СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - 95 ГОДИНА ОД СМРТИ НИКОЛЕ ПАШИЋА: Једно говорио, друго мислио а треће радио:

НИШ 11. децембар 1978. године. Двадесети је дан првог заседања Народнне скупштине Кнежевине Србије после добијања независности на Берлинском конгресу.

Никола Пашић, грчки председник Елефтериос Венизелос и сердар Јанко Вукотић 1913. у Београду, Фото Архива

Води се жучна расправа о новом Закону о печатњи (штампи). За говорницом излази посланик дуге црне браде и сасвим тамне косе. Немогуће је да му се одреде године. На себи је имао сукнену блузу, сасвим необичног кроја, ни сеоског ни градског, украшену великим седефастим дугметом на средини. Носио је тешке, грубе чизме са сарама до колена. Без икаквог увода почео је свој говор: "Наш живот, наше унутарње слободе пошле су у последње време у назад, и то од оног времена, кад смо пожелели и пошли да дамо слободе нашој браћи. Ми смо пошли да ослободимо нашу браћу и у путу изгубили смо нашу слободу."

Наједном у скупштинској дворани настао је тајац. Готово да нико у скупштинској дворани није знао ко је овај "брадоња", који говори о повезаности личне, унутрашње и спољне, друштвене, државне слободе. Био је то Никола Пашић, а овај излазак за говорницом прва његова скупштинска беседа.

На скупштинским изборима, првим после српско-турских ратова и у слободној и незазависној Србији, одржаним 29. октобра 1978. године на листи оних који су добили поверење народа из Зајечарског среза нашло се име младог инжењера Николе Пашића.

Било је остврење прве етапе његовог циља који је задао себи почетком те осме деценије 19. века у Цириху, када је открио, да, сем технике, формула и интеграле математике, постоји и још један свет - свет политике, онај који је управо одговарао његовој природи, целом његовом бићу.

Никола Пашић и кнез Арсен Карађорђевић 1916. у Врању, Фото Архива

И у наредних готово пола века, све до смрти, у децембру 1926. редовно се појављивао за говорницом Народне скупштине, о скоро свим сазивима. Изузетак је време проведено у емиграцији, тамо после Тимочке буне 1883, када је спасавао главу од краља Милана Обреновића, јер је био осуђен на смрт. По временом које је провео у скупштинским клупама уврстио се у ред најстаријих посланика свих времена, рачунајући ту обе Србије и обе Југославије. Управо због ових чињеница Пашићу је припала част да отвори да отвори и прву седницу Уставотворне скупштине Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

РОЂЕН је на Светог Николу 1845. године у Зајечару од оца Петра и мајке Пене. Отац је био ситан трговац, а деда пекар. Већ годинама код нас се, и у стручној и у публицистичкој летератути, упорно подмеће податак, од они који хоће да огаде све што је српско, да је Пашић цинцарског порекла. Баја, како је народ од миља звао Пашића, за живота је говорио и документима потврђивао, да је његов деда рођен на размеђи села Рогачева и Вратнице у околини Тетова. Ни онда, а ни данас у тим селима није било Цинцара. Чак ни данас, у Македонији, таквој каква јесте, у Рогачеву и Вратници нема
ниједне македонске и албанске куће. Све су српске.

У полувековном бављењу политике прошао је неколико фаза. У младости, када су му тај " свет" у пуној мери, открили руски студенти, окупљени око Прве интернационале и револуционара - Бакуњина, Нечајева и Бабефа, Пашић је био социјалиста опседнут борбом за једнакост међу људима. У зрелијим годинама постаје заговорник парламентарне демократије са конзервативнијих позиција... И смрт ће га затећи у окршају са владаром због поштовања елементарних правила парламентаризма.

Никола Пашић, Фото Архива

ПОТПИС Николе Пашића, Фото Архива

Било како било, али се нико на политичкој сцени, у историји Србије, није одржао тако дуго као тај Пашић. Мало се који наш политичар бавио својим занатом у тако компликованим временима, уз тако много политичких непријатеља. Бацио је у засенак све државнике Србије (и Југославије) по броју влада које је образовао - двадесет и пет укупно! Прву владу формирао је 24. фебруара 1891. године, у Краљевини Србији, а последњу - 18. јула 1925, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Колико ли је вештине, лукавости и мудрости требало имати и опстати свих тих силних година, нарочито ако имамо на уму ону стару изреку "политика је курва".

Као политичар и државник, и неприкосновени вођ најпопуларније и најјаче странке која је у Краљевини Србији икад поникла, и то од њеног званичног оснивања 1881, Пашић је постао у српском народу легенда - још за живота, а за Европу, у једном часу, "симбол читавог покрета у корист ослобођења народа на југоистоку".

ОБЈАШЊАВАЈУЋИ Бајину велику популарност у народу Владимир Дворниковић, чувени етнопсихолог, пише: "У Пашићу су се нашли безмало сви они елементи и душевни квалитети које је наш народ развијао у својој вековној борби и одбрани. Те исте црте могу да се назову, са етичког гледишта, врлинама или манама, позитивним или негативним особинама, али главно остаје на њима то да су доводиле до успеха и да су постизавале свој циљ. У том позитивно-негативном сплету, сачињеном само за један циљ, за успех у борби, крије се, можда, тајна Пашићеве дубоке укорењености у народу и његовог педесетогодишњег вођства у Радикалној партији".

