ХАНДКЕОВА СУПРУГА ЗА "НОВОСТИ": "Разумем шта је европска политика урадила растурањем Југославије"

ПОСТАЛА сам глумица захваљујући мом супругу Петеру Хандкеу. Била сам правница и нисам тада могла ни да замислим то да ће ми глума постати животни пут.

Петер и Софи у Великој Хочи / Фото Д. Зечевић

Тако, у ексклузивном разговору за "Новости", говори француска глумица Софи Семен, која је, својевремено, на инсистирање свог мужа први пут пред камере стала у таквом друштву као што су Жан Моро и Бруно Ганц.

Париски кафе "Галеб", одмах поред елитне Робне куће "Бон Марше" у којој се, фином робом, тргује још од 1838. године. Хладан, зимски Париз. У "Галебу", тишина. Корона диктира нека своја правила. Показујемо санитарну пропусницу. Свет је у чудном стању. Ту и тамо, на преподневној кафи, тек понеки одсутни, маскирани гост. Одлучујем да задржим кринку.

- Моја прва рола у филму "Одсутност" била је изузетно искуство - истиче наша саговорница. - Има томе већ три деценије. Глумила сам као аматер. Ипак, глума је била негде у мени. Открила сам то у сусрету с камером, пред којом никада пре тога нисам стајала. Глумила сам тада, не знајући да ли ћу да наставим.

* Шта је било пресудно?

- Сусретање са самом собом и са речима другог, писца. Било је то као ауторизација, нова могућност да се изразим, да се испољим, да се ослободим саме себе. Студирала сам седам година за правницу и мислила сам да ћу да наставим у том правцу. Ипак, било је нешто јаче од тога. Дуго сам размишљала, да ли ћу да постанем адвокат, или да се упишем у школу глуме. На крају сам урадила ово друго. У мојим најранијим дечјим сновима, глума је била негде дубоко у мени, али је, затим, нестала. Никада на њу нисам мислила, све док нисам срела Петера. Расла сам у другачијем окружењу, у малом граду у Лорени. Нисам ишла у биоскоп, родитељи ме нису водили у позориште. Али, читала сам много. Већ сам имала способност да се, на основу тога, трансформишем.

Софи са Љубинком Боцокић у селу Породину, на пропутовању ка Великој Хочи / Фото Г. З.

* Какво је било искуство глумити уз Жан Моро и Бруна Ганца?

- Фантастично! Бруно је био сјајан. Веома стрпљив и пријатан. Са Жан сам се виђала на снимању, али смо имале заједничку само крајњу сцену. Била је веома пажљива и охрабрујућа. Застрашујуће је било играти уз Жан Моро и Бруна Ганца, али њихово присуство ме је стимулисало. Бруно је био мој анђео чувар!

* Како је ваш супруг успео да вас убеди да глумите?

- Искрено, није ме убеђивао. Није ни било потребно да ме убеђује. Петер је сматрао да одговрам лику младе жене и да за то не треба да се спремам. Истина је да је на филму могуће бити аматер, као неко ко воли филм, без познавања технике. Али, не и у позоришту. Часове глуме сам узела тек после првог филма! Глума је сада мој живот. Треба бити помало безбрижан, па почети из почетка у тим годинама. Имала сам много среће да глумим и у другим великим пројектима, не само у Петеровим филмовима. Доста сам наступала у позоришту у Паризу, Берлину, Бечу, Салцбургу. Глумићу, на пример, ускоро француску галеристкињу у једном аустријском филму. У Француској ме, ипак, гледају кроз Петерова остварења. А после срамотне забране његовог дела у Комеди Франсез, француска позоришта су га мало имала на репертоару. Ни сада се, после Нобелове награде, није променило много тога.

Пар у Андрићграду / Фото Н. Јанковић

* Петер има лакоћу да из себе изнесе своја комплексна размишљања?

- Петерове мисли нису сложене, већ дубоке! Али он је и филозоф. Можда та реч није најбоља... Мислим да је не би волео: он је са људским бићима у "великом и огромном садашњем тренутку". Превођење његових књига са немачког је проблем и понекад чини његов језик сложеним, јер су његове реченице, често, веома дугачке. Али то је конкретан језик, то је језик приче кроз поглед места и бића у потрази за сликама.

* Колико је тешко ставити у кадар то што долази из дубина из којих пише?

- Петерово писање је, управо, кадрирано. То је писање-слика, јер су у њему уједињени поглед, осећај и мисао. Петер за своје филмове увек познаје пејзаже из приче. То је оно што је живео, што има у себи и што жели да пружи другима. Реч је искључиво о местима која је већ посетио и познаје их. Чува их у себи. Тако може да створи тачну слику коју жели да покаже. То је потпуни процес. Он је, што је доста ретко, сам обишао и препешачио те пределе, физички, и изнутра.

Обилазак Андрићграда са Емиром Кустурицом / Фото Искра Андрићград

* И сами сте препешачили неке пределе с њим. Били сте у Великој Хочи, у долини Мораве, у Београду. Каква искуства носите с ових места?

- Имам лепе успомене. Памтим звук птица кукавица, баш како их је Петер описао у књизи "Кукавице из Велике Хоче". Велика Хоча је била као уточиште. Мештани, изузетно гостољубиви и драги. Свих узраста. Од најмлађих до најстаријих. Пуно смо ходали и обилазили околину. У исто време је тужно, људи су у непријатељском окружењу, силом прилика, иако то нису желели. Надам се да ћемо ускоро поново да их посетимо.

* Ангажман на страни Срба вашег супруга је много коштао, јер на западу нису волели то што ради...

- Он је писац који је рођен на југословенској граници, пред Караванкама. Пореклом је из словеначке мањине у Аустрији. Бранио је Југославију. Земљу, а не државу. То се види и осећа у његовим књигама. Од прве, "Стршљени", као и у неким другима, попут "Понављања", присутна је Југославија. Из њих се види његова љубав према овој земљи. Југославија је за њега била Јужна европска унија будућности. Био је против сецесија. И тако је стигао до Србије, јер се Југославија смањила до ње.

Са Милорадом Павићем / ФотоАрхива "Новости"

* Како сте проживели то време?

- У почетку ништа нисам знала о томе. Сада је другачије, јер сам читала историју те земље и то шта је Петер написао. После тога сам могла да разумем шта је европска политика урадила растурањем Југославије.

* Како изгледа живети с нобеловцем?

- Нобелова награда је стигла недавно, а ја с њим живим више од тридесет година. Био је то празник. Али, живот се наставља.

* Људи ходају с маскама на лицима и склањају се једни од других. Је ли модерни човек данас одсутан из свог живота?

- Није ли модеран човек већ био помало одсутан из свог живота? Ипак, живимо. Ево ме, седим преко пута вас. Разговарамо. У кафеу смо. Настављамо да радимо, на други начин. Адаптирамо се. Имам среће да могу да радим другачије. Неки људи то, нажалост, не могу.

У друштву Матије Бећковића / Фото Н. Јанковић

* Човек је, ипак, друштвено биће?

- Потребни су нам други. Маскирани, или не. Можда ћемо, једном када будемо скинули маске, бити више присутни и пажљивији према онима око себе.

СВЕ ЈЕ ПУКЛО 13. МАРТА 2020.

* КАКО сте професионално провели тај живот који се наставља у време пандемије?

- Играла сам комад "Невини, ја и странац на ивици магистралног пута" Петера Хандкеа и Алена Франсона у париском позоришту "Ла Колин", када је све напрасно прекинуто у петак 13. марта 2020. Требало је да га играмо целог месеца, а на бину смо изашли само пет пута. Све је било отказано, померено, па поново отказано. Требало је да гостујемо и у Стразбуру. До априла смо, ипак, мислили да ћемо играти, а онда смо схватили шта се догађа. Свет се зауставио. После летњег одмора ипак сам наступила на фестивалу у Салцбургу. То је био једини одржан фестивал у том тренутку! Тужно, али сам ипак могла да играм.

Препоручујемо

Култура

2 8

НА ДРИНИ СЕ РАСТАЈУ ИСТОК И ЗАПАД: Из рукописа Кустуричине књиге о нобеловцу Хандкеу

16. 10. 2021. у 13:30 >> 17:05

Култура

0 2

ГДЕ СЕ КРИЈЕ АУТЕНТИЧНОСТ ЧОВЕКА: Хандкеова дела у перспективи модерног европског романа

18. 05. 2021. у 12:20

Друштво

2 9

ПИШЕМ ИЗ СРЦА, НЕМА ТУ ПОНОСА, САМО ЉУБАВИ: Хандке о Србији, судбини нашег народа на КиМ, пријатељима, књигама

16. 05. 2021. у 09:00

Култура

0 8

ИНТЕРВЈУ - МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: Хандке је на својој кожи добро осетио како је нама

12. 05. 2021. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације