ПСОВАЛИ СУ НАМ СРПСКУ МАЈКУ И ВИКАЛИ "БАЦИТЕ ИХ У САВУ": Потресно сведочење Тома Лучића из села Бистрица о злочинима у усташким логорима

БИЛА ЈЕ НЕДЕЉА, јуна мјесеца 1941. године. Кад смо увече вечерали, отац рече стрицу: "Вечерас нећемо ићи."

Томо Лучић

Ми остали смо знали гдје неће ићи. Те вечери, око 11 сати, Хрвати су дошли на врата наше куће. Баба им је отворила. Издали су нам наређење да одмах напустимо кућу и предамо кључеве. То нам је саопштио Анто Драгичевић који је био из села Ловница. Он је био радник који је радио код бабиног брата Дабић Луке који је био "шкрибан" у Каменици. Када је Анто саопштио да напустимо кућу, баба је рекла: "Немој, Анто - молим те!" Тада ју је Анто ударио кундаком у груди, а баба је пала. Ми дјеца смо легли по баби да је заштитимо. Хрвати су нас истјерали из куће и узели кључ. Онда су нас Хрвати спровели на цесту гдје су нас чекале запреге. Тад су нас спровели у Жепче. Наше комшије Хрвати су пазили да нико од нас не би покушао побјећи. Ту смо укрцани у сточне вагоне. Одвезли су нас у Завидовиће, где су нас затворили у школу. Ту су нас држали затворене око седмицу дана.

Наше комшије Лучић Госпава, Чошан Анђа, Станковић Симуна, Дабић Мара... доносили су нам храну, а хрватски војници нису дозволили да нам је предају. Тада је завладала глад и жеђ, јер нисмо имали ни хране ни воде. Часне сестре су давале дјеци по кашику пуре дневно. Пошто сам ја био најстарији, ишао сам да примим пуру. Часна сестра је питала: "Колико вас има?" Када сам рекао колико нас има, часна сестра ми је снажно ударила шамар по уву. Тада ми је пукла бубна опна и крв је почела да тече низ лице. Скоро сам оглувио на ово уво, чујем само 10%. Последице су остале - уво ми понекад процури, стално морам узимати лијек Гентокулин - гентамицин 0,3%. Једног дана у зору, јуна мјесеца, одведени смо на жељезничку станицу у Укрину. Одавде су нас транспортовали за Босански Брод где смо стигли око 15 часова. Када смо стигли у Брод, гонили су нас преко моста који је био оштећен. Једва смо прешли. Киша нас је пратила, а ми смо били без кишобрана.

КАДА СМО ПРОЛАЗИЛИ кроз Славонски Брод и кретали се улицом, из кућа су нас гађали разним предметима, псовали нам српску мајку и викали: "Побијте их и баците у Саву!" На кућама су биле исписане пароле: "Живио Анте Павелић и Независна Држава Хрватска!" Када сам се враћао 1946. у своје родно село у том истом граду писало је на кућама: "Живила КП и друг Тито!"

Овако су часне сестре бринуле о деци у Јастребарском

Када смо стигли на жељезничку станицу, мокри, гладни, измучени, укрцани смо у жељезничке вагоне. Врата су затворили. Унутра нам је јако било загушљиво. У нашем вагону биле су породице Урсиновић Ђорђе, Урсиновић Мане, Веселиновић Симе, Веселиновић Луке, Веселиновић Симо, Браничковић Благоја, Ћошан Недељка и друге.

Цијелу ноћ смо путовали до логора у Славонској Пожеги. Логор је био смјештен у бараке бивше Југословенске војске. Логор је био ограђен бодљикавом жицом која је била висока око два метра. Уз жицу, на сваком углу била су постављена стражарска мјеста.

Прије него смо били смјештени у бараке, претресли су нас и одузели нам све вредне ствари које смо понели. Женама су скинули и вјенчане бурме. Прије одузимања вриједних ствари, питали су оца да ли хоће да прими римокатоличку вјеру. Отац је рекао да неће ни он, а ни његова породица. Тада су тукли моје родитеље, а Хрватице су тукле бабу, мајку и стрину. Добро се сјећам Тодора Веселиновића коме су нашли значку од метала на којој је био лик краља Петра Другог Карађорђевића. Натјерали су га да значку прогута. Послије претрага и одузимања свих вредних предмета, одвели су нас у бараке које нису имале патос. У бараци смо лежали поред зида с обје стране. Лежали смо на слами, није било ћебади нити јастука. Слама је била пуна измета. Неки су имали пролив. За јело смо добијали чорбу од кукурузног брашна, без соли и масноће. Хљеб нам нису давали, трпили смо глад и пуно смо изгубили на тежини. Пошто нас је мучила глад, купио сам отпатке хране које су сељаци, враћајући се са пијаце, бацали у близини логорске жице. Када су сељаци примјетили да ми то користимо, нису више те отпатке бацали. Када је падала киша, изгонили су нас из барака да киснемо напољу, онако у одјећи. Остао ми је у сјећању један мали усташа, који је имао можда 10 година. Носио је униформу и пиштољ око појаса. Позвао је нашег свештеника и чупао му сиједу браду. Када се свештеник опирао, онда му је мали из пиштоља пуцао у главу и убио га.

(Томо Лучић, из села Бистрица, општина Жепче)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације