СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ДА ЛИ ЈЕ ПЕСНИКА УБИЛА ПРЕЈАКА РЕЧ: Мистерија око смрти Бранка Миљковића
НЕДЕЉА, 12. фебруар 1961, тачно пре шездесет и две године. У београдском Југословенском драмском позоришту професор Иво Франгеш представља стару хрватску књижевност.
У току предавања неко од домаћина прилази уваженом госту из Загреба и нешто му шапуће.
Одједном - мук. Франгеш без обраћања присутнима у сали излази са сцене. Настаје комешање... Сви се питају шта се догађа. После петнаест-двадесет минута појављује се професор Франгеш и дрхтавим гласом почиње да говори. Као да се спрема да изговори неку прејаку реч!
- Прошле ноћи, или у раним јутарњим сатима, велики српски песник Бранко Миљковић у главном граду Хрватске извршио је самоубиство...
Изговорена информација је зазвучала толико страшно колико и невероватно и муњевито је обишла сва места која су чинила епицентар тадашње боемске београдске географије:
"Прешернову клет", "Безистан" на Теразијама, где је данас "Мекдоналдс", кафану хотела "Москве", Клуб књижевника, где су уметници, песници, сликари, глумци, запаљени својим сновима, на својим путевима према бесмртности давали штимунг који је Београд давно изгубио.
Сутрадан, вест да је пронађено беживотно тело Миљковића пренели су тада уздржано сви ондашњи југословенски дневници, а званична "Борба" је објавила: "Млади београдски књижевник и добитник Октобарске награде града Београда за 1960. (за збирку "Ватра и ништа", "Просвета", Београд) нађен је у недељу мртав. После увиђаја органа СУП, утврђено је да је Миљковић извршио самоубиство. Истрага поводом овог случаја је у току."
"Политика" је објавила нејасан и штур извештај, у најкраћим могућим цртама: "У Загребу је, у тренуцима психичке депресије, трагично завршио живот млади књижевник Бранко Миљковић. Он је претпрошле ноћи нађен мртав у Ксаверској шумици, на излазу из ужег градског подручја Загреба. Органи Секретаријата унутрашњих послова установили су да се ради о самоубиству вешањем."
Већини његових другара чинило се да није имао никаквог разлога да дигне руку на себе.
Управо тих година метеорски је стицао песничку славу и признања. Критика га је већ сврстала у класике. Добио је, у то време, најпрестижнију награду - Октобарску. Потпуно је променио имиџ. Од разбарушеног боема - почео је да води рачуна о свом изгледу. Виђан је на Теразијама и на штрафти (у Кнез Михаиловој улици) у сивом или црном оделу, са прслуком боје вишње, неизбежном лептир-машном и шеширом великог обода, црним дугачким капутом...
И почела су говоркања "оде Бранко у дипломатију", "Миљковић иде у амбасадоре"! За многе то и не би било неко изненађење, говорио је и преводио са неколико страних језика, био је велики познавалац опште културе. Кружиле су и приче о неузвраћеној љубави Милице Николић, слависте, преводиоца са руског и секретара редакције "Дела". Она је имала тридесет осам година, Бранко двадесет седам. Била је лепа, јако елегантна, образована, из старе, отмене породице. Чак се причало да је рођака Карађорђевића. Бранка је потпуно фасцинирала.
Али, у њу је био заљубљен и човек који је открио Бранков раскошни песнички таленат и који му је објавио прве песме и прву књигу. Био је то Оскар Давичо, за кога ће се Милица врло брзо потом и удати. После Бранкове смрти, београдском чаршијом је забрујало:
"Давичо га је открио, Давичо га је и убио!"
Помињане су и батине које је добио у Клубу књижевника од људи са суседног стола.
- А и Буда и Ива (власници "Клуба"), и они умеју да одаламе, а онако фини, репрезентативни угоститељи, легенде, а и неки још успут онако из помрчине - испричао је Бранко Божидару Шујици.
Ваљда због свих тих "аброва" Бранко је у "Књижевним новинама", 8. априла 1960. године, непуних годину дана пре смрти, објавио текст поводом годишњице смрти Мајаковског, у коме пише: "Кад год сам се запитао шта је то што је потегло обарач унутрашњег револвера којим је убијен, чуо сам његово другарско преклињање: Другови, не сплеткарите", а текст завршава реченицом: "Можда ће овај век видети још мртвих песника, ако има песника."
Неки ће из овог есеја извући закључак да је Бранко свесно одабрао самоубиство, као Мајаковски и Јесењин, да би "цементирао" своју песничку славу. Јер, писци самоубице су доживљавали посмртно узнесење. "Исто је певати и умирати" - каже један Бранков стих.
Некако у исто време када је објављен споменути текст у "Књижевним новинама", Радио Загреб, Радио Сарајево и Радио Подгорица расписују конкурс за уредника културног програма. Све три редакције су му широм отвориле врата. Он је изабрао Загреб, да се склони од другарских сплеткарења и моћног Давича и да нађе сопствени мир.
Али, вратимо се дану смрти Бранка Миљковића. Шта се тачно десило 12. фебруара, никада нећемо сазнати. Бранка налазе обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт отворила је Пандорину кутију разних интерпретација и нагађања. Остао је једино да сведочи гроб на београдском Новом гробљу, између хумки Војислава Илића и Симе Матавуља. Сад већ покојна песникиња Љубица Милетић написала је у есеју посвећеном овом поети: "Бранко Миљковић је био и јесте велика неразјашњена тајна српске поезије. Његово завештање пуно трагизма и лепоте не губи ништа са годинама које се таложе једна на другу."
Таса Младеновић, правник, српски песник, есејиста и преводилац, дугогодишњи уредник "Књижевних новина", први је посумњао у самоубиство. Први се усудио да изговори реч - убиство. И кренуо је Таса лично, са Бранковим родитељима, на страшно место и тамо се уверио да она фатална грана не би издржала тежину песниковог тела... После Тасе, готово шапатом, почињу да круже и друга сведочења. Проговорили су људи који су били у друштву Миљковића те вечери и откривају готово једну филмску причу о мистериозној смрти: кафана на периферији, људи у црном и кожним мантилима који су се зауставили у аутомобилу са београдским таблицама, баш ту, туча, сумњиви трагови који наводе да је песник прво убијен, па тек онда обешен. Јавили су се и сведоци који су видели песника како виси у необичном положају. Ноге му додирују земљу. А онај његов чувени црни шешир, широког обода, набијен му на главу...
Забележене су и речи Бранковог оца Григорија: "Тражио сам да нам покажу то проклето дрво, имамо и његову фотографију. Толико је танушних грана да се ту ни мачка не би могла обесити. Руком сам зачас савио до земље ту грану од танушног стабла."
Касније је страдало и то дрво. Неко је посекао најпре све његове гране, а потом и стабло тог злокобног дрвета у Ксаверској шумици на крају Јандрићеве улице, да би се прикрио сваки траг. Од тада до данас загребачки полицијски досије о Бранку Миљковићу број 13238-86 и КПИ 110/61 недоступан је јавности. Налази обдукције никада нису објављени да се не би открило да су "по леђима нађени трагови удараца гуменим, тврдим предметима".
А онда је 2011. године Зоран Радисављевић, песник, новинар и публициста, пронашао је Владимира Богдановића (1940), сликара и књижевника из Новог Сада, који се са Бранком Миљковићем дружио у Загребу и последњи га видео пре његовог трагичног краја. Седели су на галерији у загребачкој "Казалишној кавани", популарном "Кавказу". Одоздо ка галерији пењали су се тихи жагор, мирис дуванског дима, кафе и алкохола. Ћутке су попили неколико тура пића. "У једном тренутку Бранко је узвикнуо: Зашто убијају песника у социјализму? Покушах да га повучем, али он подиже руке и наново викну још јаче. Сала је, на трен, утихнула. Сви гледају горе у нас. Неко је позвао милицију." Спровели су их у станицу и Бранка одмах одвели некуд. Богдановић је остао сам. Негде пред зору, дошао је милиционер у цивилу и обратио се Богдановићу:
"Можеш да идеш", рекао је оштро и додао: "Пази шта радиш и са ким се дружиш! Следећи пут нећеш овако јефтино проћи".
Владимир више није видео Бранка Миљковића. Подоста година касније видео је фотографију Бранка, онако крупног, на коленима, са погнутом главом, везаног око врата за танку грану слабашног дрвета.
Шта је и ко је убио Бранка? Његова прејака реч, али и стваралачки немир који га је нагонио да објави есеј у коме анализира порекло Јосипа Броза на основу његовог дијалекта, јер га се у Загорју нико није сећао? Неколико његових савременика је тврдило да се у његовим рукописима налазило више политички неподобних огледа о Титу.
Миљковић ће у једном тренутку у "Дуги" објавити писмо у којем се одриче готово свега што је написао: "Одричем се: ..1. Књиге: Узалуд је будим, 2. Збирке: Порекло наде, 3. Збирке: Ватра и ништа (Жао ми је што нисам у стању да вратим награду) и 4. Заједничке збирке: Смрћу против смрти. Бгд., 27. И 1961 г. Бранко Миљковић..."
Међу песмама којих се Бранко одрекао била је и поема о Титу! Сви су се питали: да ли је то урадио само зато да би се одрекао своје песме о Титу! О његовом односу према "највећем сину наших народа и народности" Горану Миљковићу, синовцу великог песника, сведочио је Матија Бећковић:
"Приликом одласка на један пријем у Скупштину града, где ће бити председник, имао је црни фрак и лаковане ципеле, а на глави астраганску шубару. Са пријема се брзо вратио у Безистан. Прича ми, на улазу у Скупштину су му пожелели добродошлицу, али приликом сваког покушаја да уђе у просторије где је био Тито, био је спречен. Због тога је напустио пријем. После фајронта у Безистану, изашли смо на Теразије. На њима није било живе душе. Бранко је крикнуо ка небу: 'Живео мрак! Живео југословенски мрак!' Код Игуманове палате појавио се милиционер, који нам је узео податке. Ја сам дао личну карту, а Бранко своју није, само је издиктирао. Када сам неколико месеци после Бранкове смрти обишао његове родитеље, у његовој радној соби угледао сам позив за саслушање поводом овог догађаја са Теразија."
КОЛЕНА САВИЈЕНА, СТОПАЛА НА ЗЕМЉИ
ПОЛА века после Бранкове смрти, Петар Милатовић Острошки у рукопису "Контролисани мук" потврђује да је песник нађен "обешен" у загребачком парку, у близини крчме која је била стециште сумњивих. И то обешен тако да су му колена била савијена, стопала на земљи, а на глави натучен шешир, дакле у клечећем положају, што се види и на фотографијама Бранковог пријатеља, загребачког песника Златка Томичића. Танка грана о којој је наводно висио није могла да издржи ни тежину десетогодишњег детета, а камоли тежину корпулентног Бранка Миљковића!
АЛАРМАНТНО! "ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА": Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности
У ИЗВЕШТАЈУ о цивилној и војној спремности Европе, који је објављен у среду, наводи се како би становници Европске уније требало да прикупе залихе неопходних потрепштина у случају избијања рата или неке друге велике опасности, пише "Њузвик".
04. 11. 2024. у 16:15
ПУТИНУ У ПОМОЋ СТИЖЕ НАЈЕЛИТНИЈА ВОЈСКА: Шта је "Олујни корпус", једна од најмоћнијих специјалних јединица на свету
СЕВЕРНОКОРЕЈСКА појачања долазе усред назнака да се Русија бори с попуњавањем својих снага.
30. 10. 2024. у 12:37
КРИЛИ ЉУБАВ: Бане Мојићевић ПРИЗНАО за везу са Миленом Ћеранић
ПЕВАЧ Бане Мојићевић изненадио признањем.
04. 11. 2024. у 13:02
Коментари (2)