Јован Скерлић, Фото Архива

Зато су ваљда његове присталице говориле "Зна Баја шта ради"! А они који никако нису успевали да га истерају на чистину гунђали су "Баја једно каже, друго мисли, а треће уради!" Ђорђе Лазаревић Пашићев саборац из емигрантског живота, заједно су припремали буну у Србији 1885. за свог партијског вођу је рекао: "Што се тиче Пашића као човека, његових личних особина и његовог карактера, ја могу да кажем да је он и за нас, његове најстарије пријатеље и интимне сараднике, био и остао тајна..."

Ту његову непредвидљивост је можда најбоље дефинисао аустријски отправника послова Левантал у свом извештају шефовима у Бечу: "Пашић увек две ствари чини у исто време, тако да се не може никада сигурно знати шта он у ствари хоће."

Држећи се правила да је у политици главно стићи до циља, Пашић ниједну опцију није сматрао дефинитивном. Погрешни потези, којих је нормално било, нису га никад доводили у очајање. Грешке је лако је праштао, како себи тако и другима. "У политици", рекао је не једном, "може свако да погреши, и најпаметнији и најјачи и најбољи. Јер политика је најтежи посао".

Није био талентован писац, још мање теоретичар. Није имао ни беседничког дара: говорио је неграматички, несистематично, без заноса. Његови сарадници су се бавили обликовањем програма Радикалне странке. Али је зато био велики политички стратег и тактичар, познавалац историје и дипломатије, социолошких и психолошких особина свога народа.

Никола Пашић и краљ Петар Карађорђевић 1910. у Русији, Фото Архива

КАКО се Пашић односио према својим политичким противницима најбоље илуструје догађај са Јованом Скерлићем, великим српским књижевним критичарем. Скерлић је, срединм прве деценије прошлог века, као члан Самосталне странке био народни посланик и један од најтврђих Пашићевих противника. Истовремено је тих година (1906-1910) био главни уредник "Дневног листа". За све то време готово да није било дана да радикалска влада, на челу са Бајом, није била на тапету. Али, авај... Скерлић је почео да пише студију о Светозару Марковићу. Сазнао је да Пашић поседује драгоцена Светозарева писама. Пошто му је та преписка било неопходна, преко једног посредника обратио се Пашићу. "Нека дође", гласио је одговор, "даћу му ја сва писма". Човек који је поставио темељ модерне српске књижевности нашао се у дилеми: да оде да се поклони политичком противнику или да остане без писма. И одлучио је да оде.

- О, о, о - рекао је Пашић после поздрава. "Ви сте Скерлић! А ја једнако слушам Скерлић, Скерлић, али никако нисам имао прилике да вас видим. Баш ми је мило! Знао сам вам ја оца; познавали смо се. А где сте Ви сад? Па шта радите? Кога имате још од фамилије? Баш ми је мило! А ја се занео у послове па ништа и не знам..." Док се Скерлић, не очекујући да ће тако љубазно бити дочекан, врпољио седећи уз Пашића на канабету, Баја је продужио:

"Па, чујем, сад пишете књигу о Светозару Марковићу. Ако, то је лепо. Ја сам га познавао.

Имам и нека његова писма..." Пружајући Скерлићу читав свежањ писама, Пашић је рекао:

"Ево, то су Светозарева писма. Узмите их. Мени не требају, вама ће бити потребнија..."

Узречица Николе Пашића: "Може да бидне, не мора да значи", и дан-данас може се чути по кафанама целог света где је крочила српска нога. У тумачењу ових седам Бајиних речи стигло се дотле да су оне заправо својеврсна интерпретација Ајнштајнове теорија о релативитету, примењена на ствари обичне и свакодневне.

У народу живео мит о њему

О ПАШИЋУ се још за време његовог живота почела да ствара слика као о мешавини лукавца и сејача немира, мутиводе и грамзивца, да је политичар који уноси раздор међу људе и народе... Настојало се да се мит о њему у народу уништи а он сам дисквалификује и као државник и као политичар - писало се да је био без правих талената, да је једва умео да пише и говори, да је био, "изразити представник конзервативне српске буржоазије", ултранационалиста, коме је југословенска и балканска политика требало само да послужи за обезбеђење превласти Србије и српства на Балкану. Циљ ових тврдњи је био да се преко Пашића компромитује целокупна југословенску политику Србије, од 1914, да јој се удари печат извориште свега недемократског и подјармљивачког.

Препоручујемо

Друштво

0 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Сто година од веридбе краљевског пара Александра и Марије Карађорђевић

26. 12. 2021. у 17:00

Политика

3 6

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ДВОСТРУКИ АРШИНИ ТИТА ПРЕМА ЗАГРЕБУ: Поводом одлуке председника Хрватске да одликује учеснике "хрватског пролећа"

19. 12. 2021. у 16:31

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ИГРЕ СТАЉИНА СА ДРАЖОМ: Наша влада у Лондону одбила руску помоћ четницима

05. 12. 2021. у 16:00

Друштво

0 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СКАНДАЛ СА УСТАВОМ: Како је краљ Александар умало остао без круне

07. 11. 2021. у 16:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације