И СРБИЈА ИМА ПРАВО НА УГАЉ У НОРВЕШКОЈ? Уговор из времена Краљевине СХС могао би да нам омогући експлоатацију на Свалбарду

СРБИЈА би могла да истражује и ископава најквалитетнији угаљ на свету и друге минералне сировине на норвешком архипелагу Свалбард, уколико се пријави као сукцесор драгоценог а заборављеног међународног уговора који је потписала Краљевина СХС после Великог рата.

Фото Svalbard Reiseliv AS

Тај споразум државама чланицама омогућава посебан слободан режим експлоатације и истраживања значајних природних ресурса Свалбарда, чија је површина велика готово као цела Европа.

- Интересантно је да је Краљевство СХС приступило Уговору 6. јула 1925, а да до данас ниједна држава сукцесорка бивше Југославије није дала изјаву да наставља да остварује права и да поштује обавезе које произлазе из Уговора закљученог од стране државе претходнице - указује др Душко Димитријевић, научни саветник у Институту за међународну политику и привреду.

Угаљ има калоријску вредност готово као кокс, Фото Svalbard Reiseliv AS

На овај документ указала је нехотице кампања коју су јастребови из ЕУ подигли протеклих дана због руских угљенокопа у субполарном архипелагу, који је познат и као Шпицберген, по имену свог највећег острва. Природне ризнице Свалбарда миленијумима су биле заштићене субполарном климом. Технологију, људство и бродове за експлоатацију и транспорт овдашњег чувеног угља из пермафроста до сада је практично имао само СССР, а затим Руска Федерација. Глобално отопљавање олакшало је истраживања и експлоатацију и "отопило" и неке "замрзнуте" амбиције.

- До 1871. када је Норвешка истакла територијални захтев, овај архипелаг сматран је за "ничију земљу", а интересовање за ову област нагло је порасло крајем 19. века када су откривене знатне залихе угља и других минерала, као и због рибарења - објашњава др Димитријевић.

- Велика Британија, Холандија, Норвешка, Русија, Шведска и САД претендовале су на ова острва све до избијања Првог светског рата. Током Париске мировне конференције, специјална мешовита комисија саставила је нацрт Уговора о Свалбарду којим су Норвешкој призната суверена права над архипелагом, а уједно је успостављен посебан међународни режим који од 1925. омогућује свим уговорним странама да се баве економским активностима, односно истраживањем и експлоатацијом природних ресурса.

Колико су та богатства примамљива сведочи списак потписника уговора са свих континента.

- Уговор о Свалбарду има укупно 46 држава чланица које су му приступиле или које су га ратификовале: Авганистан, Албанија, Аргентина, Аустралија, Уједињено Краљевство, Аустрија, Белгија, Бугарска, Канада, Чиле, Кина, Чешка, Данска, Доминиканска Република, Египат, Естонија, Финска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Индија, Ирска, Италија, Јапан, Летонија, Литванија, Монако, Холандија, Нови Зеланд, Северна Кореја, Норвешка, Пољска, Португалија, Румунија, Русија, Саудијска Арабија, Словачка, Јужна Африка, Јужна Кореја, Шпанија, Шведска, Швајцарска, САД, Венецуела. Депозитари Уговора су Француска и Норвешка - каже др Димитријевић.

Др Душко Димитријевић, Фото ИМПП

Упркос великом интересовању, снагу да ископавају на овом суровом терену од 30-их година прошлог века до данас показали су само Руси. Њихов рудник вискоквалитетног угља, који је по речима стручњака на корак до калоричне вредности кокса ради и сада, упркос антируској хистерији. Ипак, санкције ЕУ су веома отежале снабдевање и живот око 300 становника градића Баренцбурга, где се налазе руска арктичка мисија, рудник угља и конзулат.

- Реч је најквалитетнијем угљу огромне калоричне вредности, који има широк спектар специфичних употреба, од топионица до хемијске индустрије - каже геолог Предраг Мијатовић, заменик директора Геолошког завода Србије.

- Илустрације ради, тај угаљ не бисмо могли да користимо директно у нашим термоелектранама јер би их дословно истопио. У доба светске енергетске кризе угаљ са Свалбарда само добија на вредности. Вест да постоји стари уговор из доба Краљевине СХС по коме би Србија могла да истражује и експлоатише угаљ и друге минералне сировине у норвешком архипелагу је више него интересантна.

"Ископавајући" судбину старог уговора Краљевине СХС, "Новости" су зашле у неиспитана српска архивска пространства, која можда крију још корисних споразума.

- Један од наших најозбиљнијих државних проблема је огромна неажурност, на коју указује Уговор о Свалбарду о коме први пут информације добијам од вас - каже угледни правни стручњак др Милан Париводић, некадашњи министар за економске односе са иностранством.

- Он је веома интересантан и сматрам да је неопходно да се Србија што пре пријави као суксцесор. Било би непходно да се систематски пречешљају сви наши архиви и утврди да ли има још сличних споразума. Претпостављам да они постоје, јер и овај уговор сведочи да су 1925. државу водили образовани и далековиди људи.

Стручњаци сматрају да је важност уговора данас под знаком питања, с обзиром на проток времена и измењене околности које су довеле до измена назива и престанка држава претходница: Краљевине СХС, Краљевине Југославије, ДФЈ, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ.

- Релевантно је питање његове сукцесије од стране држава сукцесорки после распада или дисолуције СФРЈ у складу са међународноправним правилима и принципима - наглашава др Димитријевић.

Илустрација В. Н.

Након Другог светског рата "друга Југославија" је прихватила права и обавеза из вишестраних уговора у којима се као потписница појављивала Краљевина СХС или Краљевина Југославија, али мишљења депозитара Уговора о Свалбарду била су подељена за време трајања југословенске кризе. Француска је третирала и даље бившу Југославију као страну уговорницу, док је Норвешка сматрала да то није прихватљиво и да треба наћи решење у сагласности свих страна Уговора.

- Због нејасноћа које су настале поводом континуитета важења Уговора, о чему би документација требало да се налази у Министарству спољних послова, мишљења смо да би за Републику Србију као правног следбеника СР Југославије и једну од сукцесорки СФР Југославије, правилнији приступ био да свој статус државе уговорнице регулише давањем изјаве о сукцесији, којом потврђује даље важење Уговора о Свалбарду у односу на њу, или пак, давањем изјаве о приступању. Слична пракса је већ примењена приликом наслеђивања вишестраних међународних уговора бивше СФРЈ чији је депозитар био генерални секретар УН, чиме је уговорни статус тадашње СР Југославије у односу на међународне уговорне обавезе настале пре 27. априла 1992. године, био трајно регулисан - закључује др Димитријевић.

Руси присутни од 30-их година прошлог века, Фото Svalbard Reiseliv AS

АРКТИЧКА РИЗНИЦА

ИНТЕРЕСОВАЊЕ за архипелаг Свалбард и Баренцово море које га окружује нагло је порасло са глобалним отопљавањем, које је олакшало геолошка истраживања и довело до открића нових изворишта нафте.

- Русија и Норвешка су током 2010. закључиле у Мурманску свеобухватни споразум о делимитацији и сарадњи у Баренцовом мору - каже др Димитријевић. - Решење граничног проблема омогућило је почетак истраживања и експлоатације нових енергетских налазишта на површини од око 110.000 квадратних километара.

ОТЕТА НАМ ВРХУНСКА ПЛОВИЛА

ПЛОВИДБЕНИ стручњаци кажу да удаљеност Свалбарда до кога се може стићи само бродом, не би била проблем да Србија поседује некадашњу флоту београдског "Беоплова". Она је имала бродове највеће носивости у бившој СФРЈ којима је, између осталог, допремана руда из Латинске Америке у смедеревску железару. Ови бродови су, званично, током међународних санкција деведесетих заплењени на име неплаћених трошкова страним лукама у којима су били на везу. Незванична верзија наводи да је реч о једној од највећих пљачки српске имовине, која је омогућила страним бродарствима да јефтино дођу до врхунских пловила, од којих нека и данас плове баш у субполарним пределима!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације