БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Сузе Светог Николаја Српског

НИ једном једином речи у целој емисији РТС-а није речено чије мошти предводе београдску литију! Ниједно словце није изговорено о Светом владици, кога цела православна васељена, од Владивостока на Далеком истоку до манастира Крке у Далмацији, зове Светим Николајем Српским, написао је Божидар Зечевић у ауторском тексту у "Печату".

Николај Велимировић / Фото "Википедија"

Нико није ни питао ни објаснио какав то ковчег иде на челу свечане поворке Срба? И куда га то и зашто носе стасити гардисти српске војске? Нико ни реч о Николају Велимировићу, кога је српски патријарх ставио на чело молитвеног хода целе нације.

Када сам га слушао, чинило ми се да се дружим са Богом. Његове речи биле су истински мелем за душу – изрекао је, сав озарен, пионир балканског филма Милтон Манаки, битољски фотограф и власник кино камере број 300, фасциниран личношћу владике охридско-битољског Николаја Велимировића (1881–1956). Искрено побожни, православни Цинцарин Милтијад, из села Авдели на Алијакмону у Северној Грчкој, Манаки је био ревносни учесник свих црквених догађаја у битољској епархији; многе је снимио својом камером и био чест гост у владичанском двору епископа Николаја. „Кад он говори, излива се свуда сам небески збор“, сећао се стари Манаки, жалећи што за његовог вакта још не беше могућности да, поред слике, забележи и речи новог Јована Златоустог. Сто година касније предводиле су мошти Светог Николаја Српског Спасовданску литију у Београду с више десетина хиљада људи. Први пут мошти „наследника Светог Саве“ (Ава Јустин Поповић), на свечаном лафету, уз почасну стражу гардијских официра српске војске, утирале су стару, готово заборављену стазу српском народу с патријархом српским Порфиријем на челу који је зауставио литију на углу улица двојице српских краљева, Милана и Милутина, да би одржао краћи помен жртвама ужасног масакра у оближњој школи, чија трагична сен још лебди над Србијом. У том тренутку стуштила се с неба провала облака, коју су већ најављивале крупне капи и удаљена тутњава, све ближа месту догађаја. Окупљени верни народ са својим свештенством мирно је учествовао у овом готово библијском призору, само се директни телевизијски пренос РТС-а, који је требало да осети догађај, потпуно унезверио: мешале су се смушене најаве из студија (у коме је седела нека водитељка с гостима) и репортерке, потпуно избезумљене и најежене, која је нестрпљиво објављивала: „Очекујемо да крене служба поводом масакра“…

Фото: Министарство

О СВЕМУ САМО НЕ О СВЕЦУ

 И када је служба кренула, схватили смо да овај пренос нису помутиле непогода и полуаматерска конфузија (на шта нас је Јавни сервис одавно навикао) него да је цела „концепција“ овог ТВ догађаја била једна дубиоза, коју је нехотице открила управо ова безразложна паника. Доведени гости с водитељком требало је да говоре о свему другом само не о свецу чије су мошти предводиле славску литију. Било је ту речи и о ванземаљским бићима на фрескама Дечана и о модерном „Митрићевом крсту“ (?!) на куполи Светосавског храма и о Спасовдану који је 1405. као градску славу неким, ваљда комуналним актом завео Стефан Лазаревић (подвучено жутим е да би се нагласио световни, то јест лаички карактер овог празника) при чему је предњачио један овдашњи вајни историчар (који нема појма да су Грузини такође православни!) својим нетачним, површним и често неумесним коментарима. Да није било професора Теолошког факултета Вукашиновића, који је једва успео да изговори да је литија молитвени ход цркве, превладао би утисак да се ради о некој грађанској журки која се изводи једном годишње, уз заставе, разглас, таламбасе, параду и обавезне ТВ камере. Такав, изразито профани карактер Спасовдана био је срж „концепције“ Јавног сервиса, који као да се панично прибојавао да га друга Србија повеже са сакралним карактером Славе у Срба, поготову с „контроверзним“ српским свецем Николајем Велимировићем, који је скоро до јуче био оглашен народним непријатељом бр 1 Титовог режима. Недељама пре литије цела друга Србија и обе стране телевизије на српском алотменту хушкале су против овог догађаја, што је, наравно, дубоко узнемиравало и цео тим јавног сервисирања цивилног друштва.
Зато ни једном једином речи у овој целој емисији није речено чије мошти предводе београдску литију! Ниједно словце није изговорено о Светом владици, кога цела православна васељена, од Владивостока на Далеком истоку до манастира Крке у Далмацији, зове Светим Николајем Српским. Нико није ни питао ни објаснио какав то ковчег иде на челу свечане поворке Срба? И куда га то и зашто носе стасити гардисти српске војске? Нико ни реч о Николају Велимировићу, кога је српски патријарх ставио на чело молитвеног хода целе нације.
Све до тренутка до када ћутање о владици Николају није свечано прекинуо сам Светејши, обратиши се челу литије: „Добро дошао, Свети владико Николају, у свој град!“

И ДАНАС ПРОГОЊЕНИ МУЧЕНИК 

Тек тада су многи сазнали чије мошти почивају у приспелом кивоту. Догађај је тог тренутка потпуно изашао из „концепције“ Јавног сервиса Србије. Иако је киша још лила као из кабла, народ се умирио и претворио у ухо да чује речи свог патријарха, који је најпре захвалио спасовданској плахој киши као божјој благодети, „божјем давању“ које Срби памте откад постоје и откад су свог врховног Бога називали „Дажбогом“ („дажд“– старосл. „киша“), те да се бројне православне литије у српском народу и сада воде „за кишу“. Сваку кишу, зато, требало би примити као Божји дар. У том духу наставио је Светејши описујући бираним речима историјски значај ове литије над којом, први пут у Београду, први пут на овај начин, бди моћни лик Светог Николаја Велимировића, кога је Свети Архијерејски сабор Српске православне цркве 27. маја 2003. канонизовао управо у овом храму.

Фото: Министарство

БАЦИТИ КОСТИ ПСИМА 

После ове литије, коју су својим масовним присуством увећали народ и цела његова црква (више од 85 одсто верујућих у целој нашој држави), нагло је утихнуло завијање леволибералних, туђих медија и булументе такође србофобних невладиних организација, које су „под маском европске реторике“ (Борислав Пекић) недељама пре Спасовдана бљувале јед и отров против молитвеног хода. Београдска филијала Сорошеве „Антифе“, у Србији знана само по твитовима, најавила је чак и неку своју „контрапроцесију“ јер ће СПЦ за Спасовданску литију „донијети мошти нацистичког владике Николаја Велимировића. Остаци нацистичког психопата биће на челу колоне. Хоће ли антифашистичка јавност устати против тога? Организујмо се“, пише на њиховом налогу. Нисмо их, срећом, видели на литији, али се њихов дух и те како осетио на главном ТВ каналу, који је, наравно, из петних жила хушкала „Ал Џазира“ преко свога званичног сајта, где се у редакцијском коментару наводи да „литију предводи антисемит и љотићевац владика Николај“ и закључује „да је српска црква стала уз бок ауторитарном режиму“, дакле све у духу другосрбијанских цвећки Кишјухаса, Грухоњића и Дубравке Стојановић, као и нове звезде србофобије листа „Данас“ Николе Крстића, који безобзирно сеју говор мржње против свега што је српско и православно. Кап одвише дошла је изненада од извесне Јелене Ђуровић, „црногорско-јеврејске активисткиње“ усред Београда, која је на свом налогу, под пуним именом и са навођењем функције („оснивач и бивша потпредседница Јеврејске заједнице у Црној Гори“), написала: „Кости Николаја Велимировића треба дати псима али чији су власници европски Јевреји склони хигијени.“
Као Београђанин одрастао међу београдским Јеврејима, који овде у миру и љубави с нама живе од XVI века, не могу да поверујем својим очима и ушима! Ово озбиљно мислим. Питам да ли је надлежни београдски јавни тужилац повео поступак и законом предвиђене радње против овог лица због безобзирног кршења члана 317 став 2, а у вези са чланом 131, ставовима 1 и 2 и чланом 137, став 1. Кривичног законика Републике Србије? Није још? Да не говорим онда ишта о НВО хајкачима против „говора мржње“, који се у виду заната баве сличним јавним иступима; још не чујем да ли су икако реаговали београдски Јевреји. Надам се да памте владику Николаја Велимировића, који је (и сам као заточеник!) спасавао трстеничке Јевреје и крио их од нациста међу сестринством манастира Љубостиње, о чему је потресно сведочила Ела Најхаус Трифуновић. Да је цитирам (писмо је дирљиво и ваљда се налази у документацији „Јад Вашема“ у Јерусалиму)? Или да се вратим мишљењима уваженог колеге, професора др Владимира Димитријевића, који је, можда највише у нас написао о ратној и послератној голготи Николаја Жичког и Охридског (Оклеветани светац, владика Николај и србофобија, 2007; Прећутана Србија, владика Николај и његова деца, 2011; Синови Светог Саве, 2022 и др.), што ћу и учинити у следећем броју „Печата“, када ће бити више речи о владичиној калварији, која је претходила његовом приспећу на небески Врачар? Да видимо у чему је Свети владика „контроверзан“, шта му се то ставља на терет и папагајски кљуцка још од брозових времена: једно бедно ништа. Удбашке ујдурме и лањски снегови. А у вези с претњама литији и хорске повике на патријарха, читај Српску православну цркву као кристално упориште српске националне вертикале, Димитријевић каже: „Није случајно да сорошевска братија мрзи литију са моштима Светог владике Николаја, јер је баш владика Николај рекао: ’Буди храбар и слободан, Бог ти збори Србине. Ја ћу за те војевати само се држи истине.’ Они који не желе да Срби буду слободни, храбри, истинољубиви, то јест Христови, мрзе литије и владику Николаја.“

