ДА НИЈЕ СРБИЈЕ, НАС НЕ БИ БИЛО: "Новости" са Миланом Ковачевићем, којем је председник Вучић испунио све што је обећао
ПУТУЈЕМО у село Бање. Српска Србица, албански Скендерај. Предвечерје је, после свечаног обележавања крсне славе манастира Девич. Ноћ пада и, магла густа паднала.
Надали смо се да ћемо се, у древној светињи, срести са Миланом Ковачевићем. Оним лепим момком, са шајкачом, у Лапљем Селу, када је председник Александар Вучић слушао народ. Проблеме. Стрепњу. Наду.
Млади Милан Ковачевић председника Србије погледао је у очи и казао: "Волео бих да останем, овде. Волео бих да имам, да обновим стадо. Једно теле..."
Мере предострожности због ковида, пред којима се и манастирске капије затварају и ограничава број поклоника, овог момка су зауставиле пред капијом древне светиње. Мада, није био једини, али је неправедно што није био на списку оних који су желели да се поклоне свецу, Јоаникију Девичком.
- Разумео сам и вратићу се - казао је.
И, вратио се. Без речи. Али с приметном тугом. Ових пет речи, његова туга, биле су нам путоказ до Бања и, да поновимо: у вековној српској Србици, а албанском Скендерају, данас.
- Као да су ми дошли... Као да су ми најмилији, моји, дошли - дочекала нас је Миланова мајка Љубинка, једва се ослањајући на ноге. - Мили моји, што се нисте јавили да вас дочекамо, како је наш српски обичај.
Село Бање. Чесма у селу. Незаустављив живот живе воде. Српски домаћини који, овде, чувају своја изворишта из којих, упркос свим, а свима познатим недаћама, напајају корене опстанка.
- Сад ћу ја, само да благо подмирим - одазвао се на наш, ненајављени, позив Милан Ковачевић. Онај младић под шајкачом из Лапљег Села, који је, док су се други снебивали и нагађали ко ће: без трунке размишљања на своју главу примио српску шајкачу. "То је наша шајкача, зашто бих се устручавао... Треба да ценимо себе, своју традицију, као што је и други негују и цене. Тако ће нас и други поштовати."
Село Бање. Као из приче конзула Милана Ракића. У брду је, када се с пута Митровица - Пећ крене у брдо. Кућа Ковачевића... Две собе. Само две собе - куће. На вратима, између ове две собе, постер председника Србије. И, порука: "Добро дошао, председниче". Фотографија Вучића и уз годишњи календар. И уз икону Светог Ђорђа, крсне славе Ковачевића у Бањама на Косову. У српској Србици, Дреници, овдашњем Скендерају. Фотографија председника Србије и уз симбол преславе - Ђурђица, који Ковачевићи обележавају 16. новембра.
- Знате шта: да није Србије, ни нас, данас, не би било. А, да није било председника Србије, ја, можда, не бих веровао у снагу отаџбине. Све што је он, тада у Лапљем Селу, обећао - испунио је. Зар ја то да не признам? Сваки частан човек не сме да се оглуши о дар који је примио. Ја сам син Србије, у којој год држави да живим - слушамо Милана.
Кућа младог домаћина Милана Ковачевића ври од живота. Први дар председника Вучића био је подстицај. Замајац. За овог момка - обавеза да не изневери. Покренула га је брига државе.
- Не бих то поверење изневерио по цену живота - каже нам. - Ја моју отаџбину волим, али поштујем и комшије Албанце. И, они поштују моју шајкачу. Њихови медији су били у посети. Ја сам поручио: најважније је да се не споримо на међама наших њива. Да се не крвимо. Деца нам то неће опростити.
Док са Миланом разговарамо, његова мајка Љубинка већ је поставила сто. Хлеб из овдашње рерне. Месо из сушаре, јуче први пут димљено. Сир, ајвар, неколико врста чајева, кафу са шећером и без шећера, сок и ракију крушковачу.
- То је наш обичај, да ли сте се најавили, или нисте, није важно - каже Љубинка. - Нама је најважније да неко дође.
- А мени је велика туга и не могу да прежалим што председнику Вучићу, ономад, нису дозволили да нам дође - додаје Милан.
- А сви смо се припремили да га дочекамо. Волео бих, а то ми је највећа жеља, да дође. Да га дочекамо онако како само ми то знамо. Мене и моју породицу је задужио. Али и многе друге. Верујте, можда сам и имао сумњу да што је обећао, можда неће ни испунити. Али, испунио је. Свака реч његова је испуњено обећање. И, могу да кажем, посрећила се. Од његовог првог дара, пуна ми је штала блага. Волео бих да му пружим руку и кажем: вратио си нам наду.
Око нас, врзма се јато кокошака. Из сушаре мирише месо. Испод куће, коју су добри људи обновили, четворо је оштенила једна малена - жута. А, уз прелепе и грациозне шарене и пламенорумене краве, из гнезда се испилило, замислите усред зиме, петоро пилића. Док смо им прилазили, а Милан их нам показивао, квочка је насртала на непознате.
Невероватан је овај сусрет са момком који је парадигма опстанка српског народа на Космету. Зато га треба чувати и сачувати. И помоћи му. Шта вреди помоћи онима који не знају шта ће са том помоћи. Он зна. И вредан је "царевога града".
- Само да се ожени, да породицу има, децу да има - каже Љубинка.
- Али, свака га пита: "Имаш ли какав посао?" Он га нема, неће ниједна да дође да музе краве.
Милан се смеје. Сви смо се смејали, па сви запевали: "Свака мајка једну жељу има, да дочека да ожени сина... унуке да има". И, онда смо сви плакали. Због ове лепоте људске душе којом смо даровани. Због немоћи којом ми, обични, немамо моћ да испунимо жељу мајке, а овај момак заслужује да му се испуни хиљаду жеља.
ПЕСМА КАО ПРИЗИВ ЗА НОВИ СУСРЕТ
НА поласку, мајка Љубинка је са сином запевала:
"Село Бање, најмилије/ На врх села игра вије/ Низ село нам река тече/ Сретох драгу неко вече/ Насред села црква бела/ То је понос целог села"...
Љубинка пева и плаче. Милан подигао шајкачу. Маше. Договорили смо се о новом сусрету.
* * * * * * * *
У КОСОВУ ПОЉУ САХРАЊЕНА БАКА СТАНИЈА АНЂЕЛКОВИЋ
СОЛАНИ ЈЕ СВЕ СКРЕСАЛА У ЛИЦЕ
НА православном гробљу у Косову Пољу, у среду је сахрањена бака Станија Анђелковић (82). Ова храбра жена била је једина Српкиња која је живела у својој кући у Косову Пољу, одбијајући до последњег дана да је напусти или прода имовину Албанцима. Наша јавност ју је упамтила након што је 24. марта 2004, само седам дана после мартовског погрома и ужасног насиља, у Косову Пољу гордо стала пред Хавијера Солану, првог човека Алијансе.
Питала га је тада ко је наредио да се спале српске куће и цркве и без трунке страха у лице му рекла да лаже о броју порушених српских кућа и светиња. Чак му је и припретила прстом. Солана је отишао љут. Тај тренутак овековечили су и фото-репортери, а фотографија је сутрадан осванула на насловној страни "Вечерњих новости". Д. З.
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (14)