Друштво

БОЛ ЈЕЛКЕ ЈОВАНДИЋ ЗА ПЕТОРИЦОМ СИНОВА: Како је породица једне жене у новосадској рацији у једном дану завијена у црно

Ј. Симић, Љ. Прерадовић, С. Бајић, З. Грумић

21. 12. 2021. у 13:03

У МНОШТВУ несрећних судбина забележених током окупације Новог Сада од 1941. до 1944. године, посебно је трагично страдање породице Јелене Јелке Јовандић, рођене Огњановић (1894-1971), која је у Новосадској рацији у истом дану изгубила свих пет синова.

БОЛ ЈЕЛКЕ ЈОВАНДИЋ ЗА ПЕТОРИЦОМ СИНОВА: Како је породица једне жене у новосадској рацији у једном дану завијена у црно

Јовандићи су живели у Јовановском крају у ондашњој Пирошкој улици са кућним бројем 36. Отац породице Ђурица преминуо је 1927, непосредно пошто им се родио пети син. Бринула се удовица Јелка о синовима, својим узданицама, како је знала и умела. Живели су од земљорадње тек толико да не гладују.

А, онда је букнуо рат. Тог леденог 21. јануара, на минус 20, мађарске власти издале су наредбу да нико не излази из својих кућа јер ће спровести полицијску акцију провере докумената и претраживања скривеног оружја. У рано јутро 23. јануара 1942, трећег дана Рације, покуцали су и на врата Јовандића. С прага су питали које су вере, а када је један од синова одговорио да су православни, наређено им је да сместа изађу у двориште. Мајци су наредили да остане у кући.

Један жандарм је са спољне стране држао кваку, не дозволивши мајци која је слутила зло да изађе за децом. Заточена у кући, чула је пуцње и јауке својих синова. Погубили су их сву петорицу: Милорада који је тада имао 28 година, Саву (26), Пају (24), Живка (20) и Бору, петнаестогодишњака. Мајку су оставили у животу.

Комисији за испитивање злочина у Новосадској рацији Јелка је 11. децембра 1944. детаљно описала тај страшни дан. Једва разговетним гласом испричала је како је док се борила са жандармом да отвори врата чула пет хитаца из дворишта, све један за другим. Њеним синовима, сваком понаособ, пуцано је у потиљак. Настао је тајац. Војници су убрзо отишли, а она је изашла из куће. Угледала је стравичну слику - уз зид комшијине куће лежала су окрвављена и беживотна тела њене деце.

Као у сну ишла је од једног до другог, дозивала их, миловала по коси, јаукала... Пао је мрак када је камион стао испред Јелкине куће. Жандарми су тела њених синова, попут смрзнутих цепаница, убацили у приколицу. Молила их је да и њу убију. Нису хтели. Њене синове бацили су у отвор на залеђеном Дунаву, као што су под лед гурнули још на стотине Срба, Јевреја и Рома тог злочином окрвављеног јануара.

Војни суд за Бачку и Барању је 18. марта 1945. осудио на смрт стрељањем Јаноша Тота (22) из Руменке, јер је са тројицом мађарских војника упао у кућу Јовандића и тројицу браће лично убио, а двојицу су усмртили жандарми који су дошли с њим.

Дуго се Јелка надала да ће Дунав изнедрити на површину тела њене деце, али та нада је временом потпуно згасла. Одлучила је да остави вечну успомену на своју децу. Испод слике главе куће Ђурице, дала је да се уклешу имена њихових синова и уграде њихове слике. Од тог дана молила се Богу и Светом Јовану да је што пре одведу њеним синовима.

Упокојила се 1971. године. Сахрањена је на Алмашком гробљу у Новом Саду поред мужа Ђурице и слика своје деце. Ниједан 23. јануар не прође да се поводом Новосадске рације не помену и Јелка и њени синови. На њих подсећа и Улица Браће Јовандић.

НИ У КОГА НИЈЕ УПРЛА ПРСТОМ

МАЈКА Јелка је после рата на суду једва смогла снаге да опише своју трагедију, али ни у кога није упирала прстом.

"Не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а ни с ким нисмо били у свађи и мржњи."