У ПЕРО И У ВЕТАР – ОТРОВАНЕ ДУШЕ

СВЕТИ Јустин Ћелијски, чије је мисли класификовао и издао Драган Лакићевић, у свим видовима мржње препознаје водећу улогу Ђавола. Мржња је смрт душе, самоубиство просвећене памети. У том, отвореном гробу, под диригентском палицом изумитеља свих зала, дивљају пакост, саможивост, грамзивост, леност, мрзовоља, клеветање, подметање и оговарање – све оно што нам политичка сцена, светска и наша, нештедимице нуде

Милован Данојлић, Фото П. Митић

Гледам и слушам једног јавног радника, политичког активисту, док се изјашњава о текућим друштвеним приликама. То што износи нису оцене, ни ставови, ни противутуци, него беспризивне смртне пресуде, анатеме бачене на властодржачку екипу, а пре свих на првог у њој. Врховник је узрочник његове личне несреће, он му је затровао живот, прекинуо каријеру, гурнуо га у беспомоћно очајништво. Уцвељен је, напорно дише, а оно што како-тако превали преко језика још више распаљује дуго нагомилавани бес. Стање је толико лоше да се не вреди задржавати на конкретним појавама, грешкама и промашајима, ни давати предлоге за боља решења. Критичар је огорчен, сикће против целог устројства, на чијем врху стоји тиранин, гушилац свих слобода, осим његове да га из дна рањене душе – мрзи. Чудовиште је зграбило власт на некаквим бајаги слободним изборима, има подршку заостале, непросвећене масе, уцењене и несвесне онога што чини. Поштеним грађанима, као што је критичар, везане су ноге и руке.

Јадник, кожа на лицу му се затегла од бола, искидана неравномерним трзајима. Дављенички лови речи, и ниједна није довољно јака да излије горчину усамљеника гурнутог на маргину друштвених збивања. Некад је и он био на власти, чини ми се министар или заменик министра, страначки агитатор, па му се то, о судбо клета, измакло, и сад, као ошамућени боксер, посрће по рингу, препуштен разумевању ретких опозиционих гласила. Никако да се навикне на новонасталу ситуацију, дошли гори од њега, у најбољем случају истих способности и ето љуте неправде. Власт је опака дрога, нема уличних дилера да им тутнеш стотку у руку и, бар за часак, утолиш глад. Оно јесте, док је био на положају, правио је неке грешкице, признаје и каје се, сад би све боље и друкчије, али не дају душмани. На последњим изборима није прешао цензус, још су и то смислили, да успешније подваљују. Редовним путем то се не да срушити. Кад би бар хтео да потпише, то би било двоструко корисно: показало би се да је лажни патриота, коначно би се компромитовао, а онда, сви бисмо се ослободили тог проклетог Косова, опозиција би могла одвезаних руку право у Европску унију. Лукавац, мутивода, уништио је живот поштену човеку!

Свети Јустин Ћелијски, чије је мисли класификовао и издао Драган Лакићевић, у свим видовима мржње препознаје водећу улогу Ђавола. Мржња је смрт душе, самоубиство просвећене памети. У том, отвореном гробу, под диригентском палицом изумитеља свих зала, дивљају пакост, саможивост, грамзивост, леност, мрзовоља, клеветање, подметање и оговарање – све оно што нам политичка сцена, светска и наша, нештедимице нуде. Бесни мрзитељски рат, у Европи и код нас, у Украјини бомбама, а код нас речима. Распомамили се похлепа, отимање за моћ и богатство, у континенталним, државним, општинским и комшијским размерама. Сотони пуне руке посла. Вршиоце власти треба на сваки начин компромитовати, наћи им нешто у биографији, у породичној средини, открити проневеру, рачун у страној банци, сексуални преступ, посејати сумњу, указати на везу са подземљем, посредну ако нема директне. Освета повређене таштине не зна за уздржаност, шкргутање зубима тражи брзо задовољење. Видик се сузио, очињи вид се испунио животињским слепилом. Одвратиш ли поглед, и прихватиш се какве књиге, можеш налетети на записе нижег дипломатског чиновника Црњанског, на Дневник Бранка Лазаревића из првих месеци по ослобођењу Београда, на исповести Л. Ф. Селина из година робијања у Данској, или на моралистичку искључивост Шопенхауера, што се мени, једне јесени, за време пандемије догодило, па се од зла званог незадржива мржња ни код великана нисам могао излечити.
Свако вуче своје наслеђе ситничавости, и потребан је тренутак замора, да прљавштина покуља на светлост дана. Мало посрнеш и зачас изгубиш правац. Шта је култура, него оно што смо однеговали опирући се извесним природним нагонима? Спасавамо се подсмесима, презирањем или разумевањем глупости, чиме непријатеље наводимо да избегавају спорење са нама.

На први поглед, мржња има неког оправдања ако је усмерена према окупатору: помаже нам да за часак дигнемо главу, да оживимо згажено достојанство. На дуже стазе, лек губи дејство. Прибрано испитивање узрока и последица отвара пут ка ослобођењу. Ето, неке недовољно уобличене народне заједнице налазе, у мржњи према мало успешнијим суседима, подстицај за учвршћивање националног идентитета. Треба бити много несрећан па у мржњи против читавог једног народа откривати смисао своје колективне посебности. На то зло ми указујемо успут, свађалачки; мирно и разложно нико се њиме не бави.
Уопште, наше је тло погодно за бујање отровних корова. Имали смо два антифашистичка покрета отпора, и прво што им је, у јесен 1941, дошло на ум било је да се међусобно покољу. Око чега? Око власти, око чега би другог. Једни су на њу полагали наследно право, други су се позивали на револуционарну нужност. Револуционар је био вештији, имао је јаче спољне покровитеље, па је противника прогласио за сарадника окупатора. Исекли су га на комаде и разбацали по јаругама отаџбине. Победник је себи, под надимком Плава Љубичица, обезбедио починак у Кући цвећа. Тај канал домаће мржње ни до данас није прочишћен, ми и даље живимо са једном заташканом срамотом. Зло прошлости разара садашњицу, оно је узело под своје делове историјског памћења. Хоће се изузетан духовни напор за превазилажење толиких супротстављених истина. Он нам недостаје и при решавању много једноставнијих задатака.

Наши се спорови не разликују много од кафанских препирки. Ја сам сто посто у праву, противник сто посто у криву, а кад прекипи, онда флашом у главу. Сумњив сам, јер мислим друкчије, а за осуду је свако ко не мисли као ја. Наслушали смо се оптужби вредних хиљаду година робије, а при томе нико никога не изведе на суд. Онамо, на власти, све голи лопов, а на другој страни плаћеници, издајници, профитери транзиције. Отмена господа, милина је живети у таквом друштву. А о планетарном разбојнику који нам се свима навалио на кости, под чијим покровитељством развијамо неоколонијалну демократију, тек ако понеко промрмља реч-две. Сва је пажња усредсређена на једног невољника, принудног управника затеченог стања ствари, са жарком жељом да почини какву грозну неподопштину, па да га се отарасимо!

Такав је свет у коме живимо; његову ругобу, у Украјини, пратимо из дана у дан. Како је међу великима, тако је и у нашем тамном вилајету. Грабе се за превласт војни савези, државе, покрајине, корпорације, банке, компаније, фамилије, суседи. Гледамо, и чекамо час кад ће ток кренути у другом правцу. Колико да одахнемо, накратко.

Отрованим душама се не може оспорити искреност у говору и непосредност у наступу. И ево где нам се, наједном, предочавају предности што их је у цивилизованим друштвима унела хипокризија. Глумљење пристојности је хвале вредан напор, путоказ ка оплемењеној душевности. Празна форма, али ограничава и кроти спонтано дивљаштво, омогућује подношљив суживот. Ако нисмо у стању да се винемо у ослобађајуће висине истине, изигравање толеранције помаже у пробијању кроз саобраћајну гужву.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације