ЖИВОТ СЕ У ЖИВЕ РАНЕ ПРЕТОЧИО: Потресне судбине ђака и директорке Раде Премовић из ОШ у Обилићу, златних јунака наше акције (ФОТО)

ЈЕЗИВЕ фотографије и прича освануле су у нашим "Новостима" тог новембра 2002. године. Деца затворена у жице и мржњу.

Фото И.Маринковић

Српска деца у већинском, албанском окружењу. Ђаци Основне школе "Бранко Радичевић", Обилић. Двадесет петоро њих, од осам стотина, колико је било пре пролећа деведесет девете, бомбардовања и повлачења српске војске, полиције и народа са Косова и Метохије. Они, њихови родитељи и неколико наставника са директорком школе Радом Премовић, остали су.

Памтимо...

Школа у центру. Капија окована тешким, металним решеткама. Кроз улаз увезан ланцима пролази једно, по једно дете. Па, кроз двориште, опасано бодљикавом жицом. На прозорима школе, сва стакла полупана. И на прозорима учионица решетке. Само на зборници - заковане даске.

У једној учионици Никола Тишма. Сам. Пети је разред. У првој је клупи. Иза њега, све празно. Испред, табла. Смењују се часови и наставници. Ово је његова трећа година самоће.

Фото Архива Новости

- Шта то значи жагор деце - пита нас Никола. - Немам друга из клупе. Кога да упамтим?

У овој школи нема дечје граје. Не чује се ни звонце. Тек по коју реч упију зидови ходника.

- Ето, видите где се налазимо - каже нам Рада Премовић. - Ово су мали јунаци који су остали да овде опстанемо. Свака младост је нада. Дивимо се тој деци. Само погледом кроз решетке, могу да продру у слободу са овог пустог острва.

Николина Премовић Дубак/ Фото: Приватна архива

Слика и прича су одјекнуле. Ђаци и наставници ове школе предложени су за "Најплеменитији подвиг године". Златну плакету за колективни подвиг. На свечаности у Старом двору у Београду знамење је примила њихова Рада Премовић. Где су сада и шта раде ови, некад малени јунаци великог срца? Где је њихова Рада која их је радовала и личним примером храбрила?

Трагање је потрајало. И, после сваког поузданог путоказа отварали су се нови, далеки путеви. И, изнова, потресне слике и приче.

Никола Тишма/ Фото: Приватна архива

- Једини сам ја у Обилићу, из ђачког албума вашег листа. Када бих желео да одем, не бих имао куда. И када бих имао куда, не бих могао да оставим мајку. Сама је. Тата је умро од ратних траума. Али, трауме су и у мени после свега што смо преживели. И данас смо изложени непријатностима, и, што да не кажем, нападима. Мени су у априлу ове године пуцали у пса. Зна се и ко је, али одговорних нема. Неколико пута су ме нападали, претукли. Говорим само о појединима, никако о албанском народу. Тешко је. Зато нас је све мање у Обилићу. Највише десеторо - говори нам Никола Тишма.

Фото И.Маринковић

Леп, млади момак. Онај дечак са сузом на образу и сам у учионици три године. У Београду је, после основне, завршио ПТТ школу. Нема посла. Тринаест година је на заводу за запошљавање. Ко зна колико је пута конкурисао и на колико се адреса јављао. Увек се нађе неко пречи. Увек неко за неког пошаље писмо. Никола... Он не уме да моли. Мајка Наташа, понекад, кришом оде и пита: зар је само моје дете увек прекобројно?

- Волео бих да радим, волим и умео бих да радим и не бирам посао. Само да мајци не будем на терету - каже нам.

О животу ове породице којој је у Приштини, после изгона, срушена кућа у којој су живели Николини деда и баба, могла би да се исприча још једна прича. Судбина сажета у неколико речи:

- Претила је та наша кућа, наводно, да угрожава безбедност пролазника, али ми никада нисмо обештећени.

Питамо Николу за директорку Раду. Снебивао се да одговори: мислим да није међу живима. Из приче смо закључили:

- Била је и директор, педагог и мајка. Свима нама. Ђацима, наставницима и велика подршка нашим родитељима.

Foto: Фото Архива Новости

POGLEDAJ GALERIJU

Сећање...

Пред нама благо, ведро лице упркос неправди и несрећи кроз коју пролази ова жена на одговорном месту: бити директор школе у Обилићу с којим се сваким даном поздравља све више Срба. Одлазе, било куда, да сачувају своје и животе деце. Нико живи, на њеном месту, не би прихватио такву улогу.

Време данас...

- Она је волела ту децу, ту школу, Обилић, Косово. Волела је свој позив. Та љубав је њу носила, па смо се и ми, њена деца: брат, сестра и ја, понекад бунили зашто не жели да себе мало сачува. Можда није ни желела. Толико је страшних успомена понела и, мислим, оне су биле пресудне за њену болест. Канцер је био брз - прича нам, пре два дана, Радина ћерка Ивана, професор енглеског школе у Племетини. - Када је болест почела да је обара, ми, њена породица, нисмо приметили јер се она никада, није пожалила. А, плакета коју је примила од "Новости" за подвиг њених ђака и целе школе, надживела је све прогоне и погроме. То знамење чува мој брат Божо, у Беранама.

Нисмо дуго чекали, стигао је одговор Боже Премовића.

- Чувам је у сефу, сестро. Не брини, сликаћу је чим се вратим с пута - поручио је Ивани.

Како је дан одмицао, а "бленда", што би казали фото-репортери "падала", Ивана и Божо су утаначили да плакету сликају у рукама њихове сестричине, Снежанине ћерке, Николине Премовић Дубак.

Како је Рада, мајка храброст и подвижник у мисији опстанка нашег народа у Обилићу, спасла Плакету коју данас, с поносом чувају њена деца?

- Када се догодио 17. март 2004. године, а сви Срби и наше институције постали мета, мама је желела да спасе ту Плакету, признање свима који су се жртвовали да сачувају кућни праг и врате живот школи коју је обожавала и која је била њен манастир. Понела ју је са собом, а на самрти је обавезала Божу да је чува за потомке - испричала нам је Ивана.

ЧУВАР СУЗЕ, НЕПРЕСУШНЕ

У СВОМ објективу, наш фото-репортер Игор Маринковић замрзао је сузу на лицу дечака Николе Тишме у зиму пре две деценије. Та суза, Николина, још није пресушила. Само се не види. Молимо све који могу да помогну да се, у име подвига, овог, некад детета које на својим плећима још носи превелико бреме на прошло и ово време, нађу неки посао. Било какав. Да се још једна српска душа у ововременом злу не искуша.

ПРВИ ПУТ ИЗ ГЕТА - 11 ОСНОВАЦА

ПРОФЕСОР Рада Премовић пензионисана је 2015. Канцер који је убрзао њен потресни животни пут оборио ју је три године после. Сахранили су је у Беранама њени Премовићи. Много пута подсећала је на свечаност доделе плакете за најплеменитије. У Београд је, из гета, први пут извела једанаесторо основаца и неколико наставника основне школе у Обилићу. Дошли су са припремљеним програмом: песмама и играма заточеног детињства. Гости наше редакције били су три дана, а на свечаној додели оборили су публику, после и београдске медије. Сви су били у неверици: да ли су у таквим условима могућа песма и игра?

Препоручујемо

Политика

0 4

“НОВОСТИ” ИСТРАЖУЈУ: Шта садржи документ Кфора, на основу којег је Вучић успео да договори уклањање барикада

30. 12. 2022. у 07:21

Политика

0 0

СУДИ СУДИЈАМА, ГУБИ ПРИЈАТЕЉЕ: Хисени - Била би срећа да ова влада оде и да се таква никада више не врати

30. 12. 2022. у 08:00

Политика

0 54

КЉУЧ ЗА БЕЗБЕДНОСТ СРБА НА СЕВЕРУ: Ово је документ који је прескочио споразум НАТО-а и Тачија

29. 12. 2022. у 09:25

Политика

0 8

ОБНАВЉАЈУ ДОМ ЗЛОЧИНЦА, А СРБИ И РУСИ ИМ НАЦИСТИ! Приштина у западну антируску хистерију убацује нас док рестаурира кућу "косовског Хитлера"

29. 12. 2022. у 07:27

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације