СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЛЕКИНА ЗАБЛУДА И ТРАГИЧНА СУДБИНА: Како је СДБи на Ранковићевој сахрани примењивао методе због којих је смењен

ТЕ 1983. Савезни завод за статистику је саопштио да СФРЈ има 22.895.900 становника, 163.700 више него годину раније.

Ранковић у време моћи, Фото Приватна архива

У Београду су уведени бонови за уље, прашак за веш и кафу, мимо препоруке Уставног суда да је та одлука нелегална. Банка за међународна поравнања (БИС) пристала је да Југославији исплати краткорочну позајмицу од 500 милиона долара како земља не би банкротирала. У Загребу је преминуо Владимир Бакарић, потпредседник Председништва СФРЈ и члан Председништва ЦК СКЈ, а његов комшија са Каптола, загребачки надбискуп Фрањо Кухарић произведен у кардинала. Амерички председник Роналд Реган објављује противракетни програм "Рат звезда". Главни уредник "Политике" Драгољуб Траиловић принуђен је на оставку због "пропуста у неким чланцима".

Експлозија метана у новоотвореној јами "Морава" Алексиначког рудника угља, 34 мртвих, међу којима и експерт из Западне Немачке.

Крајем прве половине те 1983, 26. јуна, на данашњи дан, тачно пре 39 година, такође је била недеља. У Београду је освануло сунчано јутро. Био је то уобичајен миран нерадни дан.

Предвече ће се осетити једино повећано узбуђење међу навијачима Партизана. Црно-бели су постали прваци Југославије, а Звезда је тек четврта...

Негде предвече, испред куће на Дедињу, у којој је у то време живео књижевник Добрица Ћосић, зауставља се аутомобил тамне боје. Домаћин је испред капије - очито је да је гост најавио долазак.

Из кола излази Александар Ранковић. Млађи син Слободан, који га је довезао, остаје за воланом. Некадашњи други човек Југославије одбија позив великог писца да уђе у кућу.

Тихим гласом, готово шапатом му каже:

"Желим да ти поверим тајне које у Југославији зна само још један човек. А неке знам само ја. Слоба ће да нас одвезе у Дражевац, тамо ћу те одвести на место где нас нико не може прислушкивати. Остаћемо читав дан, испричаћу ти ствари које ти треба да знаш. Седмог јула идем у Дубровник. Дотле треба да обавимо тај разговор."

Добрица се правда да је тих дана превише заузет, и моли човека који је некад ведрио и облачио земљом да тај разговор обаве по његовом повратку из Дубровника.

"Када се враћаш у Београд?", пита.

"Крајем августа", уследио је кратак одговор.

И заиста, Лека Ранковић се вратио крајем августа. Али у лименом сандуку. И однео је у гроб тајне које је желео да повери Добрици Ћосићу.

КАДА је 18. августа сунце зашло над дубровачким Страдуном, Ранковић је, седећи у дворишту стана, осетио бол у грудима, сличан оном који је осетио седамнаест година раније, у ноћи између 30. јуна и 1. јула 1966. године, уочи Брионског пленума, на коме је дефинитивно одстрањен из политичког и јавног живота. Бол је постајао све јачи. Почео је да губи свест. Супруга Славка је позвала Хитну помоћ.

О тим последњим Лекиним тренуцима Славка је причала аутору овог текста. "Лекар Хитне помоћи није могао да учини ништа што би му поново покренуло срце. Пулса више нема, не осећа се. Покушава са вештачким дисањем, масажом срца, даје му инјекцију у вену. Стање се не мења. Покушава са давањем инјекције директно у срце. И то остаје без резултата. Лекар ипак наставља са вештачким дисањем и масажом, али све је без успеха."

У првим тренуцима 19. августа 1983. године било јој је јасно да је неповратно изгубила Леку. Његово срце престало је да куца у ноћи 19. августа, тридесет минута после поноћи.

Тог истог дана пребачен је за Београд.

После дужег колебања, породица је одлучила да позове СУБНОР Београд и Србије.

Слободан Емрековић, секретар српске борачке организације, одмах је обавестио Председништво ЦК СКЈ. Стицајем околности, на челу највишег партијског органа управо тих дана је дошао Драгослав Дража Марковић. Он ништа не препушта случају и одмах сазива састанак, коме су присуствовали Душан Чкребић, председник ЦК СКС, Радиша Гачић, секретар ЦК СКС, и генерал Никола Љубичић, председник Председништва Србије.

Договарају се "за коректан однос, за погреб уз све почасти које Ранковићу следују и да у саопштењу о његовој смрти неће прећутати његове заслуге, али ни његов сукоб са СКЈ". Породици је пружена помоћ приликом преношења тела од Дубровника до Београда и у организацији саме сахране. За сваки случај, предузете су све мере да се спречи да један од говорника на опроштају од покојника буде Војкан Лукић, један од брионских страдалника. И наравно, забрањено је да се дају читуље, изузев породици, и то само једна на дан сахране. Слободан Емрековић, из Савеза бораца, задужен је да у име власти са породицом договара детаље око сахране. Одлучено је да испраћај буде 22. августа, а да у име државе и партије присуствују Бранко Пешић, председник Скупштине Србије, Веља Марковић, члан Председништва Србије, Вукоје Булатовић, потпредседник Извршног већа Скупштине Србије, и Радоје Стефановић, председник Извршног већа Скупштине града.

ТАЈ ПОНЕДЕЉАК, 22. августа 1983. свакако ће ући у историју главног града по највећој неорганизованој и спонтаној сахрани. Све улице око Новог гробља биле су закрчене народом. На самом гробљу људи су су се пели на дрвеће, споменике... То је био јединствен случај да се на нечијој сахрани чују аплаузи и скандирања - "Лека, Лека"... "Марко, Марко", "Херој Лека", "Херој Марко", "Живео"... чули су се звиждуци и негодовање када је у говорима помињана његова осуда на Брионском пленуму.

У партијским органима и Служби безбедности настала је паника. Почело се са лицитирањем колико је људи било на Новом гробљу. Иван Стамболић је пренео процену Државне безбедности о чак 108.000 грађана. Бранко Пешић, користећи своја искуства са посетама на Звездином стадиону, који је могао да прими 90.000 људи, тврдио је да тај број "ни на три гробља не може да стане". Он је проценио да је број окупљених био испод 50.000. Савезни СУП је у информацији од 2. септембра 1983. известио да је на сахрани било између 90.000 и 100.000 грађана, међу којима доста омладине, али највише оних средње и старије доби, велики број пензионисаних радника органа унутрашњих послова, официра и генерала ЈНА, бивших руководилаца, лица са одликовањима...

Председништво ЦК СКЈ је четири пута на дневном реду имало Ранковићеву сахрану (6. септембра, 4. и 14. октобра, 22. новембра). Основни оптужујући тон да је у питању српски национализам давали су чланови из покрајина (Славко Веселинов, Петар Матић), из Хрватске (Душан Драгосавац, Јуре Билић) и Босне и Херцеговине (Бранко Микулић, Хамдија Поздерац, Никола Стојановић). Ова група политичара је и иначе непрекидно ширила страх од великосрпског хегемонизма.

Догађај на Ранковићевој сахрани су искористили за напад на Градски комитет СК Београда за политичку небудност и повлађивање ретроградним и националистичким снагама. О атмосфери која је владала на састанцима највишег партијског тела Душан Чкребић је забележио: "На неки начин и ЦК СК Србије је доспео на тапет. Дискусија у Председништву ЦК СКЈ била је веома оштра, а стање напето. Био сам тада председник ЦК СК Србије. СУП је јављао да је на сахрани било узвика: 'Кад умре Коча, биће нас преко 300.000!' Некако смо успели да разговор спустимо на рационалну и разумну основу. Нисмо се сложили да је то наше повлађивање национализму, али да јесте нека врста одушка незадовољству које влада у земљи и да ту треба тражити стварне разлоге оваквој масовности."

ПОНАШАЊЕ Службе државне безбедности заслужује посебан осврт. Званично објављени разлози на Брионском пленуму за ликвидацију Ранковића били су прислушкивање и отргнутост службе безбедности свакој друштвеној контроли. И гле чуда - 17 година касније, те исте службе су снимале ко је све био на његовој сахрани, израчунавају колико је људи на сахрани по квадратном метру, анализирају социјални састав присутних... Многи су снимани у крупном плану како би их идентификовали и потом саслушавали.

Највећа иронија је да су безбедњаци евидентирали сваки од 237 телеграма који су послати породици, уредно преписали сваки текст саучешћа. На том списку су били и поједини највиши руководиоце државе и Партије!

Вељко Милатовић, члан Председништва ЦК СКЈ, некадашњи амбасадор у Москви и Вашингтону, морао је званично да се правда речима: "Познавао сам Марка и радили смо својевремено заједно." Нико никада није питао нити је утврђено по чијем налогу се то радило и зашто.

И над мртвим Александром Ранковићем су примењиване методе због којих оптужен и одстрањен из политичког живота. Није ли то само још један у низу доказа да је Брионски пленум био пун теорија завере, националистичких стереотипа... Полицијске методе понашања у пуном капацитету и даље су биле присутне после његове смене! Очито његова судбина је била, попут наше српске, заблудна и трагична.

О ГРАЂАНИМА И ПОРУКАМА

ПРЕДСЕДНИШТВО ЦК СК Југославије, Председништво ЦК СК Србије и Градски комитет Београда одржали су више од десет седница на којима је разматрано масовно присуство грађана и политичке поруке са сахране Леке Ранковића. Партијском врху Југославије било је лакше да окриви старог непријатеља, српски национализам, него да узроке кризе потражи у последицама своје вишегодишње политике, незадовољству стањем у земљи, "руководећим екипама", сложеној економској ситуацији - земља је била пред банкротом и, још више, догађаји на Косову и Метохији јер је у свести многих било уверење да је у његово време у јужној покрајини било боље стање.

Препоручујемо

Друштво

0 4

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Интереси великих преко леђа Србије - неутралност је скупо коштала нашу земљу и народ

12. 06. 2022. у 19:00

Друштво

1 20

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ТИТО СЕЈАО ВЕТАР РАЗДОРА ПО СРБИЈИ: Како је доживотни председник СФРЈ припремао обрачун са либералима

29. 05. 2022. у 16:00

Друштво

0 13

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЕНГЛЕСКИ КРАЉ ХИТЛЕРОВ ШПИЈУН: Како су Едвард Осми и индустријалац Хенри Форд били у служби Трећег рајха

22. 05. 2022. у 17:18

Друштво

0 18

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ КАО БОРЦИ ЗА МИР У ЕВРОПИ: Како су Американци ангажовали нацистичке официре у западној алијанси

15. 05. 2022. у 15:22

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације