ТИ СИ, ЋЕРКО, ТАТИН СИН: Три даме врло су успешне у занатима које су наследиле од својих очева и који се традиционално сматрају мушким

ДОТЕРАНЕ су, женствене, вредне, спретне. Остају даме и када уђу у своје занатске радионице које су наследиле од очева. Навикле су већ на збуњене погледе муштерија пошто их први пут затекну у радним униформама или са алатом у рукама. Као и на опаске које убрзо стигну - да "раде мушки".

FOTO: Privatna arhiva

А њих три, Андреа Лукачи Пап, Маја Војиновић и Марија Николић послове ковача, обућара и часовничара већ годинама раде врло успешно. И како кажу - са поносом и и те како женски.

Новосађанка Андреа Лукачи Пап једина је припадница лепшег пола регистрована као ковач. Чак и не постоји женски облик речи за овај посао, којим се бави последњих 15 година. За њу чекић и мајсторска радионица нису представљали ништа ново. Готово да је одрасла за занатским машинама, уз брусилице и клешта, гледајући како отац ради, а мајка му помаже.

- И пре него што сам одлучила да ми ово буде животни позив, сваки летњи распуст радила сам код тате за џепарац -прича Андреа. - Стицајем околности, када сам пре деценију и по изгубила посао, остала сам застално у радионици, иако непланирано, јер сам завршила средњу саобраћајну школу. Нисам зажалила. За мене је потпуно нормално да се жена бави оваквим послом, јер сам такав модел имала кроз одрастање. Моја мајка је радила са оцем раме уз раме у радионици. Било је природно да и ја наставим. И својој деци преносим поруку да не постоје мушки и женски послови.

Данас је и сама озбиљан мајстор, а испод рукавица које носи у радионици - увек су дуги, налакирани и неговани нокти!Не сметају јој ни док набавља материјал, ради на стругу, буши или бургија. Како каже, ћеркица засад прича како би волела да настави традицију, а њој би то било драго.

Традиоционално мушки посао од свог оца наследила је Марија Николић, која већ годинама на Новом Београду води часовничарску радњу.

- Спретна сам са рукама и увек сам волела да цртам, вајам, па и правим накит. Тако се та моја љубав за стварањем и поправљањем нечег ситног и нежног спојила са нечим уз шта сам одрасла, а то су сатови - прича Марија за "Новости". - Друга моја љубав је италијански језик и то сам и завршила, али када ми се тата разболео, а касније и преминуо, дефинитивно сам схватила да желим да преузмем његову радњу и да се бавим ониме што заправо и највише волим. Једини потребан квалитет да би се било шта научило и усавршило је љубав према томе и упорност.

Марија је одрасла уз сатове у очевој радњи. Сећа се како је волела да стоји поред тате и гледа га док ради и враћа те предмете поново у живот. Већ као мала знала је понеку ситницу да поправи сама. Временом је учила све озбиљније поправке.

- Кроз овај посао се научи да се сваки проблем сагледа пар корака унапред и са пуно стрпљења и упорности приђе сваком квару - прича нам Марија и додаје да упркос честим тврдњама да овај занат изумире, она има посла и сталне муштерије. - Ако бисмо се фокусирали само на поправку јефтинијих сатова, онда бисмо могли да кажемо да овај занат изумире, јер се не исплати улагати у поправку сата скоро онолико колико сте га и платили. Али ако причамо о мало бољим сатовима, о механичким, онда бих рекла да има још наде за ову професију. Примећујем да се млади све више окрећу механичким сатовима. Да рестаурирају наслеђене вредне комаде и да цене квалитет.

FOTO: Privatna arhiva

Лепо уређена радња на Миријевском венцу већ на први поглед одудара од других обућарских. У њој се одмах препозна да газдује "женска рука". Алат, шила, клешта, пресе, калупи и друге машине, у радионици обућарке Маје Војиновић су под конац. Већ је позната у свом крају као одличан мајстор. Какав је био и њен отац, чији је занат преузела. А изгледа да је учитеља и надмашила, јер је посао и унапредила па израђује торбе и накит од коже. Маја иде у корак са временом, па крпи "старке", пресвлачи салонке, поправља ролере, клизаљке, кофере...

- Сумњичави су само они који први пут долазе - прича Маја. - Чим виде прве поправљене ципеле, постају сталне муштерије. Обућарску радњу, коју сам наследила, држао је мој деда Тодор Илић, на Булевару краља Александра, још од 1953. године. Посао је наставио мој отац Жарко, а после његове смрти, ја сам наследила њега и пре десетак година је пренела овде на Миријево. Још док је отац био жив, обожавала сам да с њим проводим време док је пенџетирао, лакирао, проширивао и правио нову обућу.

А посла, каже Маја, има све више. Чак је и неквалитетна обућа постала скупа, па се не плаши да ће остати без муштерија. Занати и добре занатлије су, каже, потребнији него икад.

Foto: FOTO: Privatna arhiva

POGLEDAJ GALERIJU

Препоручујемо

Друштво

5 9

ПОНОВО БЛИСТА КРУНА КРАЉА МИЛУТИНА: Мајстор филиграна Горан Ристовић Покимица направио идеалну реконструкцију знамења српског владара

17. 12. 2022. у 11:00

Србија

0 0

ЧУВАЈУ ОД ЗАБОРАВА: Прва изложба стапарског ћилима у Сомбору

13. 12. 2022. у 19:29

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације