ДАЋЕ БОГ ДА СРБА БУДЕ КАО НЕКАД: Новости на Светој гори после две године изолације, у којој корона није савладала ниједног од монаха

ПУТОВАЊЕ на Свету Гору Атонску данас почиње ритуалом створеним у ери короне који се обавља у "ординацији" на улици. Ходочасници седају на баштенску пластичну столицу, а медицински техничар им нимало нежно забија штапић са ватом дубоко у нос.

Фото Б. Субашић

Са сузама у очима од бола, поклоници са зебњом чекају и моле Бога за негативан резултат. Само са том потврдом могу да уђу у Светогорску канцеларију и да уз обавезан благослов манастира и 25 евра подигну дијамантирион, визу за монашку републику, а затим са свим тим папирима иду да купе карту за брод. Негативан тест или потврду о вакцинацији траже чак и келнери готово празних пристанишних кафаница.

Када брод пристане, глас из звучника позива поклонике да ставе маске и на уласку покажу пасош, дијамантирион и резултат теста. Папире детаљно прегледа контролор и када путник најзад стигне на горњу панорамску палубу шибану ветром, има утисак да је прошао кроз чистилиште остављајући иза себе спољни свет пун страхова. Заталасано сиње море и дивовски Атос на хоризонту око кога се вију облаци изгледају као предворје вечности. Путнику који је походио Свету Гору пре пандемије после ових перипетија постаје јасно колико се свет неповратно променио.

Малобројни поклоници раштркани по палуби углавном ћутке зуре у пучину и камене литице Свете Горе. Нема веселе галаме некада најбројнијих ходочасника, Руса и Украјинаца. Тишина и празне столице су одблесак рата у који је православне народе латински подмукло гурнуо Запад. Тешко је и замислити руске и украјинске ходочаснике да поново заједно плове ка Атосу. Та ратна баштина остаће незацељива рана православног света и када оружје утихне, а западни туристи ће без гриже савести долазити на, за њих, само егзотичну туристичку дестинацију Атос, коју се труде да промене и прилагоде својим мерилима.

Српским ходочасницима пристајање у Јованицу, хиландарску луку, и вожња манастирским минибусом прашњавим планинским путем изгледа као повратак кући. Хиландар делује раскошно чак и у последњој недељи ускршњег поста, када се по строгом Савином типику једе само једном дневно храна спремљена на води, а моли се непрестано. Манастирско двориште и обновљени конаци блистају под сунцем, а ваздух испуњава цвркут птица. Ветар круни блиставе црвене латице ружиног дрвета крај Савиног бунара, њише крошње високих чемпреса и округлу тамнозелену главицу наранџиног стабла са мноштвом блиставих плодова у Подножју Савиног пирга. У мистичној мирисној тами саборне Богородичине цркве одјекују молитве и појање, а лоза која осам векова расте из Немањиног гроба спрема се да изнова олиста. Хиландаром влада безвремени спокој и после две тешке године.

- Једно време били смо потпуно закључани и нико нам није долазио. Више од пола нас се поразбољевало, али хвала Богу, сви претекосмо. Затим смо се полако отварали и ви сте прва већа група. Даће Бог да српског народа опет буде као некада у Светој српској царској лаври - причао је добродушни отац Митрофан, ударајући нам хиландарски печат са ликом Богородице у пасоше, сведочанство да смо били у Божјој држави у Богородичином врту.

Хиландар је, као и протеклих више од осам векова, остао неосвојива тврђава светосавља и православља. У светогорским манастирима који су узели донације ЕУ стиче се другачији утисак, да тај дар са Запада носи прикривену намеру да се православна монашка република претвори у баналну туристичку атракцију. Световна политика је увек гурала прљаве прсте на Атос, па и сада покушава да под својеврсне санкције стави и велики руски манастир светог Пантелејмона, Русикон, и одбије од њега поклонике. То га чини још привлачнијим традиционално непокорним Србима, којима због тога строги руски монаси опраштају галаму и неуморну радозналост.

- Ви Срби сте мали велики народ и желим да пренесеш ту поруку у Србију, да вас ми Руси волимо и поштујемо и да нећемо заборавити да сте једини остали уз нас - говорио ми је историчар Иван Гришкин, који већ 20 година лута светом од Блиског истока до Владивостока, сакупљајући сећања на православну васељену. - Руси сада кажу: "Срби су наш Спецназ на Балкану!" Обишао сам Жичу, Студеницу, фрушкогорску Свету Гору, многе старе српске манастире. Хоћу да видим Пећку патријаршију, Дечане и Грачаницу на окупираном Косову, које ће поново бити српско. Бог ће нам дати снагу да све издржимо и победимо.

Foto: Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

Из блиставог Русикона отпловили смо у испосничку Каруљу, најчувеније подвижничко насеље светогорске пустиње, где стари испосници још живе у избама које висе по литицама изнад мора. Ни то место тиховања није поштеђено искушења, судећи по огромним вилама са климатизацијом и у којима сигурно не тихују боготражитељи. Прави светогорски испосници се повлаче у најнеприступачнију дивљину, а међу њима је отац Артемије из Скита Светог Василија, најзабаченијег насеља кућерака у кршу и жбуњу. Упознали смо се на каруљском доку, док је с таксистом-мазгаром уговарао каравански превоз намирница.

- А ти откуда - упитао је на руском, проницљиво проценивши да сам Словен.

- Из Сербии.

- И ја сам Србин! Не вериш? Покажу тебја!

Из торбице око врата извадио је српски пасош и широко се насмејао. Мешавином српског и руског објашњавао је да је Рус, али из Украјине, и да је зато постао Србин. После преврата украјинских шовиниста, који су забранили руски језик и цркву, он се нашао у административној невољи као монах на грчкој територији.

- Тада сам се упознал са вашим председњиком Фомом Николичем, који је долазио на Свету Гору. Попили смо много његове шљивовице, рекао је да сам прави Србин и добио сам држављанство! Сада се осећам као Србин! А ти, куда си пошал?

Када је чуо да идем на врх Атоса, подигао је очи ка небу, прекрстио се и завапио на грчко-руском: "Ај, Кирие елеисон, Господи помилуј, само су Срби тако луди! Знаш ли колико је горе хладно!" Климнуо је одобравајући на одговор: "Па и Светом Сави је било хладно када се пео на врх, и то без перјане јакне и гојзерица!"

До залеђене црквице Преображења стигли смо док су последњи сунчеви зраци на морској пучини, 2.033 метра ниже, оцртавали сенку врха Атон у облику савршеног троугла, симбола божјег ока свевидећег. Када су на небу букнуле искре безбројних звезда, хладноћа је стегла као челични оков, али величанствени небески призор потиснуо је језу. Остало је само бескрајно дивљење због кога је млади монах Сава пре осам векова дошао на ово место и бризнуо у плач од радости.

ШИЉЦИ ПОДЕЛЕ

ПУТ са врха Атоса води ка Скиту Свете Ане, где су одвајкада намерници могли да коначе у врећи у заветрини црквеног дворишта и да добију врућу јутарњу кафу. Доба короне и "ЕУризације" и овде је донело промене. Некадашње коначиште луталица сада је ограђено високом металном оградом са дугим шиљцима савијеним ка унутра, као да треба да спрече некога да изађе. Метална палисада са грозним шиљцима из западних донација сада раздваја два света, стару светогорску стазу и скит који само подсећа на некадашње гостољубље и добротољубље.

РУСКИ ДОМИНИРА

САДА је међу поклоницима највише Молдаваца, највероватније из Придњестровља, јер говоре руски. Уопште, у Уранополису, Јерисосу и на Светој Гори руски је главни страни језик, захваљујући некада бројним добростојећим туристима, за којима обични Грци жале.

Препоручујемо

Друштво

0 8

ГОРЕЛА СРПСКА СВЕТИЊА: Пожар тик уз Хиландар, ватрогасци спречили најгоре (ФОТО)

31. 01. 2022. у 12:21

Свет

0 6

СНАЖАН ЗЕМЉОТРЕС КОД СВЕТЕ ГОРЕ: Више потреса у Грчкој, осетили се и у Атини

16. 01. 2022. у 13:47

Друштво

3 13

МОНАСИ СА ХИЛАНДАРА ВЕКОВИМА ЗДРАВИ КАО ДРЕН: Лекар из Ваљева открива тајну њиховог здравља - Најгоре што може да им се деси је прехлада

08. 12. 2021. у 22:04

Друштво

0 4

КОРОНОМ ЗАРАЖЕНИ И ХИЛАНДАРСКИ МОНАСИ: Српска светиња затворена, инфицирани под посебним надзором

25. 11. 2021. у 16:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације