О нашем односу према баштини говори чињеница да ово место данас лоцирамо по оближњој кафани, а не обрнуто.

Честити кнез би се сигурно радовао српској деци која се играју на месту његовог чадора, али би био веома незадовољан заборавом његовог завета да ово место буде трајно обележено.

- Занимљиво је да први акт о заштити места на Ташмајдану, на ком је прочитан хатишериф, датира већ од 26. децембра 1830. године. Наиме, Петар Лазаревић, "београдски варошки кнез", извештава Милоша, да је по његовој заповести, оградио хумку на којој је читан хатишериф. Из овог податка се види како је кнез Милош био дубоко свестан значења тога догађаја, па и заштите самог места. Вероватно је он због тога 1835, извршавајући тестамент Лазара Нанче подигао првобитну Цркву Св. Марка (такозвана Палилулска црква) у непосредној близини тог места - кажу у Заводу за заштиту споменика културе.

Када су уставобранитељи довели кнеза Александра Карађорђевића на власт, обележје на Ташмајдану је заборављено, јер је подсећало на султански берат који каже да су Обреновићи кнежевска лоза Србије. На Ташмајдану је формирано гробље на коме је сахрањена и успомена на велики догађај 1830. После Мајског преврата 1903. и "истребљења" Обреновића, ревносно се уништавало и историјско сећање на њихова достигнућа. У Краљевини Југославији историја Србије постала је другоразредна тема, а у СФРЈ је српска прошлост стигматизована као "буржоаска и империјалистичка".

- Као правник уочио сам да у нашој историографији постоји озбиљан проблем сукоба "наднационалиста" и "националних романтичара" чија је последица непознавање и неразумевање сопствене историје и баштине - каже др Радојевић.

- После Другог светског рата стигматизовање српске историје је постало тренд који је често владајући и данас, а последица је катастрофално незнање о развоју државе, чији се међународни положај у окружењу великих сила суштински није битно променио. Управо због тога сам се се са колегама прихватио писања тротомне историје Устава Србије на чијем почетку стоје управо четири хатишерифа из 19. века.

Светоандрејски хатишериф био је преломна тачка у освајању потпуне независности и стварању модерне државе.

- Као највиши акт султана, он је представљао основни правни извор који регулише положај Србије у Турској империји - каже др Радојевић.

- Његов значај релатизован је услед низа околности. Опречна тумачења и недовољно научно заснована истраживања овог документа могу се објаснити и као последица утицаја владајуће идеологије након Другог светског рата, али нашег менталитета: недостатка марљивог и упорног рада, али и да су нам ближи туђа прошлост и проблеми од сопствених.

Хатишериф је последица и дугогодишње дипломатске акције и подршке Русије, најмоћније европске силе и тадашњег заштитника и савезника српског народа, огромних жртава у оба устанка и мудрости кнеза да користи различита преговарачка средства, по потреби и да подмићује турске великаше како би издејствовао одређене повластице.

Стручњак за уставно право подсећа да је простор Београдског пашалука опустео након Првог устанка.

- Турска одмазда по данашњим међународноправним стандардима била еклатантан пример геноцида. На етнички очишћеним и отетим територијама након тога настањивано је различито несрпско становништво - каже др Радојевић.

- Најзначајнија оновремена последица хатишерифа јесте да су се Србима по први пут гарантовала одговарајућа права са циљем заштите живота и њиховог идентитета.

Хатишериф је, с друге стране, омогућио настанак политичких институција и установа и постепено зидање правног поретка. Он је представљао једну од важних карика у беочугу догађаја који су на крају имали за последицу међународно признату независност. Све то је постигао сиромашан и непросвећен, али народ жељан слободе.

АКТ ОД ДВАДЕСЕТАК ТАЧАКА

ХАТИШЕРИФ је састављен од двадесет тачака, у коме су нека права раније гарантована међународним уговорима потписаним између Русије и Турске, наводи др Миодраг Радојевић:

- Најважнији део је право на аутономију, самостално уређивање унутрашње управе и правосуђа. Хатишерифом су поменута два највиша органа власти - кнез и совјет. Порта се обавезала да се не меша у унутрашња питања, турском становништву је остављен рок да прода имовину и исели се из Србије, с тим да остају војне посаде у тзв. царским градовима, па је на тај начин било ограничено и војно присуство турске војске. Призната је слобода вероисповести, право на богослужење и избор архијереја, зајемчена слобода кретања и трговине, право на оснивање болница, школа и поште.

* * * * * * * * *

ПРИВИЛЕГОВАН ПОЛОЖАЈ

СУЛТАН је осим хатишерифа, донео и берат којим се признаје наследни положај кнезу Милошу Обреновићу, а то је била привилегија са ретким изузецима потврђена другим вазалним народима, па је Србија постала наследна монархија.

- О овом посебном положају Србије у Турској царевини сведочи и то да је она имала право и на једну депутацију или дипломатско представништво у Цариграду. Хатишерифом нису решена важна питања плаћања пореза или годишњег харача и граница кнежевине. Тек хатишерифом из 1833. Србија је територијално проширена за шест нахија, што је отприлике било око половине тадашње територије Кнежевине.

* * * * * * * * *

ПРИЗНАЊЕ СТАТУСА НАРОДА

ХАТИШЕРИФОМ је дефинисан правни статус Србије као аутономне трибутарне кнежевине.

- Кнежевина је остала у саставу турске империје, али са врло високим степеном самоуправе - објашњава др Миодраг Радојевић.

- Важно је напоменути да се у хатишерифу не користи израз поданици, већ народ, што је значило и привилеговани статус, односно да Турци више нису имали право да се према српском народу односе као према осталој раји.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације