СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО СЕЈАО ВЕТАР РАЗДОРА ПО СРБИЈИ: Како је доживотни председник СФРЈ припремао обрачун са либералима

ДРУГА је година осме деценије прошлог века. Стјуардеса Весна Вуловић, једина је преживела пад ЈАТ-овог авиона на линији Стокхолм-Копенхаген-Загреб-Београд. Роберт Фишер је у мечу у Рејкјавику победио Бориса Спаског и постао 11. првак света у шаху. Ричард Никсон се у Москви срео са Леонидом Брежњевим, био је први председник САД који је посетио Совјетски Савез. Београдска "Политика" пише да из године у годину опада број југословенских породица које годишњи одмор проводе ван места становања.

Тито и Кардељ 1957. године / Фото Стеван Крагујевић

Када су средином маја 1972. председници СФРЈ и Румуније, Јосип Броз Тито и Николае Чаушеску, пустили у рад хидроенергетски систем "Ђердап" на Дунаву, све је наговештавало да се у Југославији стање стабилизује после бурне 1971. године када је на 21. сeдницa Прeдсeдништвa СКЈ у Карађорђеву руководство хрватских комуниста дефинитивно уклоњено из политичког и јавног живота.

Малу пометњу изазвала је првих летњих дана екстремна хрватска емиграција која је у западне делове Босне и Херцеговине, уз границу са Хрватском, убацила 19 младих хрватских и муслиманских усташа, који су желели да подигну устанак и одвоје Хрватску и Босну и Херцеговину од Југославије. Више од 3.000 припадника територијалне одбране БиХ и полицајаца и војника ЈНА, пуних месец дана покушавали су да са њима изађу на крај. У тој акцији погинуло је 13, а рањено 15 припадника југословенских снага безбедности. Информације о овом догађају у медијима су биле дозиране и представљене као велики успех и величање борбене спремности наших одбрамбених снага.

- Са мање губитака у Народноослободилачкој борби смо освајали градове - рећи ће нешто доцније Мијалко Тодоровић.

Тито, Јованка и Дража Марковић / Архива

НЕПОСРЕДНО после 21. сeднице Прeдсeдништвa СКЈ, Марко Никезић, 5. децембра 1971. сазива проширену седницу секретаријата ЦК. Сви су се сложили да је било крајње време да се Председништво СКЈ позабави "хрватским пролећем", бујањем национализма и сепаратизма, које је имало велике политичке последице по целу земљу. Разлика је било утолико што су Петар Стамболић и Дража Марковић апсолутно подржали све Титове одлуке са тог форума, док је већина, са Никезићем и Латинком Перовић на челу, сматрала да српски политичари требају да се клоне Титове арбитраже. И то не само због тога што би она јачала његову личну позицију, а слабила и иначе неизграђене партијске и државне институције, већ и зато су сматрали да Србија не треба да учествује у сређивању прилика у Хрватској. Веровали су да је то Тито морао сам да решава са хрватским функционерима, јер се прeвишe идентификовао са њиховом политиком. Сматрали су да метод личне власти и обрачуна са неистомишљеницима уз помоћ Титове харизме није био добар. Никезић ће чак на овом скупу рећи:

"Не треба прикривати нашу неспособност да решавамо ствари које треба да решимо... Решења морају доћи из мозга, а не из песнице. Не смемо се плашити да кажемо да нам треба организована држава. Деспотија гони због разговора, а није у стању да заштити грађанина. Треба да смо против сваке излишне употребе силе, против сваког излишног притиска... Демократије не може бити у друштву ако је истовремено нема и у партији".

Ове речи биће шамар за Јосипа Броза који је иначе био изразито незадовољан наступом челног човека српске партије на седници у Карађорђеву. Много пре егзекуције хрватског руководства, долазило је до отворених сукоба између тада већ доживотног председника и групе млађих политичара на челу ЦК Србије. Озбиљнији неспоразуми почели су лансирањем идеје за темељно прекомпоновање федералног државног устројства, када су највиши функционери СК Косова и Метохије тражили да се овај део Србије убудуће зове Социјалистичка Аутономна Покрајина, са великим словима као и републике. Руководство Србије се није сложило, па се Тито сматрао позваним да арбитрира. Пресудио је промишљено формулисаном реченицом: "Сам назив Социјалистичка Аутономна Покрајина још није опредјељивање за самосталну државу!" Никезић није остао дужан: "Покрајина не може бити полуга помоћу које ће неко да манипулише нашом политиком, па да унутар Републике [Србије] ставља вето и диктира услове".

НА ПРИМАРНО опредељење развоја Србије базираног на тржишној економији и политици чистих рачуна у Југославији, уследиле су оптужбе руководства у Београду "да је то једна политичка група чврсто срасла са технократијом и са најопаснијом банкарском мафијом, да док је она ту од самоуправљања нема ништа, јер је прозападна и води у капитализам, и да је због тога треба уклонити". Творац ових оптужби је био Едвард Кардељ. Клупко о уклањању Марка Никезића и његових сарадника је почело да се одмотава.

