СВЕ БИХ ДАЛА ДА МОЈ АНДРИЈА ПРОГОВОРИ: Марија Николић, самохрана мајка троје деце са КиМ, у немаштини се бори за здравље сина

НЕМА дана да се не исплачем.

Фото Д. Зечевић

Осим туге за супругом Бобаном који је, у 49. години, преминуо у марту прошле године, најтеже ми је због сина Андрије, који још не говори нити се понаша као деца свог узраста, а у априлу ће да напуни шест година. Лекари су му установили неки облик аутизма... Не знам шта да радим. Али се надам. И, све бих дала само да мој Андрија проговори.

У даху нам то прича Марија Николић, из Горњег Ропотова, у Косовском Поморављу. Ова дивна, пожртвована жена, говори нам све чистим српским језиком, а Албанка је из области Мирдита у Албанији, а за Бобана се удала почетком марта 2011. Са њим је изродила Лену (11), Ирину (8) и Андрију (5). Борац по природи, не жали се много, иако води битку са немаштином. И то би јој било у другом плану да није разлог што сину не може да пружи адекватно лечење.

- Супруг је пре смрти био на дијализи, па нас је то спречавало да редовно водимо дете код лекара. После Бобанове смрти све се додатно искомпликовало јер сам сама са троје деце, а живимо само од породичне пензије и социјалне помоћи. Осим што немамо средстава за одласке код лекара, борим се да пружим деци само оно најосновније - каже Марија.

Лена и Ирина са новогодишњим поклонима, Фото Д. Зечевић

Док се девојчице Лена и Ирина радују због поклон-пакетића које су добиле од хуманитараца из Грачанице, Марију питамо да ли јој ико пружа подршку и помоћ?

- Осим општине и хуманитараца са КиМ и из централне Србије, много ми је помагала Епархија рашко-призренска. Не могу да грешим душу, откад ми је супруг преминуо од последица срчаног удара после прележане короне, многи су ми помагали. Не знам ни ја ко све, али се изнова бринем како да платим рачуне, како да прехраним децу. Ипак, све то ми остане по страни у односу на Андријину болест - искрена је Марија.

Каже и да има неколико породица из комшилука које је поштују, као и она њих.

- Хумани људи донели су деци пакетиће и намирнице уз које ћемо провести празнике и то нам много значи. Има још много посла и око куће коју нам је саградила српска општина...

Али, моја жеља је само једна: да ми дете проприча и да буде као сви малишани његовог узраста. Каже он покоју реч, али нажалост не слуша ни васпитачице у вртићу, не прихвата то што му кажу, а и код куће је у неком свом свету - прича Марија, скривајући сузе од ћеркица.

Марија Николић, Фото Д. Зечевић

ДЕЦА ТЕШКО ПОДНЕЛА ОЧЕВУ СМРТ

МАРИЈА нам је укратко испричала и своју животну причу:

- Пореклом сам католикиња, али сам после удаје примила православље и прихватила све српске обичаје. Једна сестра се пре мене удала у Беривојце код Косовске Каменице, па сам дошла код ње и ту упознала мог Бобана. Много ми је тешко што га нема, јер је био диван према мени, али мислим да је деци још теже. Дуго сам крила од њих да је преминуо, говорила сам да је на терену, да ради, али сам у једном тренутку морала да им кажем.

Ирина је то најтеже поднела, данима је плакала, а мислим да га Андрија још тражи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације