ТИТО ЈЕ ХТЕО ДА ИХ УБИЈЕ: Научници у Винчи озрачени током рада на атомској бомби - запрећено им смрћу ако проговоре

Novosti online

21. 06. 2022. у 20:46

ДРАГАН Бјелогрлић почео је снимање филма "Ланчана реакција" о мрачној тајни СФРЈ - нуклеарном акциденту у Винчи, који се замало претворио у језиву катастрофу. Шест младих научника је тада озрачено, а власт им је запретила смрћу ако проговоре о овом догађају.

ТИТО ЈЕ ХТЕО ДА ИХ УБИЈЕ: Научници у Винчи озрачени током рада на атомској бомби - запрећено им смрћу ако проговоре

Фото: Принтскрин Јутјуб

Снимање филма „Ланчана реакција“, који говори о нуклеарном акциденту у Винчи 1958. године, почело је у мају. Реч је о догађају који је могао да проузрокује катастрофу можда и већу од Чернобиљске, а сценарио је рађен према роману Горана Милашиновића „Случај Винча“, који се заснива на причи о петоро научника који су због несреће у Винчи, радећи на атомској бомби, озрачени и лечени на институту у Паризу.

Шта се заправо догодило у Винчи

Пре пар година, појавио се документарни филм „Диплома за живот“, који је био премијерно приказан у Ужичкој гимназији, јер је један од истраживача, који није преживео овај догађај, Живота Вранић, био најбољи ђак ове школске установе. Филм објашњава како се десио фамозни „Винча акцидент“, чије су последице биле први смртни случај од радиоактивног зрачења и прво успешно лечење преосталих петоро озрачених, догодио се 15. октобра 1958 године.

Тадашња Југославија била је пета земља у свету која је развијала нуклеарну енергију, па је у Винчи инсталиран нулти реактор. У експерименту, чији је циљ био да се одреди интензитет извора неутрона из спонтаних фисија, учествовали су технички сарадници: Росанда Дангубић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић и Стијепо Хајдуковић, као и Живота Вранић и Радојко Максић, апсолвенти физике на београдском ПМФ-у, који су припремали дипломске радове.

Шесторо младих истраживача, који су били озрачени смртоносним дозама радијације, сутрадан су, захваљујући добрим везама проф. др Павла Савића, авионом ЈАТ-а превезени у Париз у болницу Кири. Захваљујући трансплантацији коштане сржи, коју је први пут у историји медицине тада обавио познати лекар Жорж Мате, петоро озрачених се успешно опоравило. Шести истраживач, Живота Вранић (1934-1958), преминуо је месец дана по доласку у париску болницу. Један од сагорника у овом филму, био је и једини актер догађаја који је остао жив до данас Радојко Максић, који је објавио и књигу о данима проведеним на лечењу у Француској - "Дневник из болнице Кири“.

- Тог 15. октобра као и сваки дан дошли смо тамо и све се нормално одвијало. Одједанпут, сви бројачи били су загушени. Скале које треба да покажу висину радиоактивности, показале су бројеве који нису били читљиви - испричао је Максић, а потом навео да је његов велики пријатељ Живота Вранић успео да искључи реактор.

На молбу да појасни узрок тог акцидента, он је рекао:

- Не бих могао много о томе да вам кажем. У сваком послу дође до неке грешке. Кад је у питању нуклеарни реактор, онда је то сасвим нешто посебно. Овде се догодила ситуација да је дошло до озрачивања које није могло да буде предвиђено и то се показало мерним инструментима у целом институту Винча. Реактор је изашао из контроле - казао је Максић.

На питање због чега се тако дуго о томе ћутало у нашој јавности и због чега се он није раније оглашавао, Максић је рекао:

- Шта да вам кажем? Ћутало се… такво је било време.

Тито преко Ранковића запретио смрћу

Хајдуковић је описао и случај када му је практично запрећено да мора да ћути о целом инциденту.

- Једнога дана позвао ме је Слободан Накићеновић, тада секретар СКНЕ, и дословце рекао: `Друже Хајдуковићу, друг Марко председник (Александар Лека Ранковић) сматра да би свако објављивање било каквих података о томе штетило угледу Југославије и да би се то сматрало као непријатељски акт`. Тада је додао: `Коментаришите кад прође тридесетак година, а сада је боље да ћутите`. Ту сам поруку пренео својим друговима и ћутали смо као рибе - објаснио је Хајдуковић зашто су преживели истраживачи морали да ћуте.

Све испливало тек 1997. године

Дан након несреће, Танјуг је саопштио да је „шест сарадника који рукују реактором било изложено радиоактивном зрачењу изнад дозвољене дозе. Савезна комисија за нуклеарну енергију (СКНЕ) формирала је посебну комисију која ће испитати цео случај. Сарадницима који су били изложени зрачењу указана је лекарска помоћ и предузете су све мере за њихово лечење.

Међутим, Стијепо Хајдуковић, у тексту "Сведок догађаја", који је према његовој жељи објављен постхумно 1997. године у Билтену Института за нуклеарне науке Винча број 4/97, наводи да они који су руковали реактором и на њему настрадали, никада нису добили тај извештај, иако су га у више наврата тражили, те да су јавности само дате паушалне и парцијалне оцене о узроцима несреће. Он подсећа да Павле Савић двадесет година после акцидента пише да су „1958. године сарадници Института преузели да конструишу реактор нулте снаге за експерименталне потребе. Неодговорним руковањем реактор је изашао из контролисаног стања и том приликом је озрачено шест лица која су њиме руковала".

Фото: Принтскрин Јутјуб

Хајдуковић наводи да је професор Савић, у интервјуу датом НИН-у (број 1838, од 23. марта 1986) говорио о узроцима нуклеарног акцидента и изјавио: "И са бициклом ако уклоните кочницу, можете да сломите врат. А то се управо догодило 1958. године у Винчи. Настрадали су због сопствене непажње, јер су уклонили све кочнице с инструмената.“

На ту изјаву проф. Савића уследио је Хајдуковићев одговор у истом недељнику (бр. 1840 од 6. априла 1986. године) за истицање да је „нуклерани реактор у Винчи први реактор без физичке и биолошке заштите од јонизујућег зрачења.

- Техничка решења за мерење нивоа тешке воде у реактору била су несигурна. Била је то једна обична избаждарена шипка која се ручно постављала на одређени ниво… И најзад, остали смо без писача, односно без аутоматске контроле неутронског флукса и аутоматског заустављања реактора у случају да крене у наткритични режим рада. Алармни уређају су, такође, били искључени и то по налогу руководилаца лабораторије, да не би долазило до евентуалног узнемиравања и плашења оних који раде око реактора. Тако је мирис озона у ваздуху био наша аутоматика - пише Хајдуковић и наводи да је "сврха тог сведочења да се сазна права истина, да се из несреће извуку поуке како се нешто слично не би поновило“.

Општи јавашлук с огромним последицама

Хајдуковић наводи да је од пријатеља добио исечак из Политике, односно саопштење СКНЕ. Та комисија је констатовала да је "до тог случаја дошло изласком реактора из контролисане реакције“, због "уклањања елемената сигурности и сигналних уређаја, немарности и небудности лица непосредно одговорних за рад реактора и што је тога дана реактор био поверен недовољно квалификованом особљу…“ С друге стране, Хајдуковић тврди да елементе сигурности и сигурносне уређаје није уклонио нико од посаде, јер то није било у њиховој надлежности, и да је свако од чланова посаде знао да би при таквим условима могао и да настрада.

Фото: Принтскрин Јутјуб

- Тврдим да је то урадио неко од истраживача из лабораторије и да то није било први пут. Критичног дана нисмо имали ни писач, кључни инструмент за функционисање система за аутоматско заустављање реактора, што је било познато и руководству - наводи Хајдуковић.

Он истиче да су непосредно одговорна лица за рад реактора били др Драгослав Поповић, носилац пројекта и шеф групе, а његови најближи сарадници дипл. инж. Ненад Раишић, дипл. физ. Стеван Такач и дипл. физ. Хранислав Марковић.

- Сви они су нам давали задатке, а ми смо их дисциплиновано извршавали по оној старој - вежи коња где ти газда каже - пише Хајдуковић и додаје да тог дана у тиму није био дипломираних инжењера ни физичара, те да су касније „смењени Војко Павичић, директор ИБК, и Драгослав Поповић, што указује да је један од узрока лоша организација посла“.

Фото архива "Новости"

Маршал свечано отворио реактор

Уз подсећање да је реактор свечано пуштен у рад 17. маја 1958. године, у присуству Јосипа Броза Тита и других званичника, да су новине писале да је 30. априла исте године на Балкану остварена прва ланчана реакција, Хајдуковић наводи да таквих реактора, колико је њему било познато, до тада није било у свету, да је било идеја да се слични реактори нулте снаге изграде на универзитетима, али да се од тога одустало после несреће у Винчи.

Он тврди да реактор у Винчи није имао дозволу за рад нити је био довољно безбедан, јер како је објаснио, није предвиђао блокаду, „односно интерлок који би онемогућио да се реактор пусти у погон ако сигурносни систем није укључен“, да није постојало ни писано упутство о руковању реактором, те да експерименту није присуствовао дозиметриста, иако су прописи то налагали.

(Мондо)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

"НЕМАЧКА ПОСЛЕ МАЂАРСКЕ ИЗВОДИ ПУТИНА ИЗ ИЗОЛАЦИЈЕ" Бес у Кијеву након разговора Шолца и руског лидера

БИВШИ украјински министар иностраних послова Дмитриј Кулеба изјавио је данас да је позивом немачког канцелара Олафа Шолца председнику Русије Владимиру Путину, руски лидер изашао "из европске изолације, а да је Немачка одмах после Мађарске утрла тај пут".

16. 11. 2024. у 16:44

Коментари (6)

ПОГРЕШНО УПИСАН ЖУТИ КАРТОН: Капитена ватрених су покушали суспендовати, а онда је уследио преокрет