У другој половини дeцeмбра 1971. од Републичког секретаријата за унутрашње послове Србије Тито је добио строго поверљив документ, исписан чак на више од 150 страница, о непријатељски настројеним људима у Србији и "могућим непријатељским базама у Београду". Три месеца касније, за Тита је припремљена специјална, строго поверљива информација, која је носила наслов "Запажања о неким неслагањима, отпорима и полемикама са званичним ставовима друга Тита у СР Србији". У овом непотписаном документу Марко Никезић је обележен као вођа фракционашке групе која више од годину и по дана "директно или индиректно полемише са ставовима друга Тита", да се супротстављао "ставовима друга Тита о потреби монолитности у СК", јачању "отуђених центара моћи" и "реафирмацији неостаљинизма". У овој информацији, изнети су подаци шта су Никезић и његови сарадници говорили о уставним променама - да се оне врше у затвореном кругу политичког и државног врха, да је јавна дискусија сведена на обичну формалност и да не можемо сваки дан мењати Устав и импровизовано вршити промене. Докази о фракционашком деловању били су поједини текстови из иностраних гласила да Никезић "припада групи умерених политичара", да је "представник прогресивног и модерног курса", или да се "ставио на чело једног покрета против оживљавања стаљинизма у Југославији".

Латинка Перовић и Марко Никезић / Фото архива "Новости"

И НАРАВНО да је Тито знао да постоје извесна трења унутар српског руководства и ту је осетио прилику да та пукотина прошири раздор. Ту пукотину је Тито пронашао у Дражи Марковићу. Мање-више у политичким круговима се знало за Дражин одбојан однос према Никезићу. Познато је било да је Марковић био против његовог доласка за председника ЦК СК Србије. Говоркало се да тај сукоб датира још из ратног времена. Дража је по кулоарима о Марку говорио да се исувише бави уопштавањем, да нема смисла за практичне послове и "да није Латинке Перовић као секретара ЦК, Никезић не би могао бити ни 15 дана његов председник".

И Тито је повукао први потез. На једном пријему пришао је Дражи и рекао да би хтео да разговара са њим. Кад су се срели насамо, рекао је да у водећој српској политичкој гарнитури има људи који се с њим не слажу. Упро је прстом на Мијалка Тодоровића, Марка Никезића и Латинку Перовић. За Никезића је рекао да је "сувише уопштен политичар", да "филозофира", да "није марксиста", да су он и Латинка "превише окренути интелигенцији", а за Тодоровића "да има лидерске амбиције". Успут је Латинку Перовић и Бору Павловића нападао и због тога што су Матији Бећковићу доделили Октобарску награду града Београда. Посебно је замерио што је за члана Председништва СФРЈ кандидован Коча Поповић, без консултовања са њим и када је била јавна тајна да се нису слагали "у неким ситуацијама".

Потом ће уследити неколико њихових тајних виђења, једно од њих током Титовог боравка на Златибору. У свом дневнику Марковић пише: "Разговарао сам дуго, уз камин, са Титом. Он је и даље незадовољан стањем у Србији. Никезића, Кочу, Тепавца, Латинку - не може да прихвати. Не ради се о разликама. То је други концепт, то је друга позиција, рекао ми је Тито. Сложио сам се са многим стварима".

Председник Скупштине Србије био је спреман да изазове кризу у најужем руководству Србије. Свилен гајтан је био припремљен. Када су Никезић и Латинка 26. октобра 1972. поднели оставке због неслагања са Брозом, Павлу Савићу, председнику САНУ, у кругу пријатеља отргло се питање: "Шта хоће Дража Марковић? Да ли жели да буде нови Милан Недић?"

А он је победу над Никезићем платио концесијама за већа уставна овлашћења покрајина и удаљавање Косова и Војводине од Србије.

БРАНИО ГА ОД СМЕЊИВАЊА

САМО пола године пре првог сусрета председника Републике и председника Скупштине Србије, марта 1971, Тито је од Никезића тражио да смени Драгослава Дражу Марковића, који је њему и Кардељу правио проблеме око уставних промена:

- Тито: Слушај, треба сменити Дражу Марковића!

- Никезић: Друже председниче, Дража је председник Скупштине Србије, не могу ја да га средим у четири ока. То би био политички скандал. Ако нешто у Србији не иде, онда је то моја одговорност. А да неки мој сарадник оде, а ја останем, то не долази у обзир.

Препоручујемо

Друштво

0 13

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЕНГЛЕСКИ КРАЉ ХИТЛЕРОВ ШПИЈУН: Како су Едвард Осми и индустријалац Хенри Форд били у служби Трећег рајха

22. 05. 2022. у 17:18

Друштво

0 18

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ КАО БОРЦИ ЗА МИР У ЕВРОПИ: Како су Американци ангажовали нацистичке официре у западној алијанси

15. 05. 2022. у 15:22

Друштво

0 5

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ Срамно понашање Европе пред Други светски рат: Поводом дана победе - Лондон и Париз давали ветар у леђа нацистима

08. 05. 2022. у 18:30

Друштво

3 3

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - СРЕМСКИ ФРОНТ: Највећа победа или непотребна српска кланица

17. 04. 2022. у 16:18

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације