КАКО ЈЕ ХРВАТСКИ ЛОВ НА СРБЕ ПОСТАО СВЕТСКИ БРЕНД: Геноцид на Србима некада и сад - И после Јасеновца Јасеновац
ЗА ПРИЧУ о Јасеновцу није потребан повод. Јасеновац је сам себи довољан повод. И више него довољан. Јер, Јасеновац је, у ствари, неиспричана прича.
А смисао те невероватне чињенице да је Јасеновац и после толико деценија још увек неиспричана прича је у томе да дух Јасеновца остане да живи и траје. И све чињенице говоре да тај дух живи и траје и данас.. Скоро да то није ни потребно доказивати. Зар, на пример, „Олуја“ није потврда тог живог злог духа Јасеновца, по логици да прича која остане неиспричана, зло које остане некажњено, његов дух који остане да живи и траје – поновиће се, или, народски речено, повампириће се.
Зар „Србе на врбе“ и „Убиј Србина“ није ововремени бојни поклич ко зна коликог дела хрватске младежи. Ововремена је и чињеница да је близу 4.000 Срба већ процесуирано у Хрватској и проглашено за злочинце, и то по јасеновачком духу и логици – зато што су Срби.
Сваког месеца, наиме, хрватски драговољци и идолопоклоници геноцидне „Олује“ подносе по неколико кривичних пријава против Срба „ратних злочинаца“, а хрватска држава ангажује бројне инспекторе, тужилаштва и судове да те пријеве процесуирају. Тим оптужницама су успели оно што нису успели током домовинског рата и „Олује“ (пре тога Јасеновцем) – да сведу број Срба у земљи на мање од три одсто, што не само да је далеко од статуса некадашњег конститутивног народа него би да их избришу из садашњег статуса националне мањине, с коначним идеалом да се избришу са списка живих у лијепој њиховој.
ЛОВ НА СРБЕ, тобож ратне злочинце, постао је, како каже Саво Штрбац, нека врста светског бренда који је „произвела“ Хрватска. Тај „бренд“ Хрватска извози на Косово, у БиХ, а сада и у Украјину. На челу хрватске делегације која у вези с тим обучава украјинске колеге је бивши главни тужилац Хрватске. И „Олуја“, као хрватски бренд проистекао из духа Јасеновца, био је модел за прошлогодишњи планирани украјински блицкриг у Донбасу, а нема никакве сумње да би га колективни Запад искористио и за решење руског питања онако како су Хрвати решили и још увек решавају српско. Само кад би, наравно, могли.
Тај лов на Србе, наводне ратне злочинце, само је још једна од невероватних чињеница какав је и сам Јасеновац и све друге невероватне истине које су у њему и из њега проистекле. Протерати 250 хиљада Срба, грађана Хрватске, у злочиначкој акциији „Олуја“ и ко зна колико, можда још толико, из хрватских градова, од Туђманове поновне усташизације, тј. нацификације Хрватске и кренути у тако систематску акцију лова на жртве као ратне злочинце, уместо на протериваче, етничке „чистаче“ и пројектанте завршетка јасеновачког пројекта – све је то до те мере део једне изокренуте и изопачене стварности, да је појам „невероватно“ такорећи бениган и једва препознатљив за оно што треба да означи. Издашна помоћ у тој невероватности и изокренутости смисла у бесмисао стиже од Хашког трибунала: жртве протеривања и оне који су их прихватили и покушали да им помогну осудио је на хиљаде година робије, а пар протеривача тек на нивоу статистичке грешке, ваљда да се Власи не сете.
ИСТИНЕ РАДИ, та усаглашеност хрватске и западне политике није била баш таква и толика пре разбијања Југославије деведесетих година, или је била боље прикривана и мање видљива. Како год било, онда кад је у Европи и свету навелико почело да се говори и пише о Маутхаузену и Дахау, Аушвицу и Треблинки, непосредно после Другог светског рата, у Хрватској и Југославији се заћутало о Јасеновцу. И не само о Јасеновцу и његовим страхотама, него и о јамама и дечјим логорима, о свим тим ужасима геноцида на Србима широм НДХ, можда мањих по обиму од геноцида или холокауста на Јеврејима, али страшнијем и монструознијем по начину и „техникама“ извођења и извршења. Тако нас је у једном тренутку изненадило сазнање да Европа и свет знају све о немачким логорима смрти, а ништа о хрватским. Кад је почело да се о томе говори, испало је да је то великосрпска оптужба недужних Хрвата, а не велика и страшна истина.
Да је та страшна истина причана и анализирана одмах, за наук и излечење, да је ушла у уџбенике и школе, у историју и многе друге науке, у политику и живот, да је постала део културе сећања, што је и тема овог историјског додатка, не би постала предмет толиких манипулација и мистификација. Изашла је непосредно после рата једна брошура хрватске државне комисије о Јасеновцу и то је био крај сваке приче о том и толиком злу и страдању, које је било замењено тзв. непријатељским офанзивама, братством и јединством и другим „значајнијим“ историјским и политичким причама. За то време Јасеновац се претварао у мит, у рулет бројева у невероватном распону од 700 хиљада, колико је утврдила поменута комисија, до неколико хиљада колико је „признала“ нова Туђманова историографија. Била је то нека врста поновног мрцварења и убијања јасеновачких мученика.
Парадоксално је и такође невероватно да су на те манипулације бројевима насели и неки српски историчари, посебно на подвалу да је истинит само број персонализованих жртава, иако се зна колико су злочинци настојали да сакрију своја злодела и њихове трагове.
Данима и ноћима су се, наиме, пред крај рата откопавале масовне гробнице и спаљивале кости и посмртни остаци жртава, уништавали докази и трагови, почев од папира и неуредно вођене евиденције, до објеката и оруђа за свирепо иживљавање над недужним људима, женама и децом.
ИМАЛИ СУ УСТАШЕ за то сасвим довољно времена, као што су га имали и за извршење свог пакленог плана: Јасеновац никад није нападнут да би се макар покушало ослобађање мученика а, што је једнако несхватљиво и невероватно – није ни ослобођен, него су га усташе напустиле, да би Титови борци мирно ушли у то најстрашније мучилиште - 2. маја 1945. године, шест месеци после ослобођења Београда и само седам дана пре званичног краја Другог светског рата. Пре тога, у ноћи између 21. и 22. априла, логораши су – видевши да од oслобођења нема ништа – покушали пробој у којем је од њих 1073 преживело 106, а неколико сати касније у пробој је кренула из другог дела логора и друга група од њих 176, од којих се спасло 11 логораша. Тај део јасеновачке приче завршава се саопштењем Титовог генералштаба домаћој и светској јавности два дана по уласку партизана у напуштени логор, да су његове трупе „брзим продором на запад заузеле и ослободиле Јасеновац“.
И ту јасеновачким бизарностима није крај: Тито, на пример, никада није посетио Јасеновац и поклонио се сенима јасеновачких жртава, као што је Вили Брант клечао у варшавском гету, или као што је Ангела Меркел у Аушвицу рекла да је то „немачки логор смрти“ да јој је „стало да нагласи ту чињеницу“ и да је то „одговорност која никад не пролази“. Тито је говорио да је против Павелићевих усташа „99 посто Хрвата“и да се ради само о „шачици франковаца“, уз Крлежину „допуну“ да је реч о „два камиона усташа“. Иван Стево Крајачић, преседник хрватског Сабора, рекао је, на откривању јасеновачког споменика, представнику Србије Раји Недељковићу: „Мало смо вас побили“. Какав је, заправо, однос Хрвата према Јасеновцу и усташама и ко га изражава – Тито или Крајачић? И ко зна шта би данас рекли ако би се речи Агеле Меркел са Аушвица пренеле и на Јасеновац.
Препоручујемо
АЛАРМАНТНО! "ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА": Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности
У ИЗВЕШТАЈУ о цивилној и војној спремности Европе, који је објављен у среду, наводи се како би становници Европске уније требало да прикупе залихе неопходних потрепштина у случају избијања рата или неке друге велике опасности, пише "Њузвик".
04. 11. 2024. у 16:15
ПУТИНУ У ПОМОЋ СТИЖЕ НАЈЕЛИТНИЈА ВОЈСКА: Шта је "Олујни корпус", једна од најмоћнијих специјалних јединица на свету
СЕВЕРНОКОРЕЈСКА појачања долазе усред назнака да се Русија бори с попуњавањем својих снага.
30. 10. 2024. у 12:37
КРИЛИ ЉУБАВ: Бане Мојићевић ПРИЗНАО за везу са Миленом Ћеранић
ПЕВАЧ Бане Мојићевић изненадио признањем.
04. 11. 2024. у 13:02
Коментари (4)