ГДЕ ЈЕ ОБИЛИЋ? 

Или да се, пратећи капи које се сливају низ Николајев одар, као сузе небеске нашег свештеномученика, сетим речи које је изговорио такође један српски светац Ава Јустин Поповић, који је Србе свог, па и нашег доба, сматрао недостојним огромне владичине жртве. На десетогодишњем парастосу великом учитељу 18. марта 1966, у манастиру Лелић код Ваљева, држао је Ава Јустин своју чувену беседу, у којој је рекао: „И данас, данас он са неба више плаче над нама Србима земаљским него ли што се радује. И ради чега? Шта је главно за Светитеља Божијег, за човека који с неба гледа све светове? Шта је главно? Бог, истинити Бог. Његова Вечна Правда – Господ Христос. А шта Срби раде са Господом Христом? Шта Срби раде са својом вером? Шта Срби раде са својом славом? Кукавице! Многи не славе, многи иконе склањају из својих домова, многи их крију по орманима, крију их по подрумима и таванима. Бестидно стадо, слепо отпало стадо од Светога Саве. Шта је то, какав је то зечији дух ушао у Српску душу? Где је Обилић? Где је Обилић да брани своју веру, да брани свој вечни образ, да брани своју историју? Да, Свети Мученик Српски, ето ко је Владика Николај… Свети Сава грли свог Најмилијег Сина у Српскоме роду. Данас Сви Свети, све велможе, сви Свети Немањићи на небу, поздрављају Новог Српског Мученика, Новог Српског Апостола – Светог Владику Николаја, највећег човека после Светог Саве.“
Гром пуче у том трену над врачарским брегом и слап суза сручи се на искисле Србе. „Нема већег звона над српском земљом од Светог Николаја! Громовник као Свети Илија, али и благ и милосрдан попут Господа Христа. Ми имамо само један пут, један излаз из нашег пакла, један једини пут у рај наш – то је пут Светога Саве и Светога Николаја“, грмео је над Храмом глас Аве Јустина у небеској полифонији, као и оне вечери на Благовести, кад се упокојио сам Јустин Проповедник и када је гром ударио у Саборну цркву, а сав Београд засуо ледени прах Божјег страха и опомене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације