СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ : Зашто Србија, која је имала два антифашистичка покрета, нема свој дан почетка антифашистичке борбе?

НЕКО је још давно приметио да историја мора често да се пише изнова, не да би се спознале нове чињенице, већ зато што се мењају гледишта историчара.

Цана Бабовић, Радован Јовановић, Александар Ранковић, Тито и Ђилас, Фото Приватни архив породице Ранковић

Тим пре што је ова научна дисциплина вишедимензионална и представља вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често и супротстављају. Због тога је свака историјска појава о којој се говори проткана многим подацима који су и међусобно контрадикторни. То подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно-бело. По свему, тако је и у догађањима у окупираној Србији 1941. године.

Више од пола века прослављали смо 7.  јул као Дан устанка, као дан почетка оружане борбе народа у Србији против окупатора, када је у Белој Цркви Жикица Јовановић Шпанац убио двојицу припадника жандармерије, наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића. Славили смо овај дан и после распада СФР Југославије, све до 2001, када је укинут одлуком Владе Србије.

Тај датум српског устанка мање је одређен историјским значајем догађаја који се збио у овом рађевинском селу, већ више чињеницом што је три дана раније Политбиро Комунистичке партије Југославије донео одлуку о почетку борби против окупатора и да се истакне историјска улога Јосипа Броза, генералног секретара КПЈ у тим догађањима.

Ти "устанички пуцњи", иако је жандармерија била у служби квислинга Аћимовића, далеко су од значаја многих слободарских и антифашистичких акција у лето те 1941, када је српски народ, као и 27. марта, још једном ставио до знања Немачкој да не прихвата ропство и њен "нови поредак". На тај начин су пуцњи Србина у Србина трајно симболизовали борбу између различито опредељених снага у српском народу.

МНОГО је докумената (излишно је да их овом приликом цитирамо) који доказују да у Белој Цркви, 7. јула 1941. нису први пут плануле пушке у Србији, после неславне капитулације Југословенске краљевске војске. Да иронија буде још већа, до данас није утврђено да ли је Жикица Јовановић пуцао из пиштоља, кратежа или карабина, а у извештају Команде жандармерије овај догађај је забележен као "случајно дело и да је убица непознат".

А два дана пре одлуке Централног комитета КПЈ о подизању општенародног устанка, пет дана пре догађаја у Белој Цркви, 2. јула 1941, први немачки војници пали су у заробљеништво српских устаника. У Подгорини, у шуми Јаутини заробљено је 14 Немаца. "Свучени до у гаће и кошуље послати су у Ваљево", забележио је Васа Казимировић. Ову акцију је извела оружана група партизана из Подгорине који су припадали Ваљевском партизанском одреду.

Под велом мистерије је четнички препад на немачку моторизовану колону 28. маја 1941. код села Љуљак у близини Горњег Милановца. Поуздано се зна да је до њега уистину дошло. "Недељама после тога, остаци спаљених камиона могли су се видети у јарку крај пута... " писао је Драгослав Страњаковић, предратни професор историје на Београдском универзитету, који је успео да у Паризу објави књигу "Титов покрет и режим у Југославији 1941-1946." под псеудонимом Бранко Лазић.

Од одлуке Владе 2001. да се 7. јули не слави, Србија која је имала два антифашистичка покрета, нема свој дан почетка антифашистичке борбе. Ово је прилика да подсетимо да је професор Бранко Петрановић, још у доба "вунених времена" писао да се "значајнији војни догађај од оног у Белој Цркви збио 31. августа, када је независни војночетнички одред потпуковника Веселина Мисите заузео Лозницу". Тог дана је ослобођен овај град, у подножју Гучева и то један од првих у поробљеној Европи. Истовремено, то је била и прва велика победа над нацистичким окупатором у Другом светском рату. Устаници у Црној Гори су до тада војевали против Италијана, а у Хрватској и Босни и Херцеговини против усташа и нису имали ратних додира са Немцима.

Тито у време Ужичке републике, Фото "Википедија"

После двочасовне жестоке борбе, немачка посада која је бројала 250 људи и била одлично наоружана, капитулирала је. Њих 17 је погинуло, а 96 је заробљено. Губици српских устаника су били - осам погинулих и четири рањена. Свој живот на олтар слободе положио је и потпуковник Веселин Мисита, командант јединице која је ослободила Лозницу. У припреми ове операције учествовали су поп Влада Зечевић и Ратко Мартиновић из крупањског четничког одреда, који ће доцније прићи партизанима. Први ће постати министар у првој влади, а други командант Титове пратеће чете. Можда је баш тај 31. август, сада када су отклоњене све идеолошке препреке, погодан да се прогласи за Дан антифашизма у Србији.

КОМУНИСТИЧКА партија Југославије до немачког напада на Совјетски Савез држала се пасивно, плашећи се реакција из Коминтерне, да евентуалним акцијама не угрози споразум о пријатељству између Москве и Берлина. Нападом Немачке на Совјетски Савез мења се и њихов однос према окупатору, али их њихова идеолошка перцепција наводи на потпуно погрешне процене ратног развоја догађаја. Били су уверени да ће Совјети најкасније за два месеца стићи у Београд. На седници ЦК КПЈ, 22. јуна у Молеровој улици у Београду, Тито наређује да се два пута дневно штампа билтен о успесима Црвене армије, а Миловану Ђиласу да организује групу људи која ће у датом часу преузети власт у Београду. Због ове комунистичке илузије о брзом немачком слому, продору совјетске армије преко Карпата, избијањем на Дунав или спуштањем падобранаца, Титова првобитна идеја била да свој главни штаб лоцира у Хомољским планинама. Издавао је чак и директиве да се крче поља за приземљење совјетских падобранаца.

Чувеној седници Политбироа ЦК КПЈ која је одржана 4. јула 1941, у вили Владислава Рибникара, власника и уредника "Политике", на Дедињу, претходили су директива Коминтерне од 1. јула 1941. и Стаљинов говор од 3. јула. У директиви Коминтерне је стајало: "Отечествени рат који води совјетски народ против разбојничког напада са стране Хитлера јесте дивовска борба на живот и смрт од чијег резултата не зависи само судбина Совјетског Савеза, већ и слобода вашег народа. Куцнуо је час када су комунисти дужни подићи народну отворену борбу против окупатора. Организирајте, не губећи нити једне минуте, партизанске одреде и распирите у непријатељском залеђу партизански рат".

Стаљинов говор о борби против окупатора у позадини Источног фронта сматран је директивом за комунисте.

КРВАВО коло грађанског рата између партизана и четника започело је с јесени 1941. Идеолошки раскол није могао да се превазиђе. И једни и други су били уверени да је "истина" управо на "њиховој страни". Почели су сурови обрачуни, убиства, распиривање мржње. За партизане четници су били "домаћи издајници, слуге окупатора и великосрпски фашисти", а за четнике партизани "издајници српства, усташки злотвори и комунистички безумници".

Међутим, у јеку пресудне битке на Неретви, у првој половини 1943, у којој су сломљена крила четничком покрету, десиле су се неке готово незамисливе сцене између крвавих и непомирљивих противника.

Сцена прва: Четници одбијају да пуцају на измрцварене и изнемогле партизане, измешане са рањеницима, који мигоље преко срушеног моста набујале херцеговачке реке.

Сцена друга: Партизани пуштају стотинак заробљених четника, не стрељају ниједног. Само им друг Пеко Дапчевић држи вакелу што су изабрали погрешну војску.

За "неверне Томе" то потврђују извештаји пуковника Петра Баћовића, команданта Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине, ђенералу Дражи Михаиловићу, објављени у "Зборнику докумената и података у Народноослободилачком рату народа Југославије". Баћовић 13. марта извештава Михаиловића: "Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група капетана Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена. Обе дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су, јер су јавно изјавили да неће да се боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста...!

Пет дана касније, 18. марта Баћовић Михаиловићу: "Овог момента вратило се 10 Црногораца никшићке бригаде који су били заробљени код бољшевика. Они причају: заробљених је 90 у ноћном нападу. Од свих заробљеника пуштено је 10 старих. Остале су задржали.

Заробљенике су водили пред Пека Дапчевића који их је корио. Убили нису никога."

МНОГОБРОЈНИ ХИЦИ НА ОКУПАТОРА

НЕПОСРЕДНО по капитулацији Краљевине Југославије, први хици на окупатора испаљени су 21. априла 1941. у селу Доњи Добрић у Поцерини. Такође, група војника која није хтела да се преда око 1. маја заметнула је кавгу са јачим немачким одељењем код Пожеге. Бројно јачи и боље наоружани Немци су заробили десеторицу војника и одмах их стрељали на лицу места... И на планини Јавор 16. јуна 1941. вођене су битке између немачких потерних одељења и српских војника. Не бисмо смели заборавити и да су се сељаци из села Брчнар на Копаонику, 5. јула 1941. оружјем супротставили албанским жандармима и припадницима једне немачке јединице стациониране у Косовској Митровици.

Препоручујемо

Друштво

0 0

СТАЉИН ХТЕО ДА ЛИКВИДИРА ТИТА: Брозова сочна псовка и "живот који је одавно исплаћен" - звали га у Кијев

30. 06. 2022. у 08:12

Друштво

1 2

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЛЕКИНА ЗАБЛУДА И ТРАГИЧНА СУДБИНА: Како је СДБи на Ранковићевој сахрани примењивао методе због којих је смењен

26. 06. 2022. у 19:00

Друштво

0 0

ШТА ЈЕ ЗАПРАВО БИЛО У КОВЧЕГУ: Титова сахрана одржана без његовог тела?

23. 06. 2022. у 16:10

Друштво

6 6

ТИТО ЈЕ ХТЕО ДА ИХ УБИЈЕ: Научници у Винчи озрачени током рада на атомској бомби - запрећено им смрћу ако проговоре

21. 06. 2022. у 20:46

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације