"БОИНГОМ" ЕВАКУИСАО 40.000 ЉУДИ ИЗ САРАЈЕВСКОГ ПАКЛА: Легендарни пилот, капетан Стеван Попов, 1992. летео данима и по неколико пута дневно

ЗАПЛАКАО би кад год га подстакну на сећање. Драма породица које су бежале из сарајевског пакла пратила га је до краја. Слике престрављене деце и врисак мајки будили су га и из најдубљег сна.

FOTO: Arhiva novosti

 - Не само ноћу... У пролеће, баш некако од половине априла до средине маја, мислим да није било дана ни сата да ми се мисли не врате том времену евакуације. Била је борба за сваки секунд у коме се преламала судбина људи - говорио је капетан Стеван Попов, легендарни пилот ЈАТ. Јунак четрдесет хиљада живота! Толико их је "својим" транспортним "боингом 707" превезао од Сарајева до Београда током једног месеца деведесет друге. Летео је и дању и ноћу. По пет, шест и више пута дневно. Ноћу се оријентисао према сарајевским висовима. И када му је 5. маја реп авиона погодио пројектил са земље, наставио је летове.

Авион је могао да прими око шесто путника, али се на овој рути спаса број њих понекад удвостручавао. Лежали су збијени на поду, као сардине.

 - Хиљаде људи на аеродрому. На пистама. Избезумљени. Изгубљени у општем хаосу. Ми смо им били нада у том безнађу. Кога да оставиш? Само лети, лети да се што пре вратиш, а очајних људи све више. Таман помислиш: ово је последњи лет... али, није - присећао се Стеван, када смо се, после свечане доделе признања у здању Старог двора окупили на традиционалном коктелу.

Фото: Д.Дозет

Био је јануар 1993, три деценије од почетка наше акције "Најплеменитији подвиг године". Јубилеј за памћење који је, уз јунаке човекољубља, окупио и великане наше јавне сцене: спортисте, глумце, књижевнике... Окупили се око Стевана и слушају. Ружица Сокић, Јелена Жигон и Тања Бошковић, редовне гошће на овим празницима у част живота, плакале су као деца. Стеван је причао:

 - Тако, једном, таман да покренем моторе, видим на писти двоје деце са кесама у рукама. Гура их народ. Изађем, они дрхте. Не дају им у авион. Немају пратиоце. Деца сирочад... `Ајте децо, ја сам вам сада пратилац.

Касније ће Стевине колеге испричати да је имао таман неколико сати да предахне после напорних летова, када се на батајничком аеродрому проломио врисак мајке: "Где ми је дете, где ми је дете?!" Стеван се вратио у Сарајево по дечака.

 - То није никакво чудо, све време евакуације трајао је ужас. Понекад, таман се успостави неки ред за укрцавање, онда се истовремено заљуља и покида. Нико ни за кога не зна.
Није ово први, а ни последњи подвиг легендарног пилота. Пре него што је задужио "боинг" "каравелом", којом је управљао годинама, спасавао је људе из гротла Задра, Пуле, Загреба... Али, спасавао и имовину ЈНА. Под куршумима који су га пратили, одлазио је и враћао се.

 - Имао сам среће - казао нам је између осмеха и сузе.
Ипак, слатко се насмејао када нам је, касније, причао како је вратио нашу фудбалску репрезентацију са Европског првенства из Шведске, у јуну деведесет друге, после избацивања са такмичења због санкција.

 - Неколико сати преостало је до ступања на снагу забране летова. И ја видим да су се сви организовали да нас задрже на аеродрому, после би нам запленили авион. Не дају гориво. Малтретирају нас, одуговлаче са дозволом за полетање и прелет преко других земаља. У кабини, поред мене, моји Војвођани, Синиша Михајловић и Буда Вујачић. Питају: "Шта ћемо сад?" Кажем: "Сад ћете да видите." Упалио сам моторе и почео рулање. Нисам се шалио. Брзо су нам напунили резервоаре. Без њихове дозволе, успели смо да полетимо. Над Београдом смо се спустили сасвим ниско. Да нас људи виде. Враћамо се.
Драган Стојковић Пикси причао је да их је тај лет заувек спојио са сјајним човеком, врхунским и храбрим пилотом.

Foto: Zoran Jovanovic

Златна плакета за подвиг најплеменитијег Југословена Стеве Попова данас блиста у рукама његовог сина, који с поносом, уз многе врлине, носи и очево име - Стеван. Овај млади човек из самог врха српске одбојке, једна је од сјајних звезда легендарног капетана: успомене на њега чувају и три ћерке.

 - Имао сам дванаест година када је тата од "Новости" примио ову плакету - прича нам, у редакцији нашег листа, Стевин син. - Стално је говорио: ово признање није признање само мени, већ целој професији и мојој посади. Био је у свему скроман и увек истицао да има и других који би се жртвовали, пружили руку у невољи. И, то је тачно. Његову особину да истичемо најбоље у људима, мислим да смо и ми, његова деца, наследили. И, поносни смо што смо га таквог имали, с временом сасвим свесни зашто су му приписали и присвајали га: наш херој Стева! Мислим да је добро и да има наде док се људи огледају у добрим делима.
Херој Стева (68), пре седам година отргао се из живота. На последњи лет испратили су га тамбураши. А поворку у којој је био и легенда српског и светског фудбала, Синиша Михајловић, надлетали су "галебови". 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације