УЛОГА БЕЧА И ЛОНДОНА У УБИСТВУ КАРАЂОРЂА: Србија у вртлогу дипломатских игара између Русије, Турске и великих Европских сила

НОВИ ВОЖД Срба био је Милош Обреновић, некадашњи помоћник у трговини стоком свога брата Милана Обреновића. У Првом устанку њих двојица су стекли војводска звања.

За британце и Аустријанце Карађорђе је био сметња за опстанак Османског царства, Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Припадао је групи војвода који су уз руску помоћ пружали отпор Карађорђевој власти.

Пошто је 1813. године одбио да напусти Србију, стекао је значајан морални престиж. Турци су га у јулу 1814. поставили за "баш-кнеза" Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије. У августу исте године био је један од једанаест старешина који су тражили од проте Матеје да измоли помоћ од Русије, али је у септембру учествовао у гушењу Хаџи-Проданове буне. Упркос томе, Сулејман-паша Скопљак га је фебруара 1815. заробио и задржао као таоца. Пуштен је крајем марта, да би на Цвети у Такову повео Србе у устанак.

Највеће битке Другог српског устанка одиграле су се на Љубићу, Палежу (Обреновцу), Пожаревцу и Дубљу. Поучен сломом из 1813, Милош Обреновић је штедео и ослобађао заробљенике. После боја на Дубљу (26. јула) окончао је ратне операције, да би у августу 1815. започео преговоре са Турцима.

Порта је, наиме, после слома савезничке Француске и новог успона моћи Русије, била решена да непосредним преговорима са Србима избегне руско посредовање. Руски посланик на Порти, Италински, већ је протестовао због слања турске војске на Србију.

Две турске војске су, наиме, ишле ка Србији - босанска, коју је водио Хуршид-паша, и румелијска, под командом Марашли Али-паше. Милош је започео преговоре са Хуршид-пашом, освајачем Србије из 1813, да би се потом окренуо помирљивијем Марашли Али-паши.

Таковски устанак 1815: Речи које су освојиле слободу , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

МАРШАЛИ АЛИ-ПАША се задовољио Милошевом изјавом да су се Срби подигли само против Сулејман-паше Скопљака, да су лојални султану и да желе само промене у унутрашњој управи земље. Порта је потом сменила Сулејман-пашу Скопљака и на његово место поставила Марашли Али-пашу. Новом београдском везиру наредила је да постигне споразум са Србима.

Марашли Али-паша је са Милошем, 6. новембра 1815, постигао усмени договор по коме је Србија требало да има дванаест нахијских кнезова који ће сами прикупљати порез и бити чланови Народне канцеларије, као највишег судског и админстративног тела у земљи. По нахијама, требало је да турски муселими, заједно са кнезовима, врше судске послове.

Договорено је да ће се спахије у прикупљању прихода придржавати берата и закона, као и да се обесни јаничари у Србији замене "добрим", румелијским Турцима. Истог дана Милош се у поруци аустријским властима о успостављању мира потписао као "верховни Сербији књаз".

Тиме је завршен Други српски устанак. Све што буде постигнуто од 1816. до 1833, биће остварено захваљујући упорним и стрпљивим преговорима, уз помоћ Русије. Слично Карађорђу, и кнез Милош је у Цариград слао депутације. Служио се, у дипломатским мисијама, и својим поверљивим људима. Такав је био Михаило Герман, трговац и авантуриста рођен у Разлогу, у данашњој Бугарској. У фебруару 1816, кнез Милош га је слао у Петроград да тамо испита расположење према Србији и задобије руску подршку. Он ће доцније имати значајну улогу у дипломатским успесима српског кнеза. С временом је кнез Милош у дипломатске мисије слао све способније људе, какви ће бити Димитрије Давидовић или Аврам Петронијевић.

* * * * * * * * *

СНИСХОДЉИВО ПИСМО КЊАЗА МИЛОША СУЛТАНУ

У ПОЧЕТКУ ПРЕГОВОРА са Турцима главни циљ била је правна потврда и проширење повластица стечених договором између Марашли Али-паше и кнеза Милоша. Било је јасно да се усмени споразум, са променом околности, лако могао изменити или поништити. Срби су се, при томе, позивали на одредбе Ичковог мира. Осам фермана, послатих Србима у зиму 1815-1816, у којима су избегавани главни српски захтеви, осим оног о смањењу пореза, потврдили су да ће преговори потрајати.

Спољну политику Русије од 1816. године заједно су, поред цара Александра I, као државни секретари, водили Неселроде и Каподистрија. Док је Неселроде пратио цареву конзервативну политику договора са осталим Великим силама, Каподистрија је заговарао активну политику на Балкану и пружање подршке тамошњим православним народима. У једном писаном предлогу из 1816. године, Каподистрија се заложио за стварање готово независних држава Србије, Влашке и Молдавије, које би биле обједињене политичким савезом и стављене под заштиту Русије, Аустрије, Британије и Француске. Следећи корак требало је да буде стварање грчке државе. Неселроде, који се дивио Метерниху, водиће руску спољну политику у наредне четири деценије, док ће Каподистрија, већ 1822, незадовољан због политике Александра I према Грчкој револуцији, одступити са овог високог положаја.

Цар Александар I је водио спољну политику Русије , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Кнез Милош је у дипломатске мисије слао Аврама Петронијевића , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

На саветовању о политици Русије према Османском царству, почетком 1816, цар Александар I наглашавао је важност испуњења одредби Букурешког уговора, нарочито члана 8, али и члана 5, који се односио на Влашку и Молдавију. То је писало и у инструкцији за новог руског посланика у Цариграду, енергичног барона Строганова. Чим је стигао у турску престоницу, новембра 1816, Строганов је затражио испуњење Букурешког уговора, али је наишао на изговоре и отпор Порте. Поред осталог, речено му је да је Србија била задовољна својим тадашњим статусом.

КАО ДОКАЗ ЗА СВОЈЕ тврдње, Порта је у јуну 1817, преко Марашли Али-паше, од кнеза Милоша измамила једно снисходљиво писмо султану Махмуду II (1808-1839). Српски кнез тада још није веровао Русији и био је уверен да ће покорношћу према Турцима остварити своје циљеве. Ово писмо се, међутим, издвајало својом понизношћу и слаткоречивошћу:

"Ми све оно што је од тебе наређено тако радо примамо и слушамо као да је сам Бог наредио; јер смо уверени да од тебе ништа зло изићи неможе, као од Бога постављеног властитеља. Све што нам је год од тебе све нам је лако и слатко".

Строганова, који се припремао да пред Порту изнесе нове захтеве у прилог Србије, ово писмо је огорчило. Он одраније није ценио српског кнеза. Према њему је, међутим, сасвим захладнео због убиства Карађорђа 25. јула 1817. године. Руски посланик нарочито је био згрожен због слања огуљене коже са вождове главе, просушене и испуњене памуком, султану у Цариград. Кнез Милош је систематски уклањао све противнике за које му се чинило да би могли да угрозе његову власт. Ово убиство је, ипак, превазишло све што је дотада учинио.

Карађорђе је, наиме, после дужег од годину дана избеглиштва у Аустрији, уз сагласност руског цара, октобра 1815. прешао у Русију. Када се уверио да ни Александар I није имао намеру да у догледном времену отпочне ослободилачку акцију на Балкану, Карађорђе се придружио тајној грчкој организацији "Филики хетерија", основаној у Одеси 1814. године. У Србију се вратио као њихова претходница, у оквиру припрема великог балканског устанка против турске власти.

* * * * * * * * *

БРИТАНИЈА И АУСТРИЈА СПРЕЧАВАЈУ УРУШАВАЊЕ ТУРСКЕ

ПО МИШЉЕЊУ МИЛОРАДА Екмечића, намере кнеза Милоша да сачува власт и, тобоже, спасе Србију од нових страдања нису биле једини узроци овог злочина: "Иза Карађорђевог убиства трагови воде у Лондон и Беч". По његовом мишљењу, уклањањем Карађорђа Британија и Аустрија хтеле су да избегну све заплете који су могли да воде ка урушавању Турске и јачању Русије на Балкану. На основу радова француских, совјетских, румунских и грчких историчара указао је на улогу коју је у томе одиграо извесни Николаос Галатис, капетан крфске Националне гарде и британски поданик.

Русија је од почетка била уздржана према захтеву кнеза Милоша да му се призна наследно кнежевско достојанство. Такве одредбе није било у Букурешком миру. То је могло да изазове нове невоље јер би уздигло ранг Србије у наследну монархију и одузело султанима њихова уобичајена права избора и постављања свих својих чиновника. Кнез Милош, међутим, није одустајао. После убиства Карађорђа, Народна скупштина ће га на Митровдан 1817. прогласити за наследног кнеза. То ће се поновити и десет година касније. Кнез Милош ће, својим доцнијим успехом у увођењу наследне монархијске власти, додатно допринети самосталности Срба у односу на велике силе. Поред осталог, на Балкану ће само Србија и Црна Гора имати своје националне, негерманске династије.

У веме султана Махмуда II опада моћ Отоманске империје , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Русија је, међутим, слично Турској, желела да апсолутистичкој кнежевој власти супротстави, као и у добу Карађорђа, једну посебну, олигархијску установу. Већ је Строганов предлагао увођење институције Савета, са доживотним члановима.

БАРОН СТРОГАНОВ у фебруару 1820. примио је нове инструкције о Србији, у којима није било противљења кнежевој наследној титули. У Петрограду су, на основу одређених потеза Беча, закључили да би Аустрија могла да подржи овај Милошев захтев и да га тако придобије за себе. Тада су се поправили и односи између Строганова и кнеза Милоша.

Српски кнез сасвим се ослонио на руску дипломатију. Метернихова Аустрија све време се држала пасивно, решена да не поремети добре односе са Портом и Русијом. Метерних је на Балкану хтео потпуни мир, како би могао да сачува превласт Аустрије над италијанским и немачким земљама.

Барон Сергеј Григоријевич Строганов је у Станболу подржавао српке интересе , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Строганов је, следећи нове инструкције, на основу нацрта који му је стигао из Петрограда и српског нацрта који му је кнез Милош послао преко Михаила Германа, саставио текст молбе коју ће српски депутати предати на Порти. Претходно је Милош, на савет Строганова, одбио ферман који му је био донео посебан Портин изасланик, оценивши да он није одговарао привилегијама обећаним у Букурешком уговору. Српски кнез се више није позивао на Ичков мир, него на овај међународни споразум, иза кога је стајао ауторитет Русије. Тиме је свесно пореметио односе са Турском.

Молба из 1820. ће, уз Букурешки мир, послужити као основа за потоњи аутономни статус Србије. У њој је, поред осталог, тражена слобода вере, наследно кнежевско достојанство за Обреновиће, повратак Србије на границе из 1812, унутрашња самоуправа, плаћање дажбина одсеком, исељавање Турака из унутрашњости Србије изузев градских посада, слободна трговина, слободно отварање школа и штампарија. Услови из тачке 8 Букурешког уговора тиме су значајно проширени, нарочито захтевом за наследним кнежевским достојанством и повратком на границе из 1812. године.

* * * * * * * * *

ПОРТА ХАПСИ СРПСКЕ ДЕПУТАТЕ У ИСТАнБУЛУ

КНЕЗ МИЛОШ ЈЕ ослободио територију Београдског пашалука, док је Букурешки уговор био потписан са Карађорђевом Србијом, која је обухватала још шест нахија. Кнез је сада, у оквиру испуњења тачака Букурешког уговора, захтевао њихово присаједињење. У новембру 1820, носећи ову молбу, у Цариград је стигла српска депутација, предвођена Вујицом Вулићевићем. Изгледало је да су услови за споразум били веома добри.

Тада је, прво у Влашкој и Молдавији (јануара и фебруара 1821), потом и у Грчкој (у марту 1821) избио општи устанак, који је из основа променио међународну ситуацију. У Влашкој, Румуне је водио Тудор Владимиреску, док је хетеристе у Молдавији предводио Александар Ипсиланти, син некадашњег влашког кнеза Константина Ипсилантија, пријатеља Срба из Карађорђевог доба.

Кнез Милош је, међутим, пошто је већ био уклонио Карађорђа, одбио и позиве Ипсилантија да се придружи покрету. Присиљен на устанак 1815. године, али потом чврсто опредељен за конзервативне методе преговарања, кнез Милош је, како се испоставило, добро осећао дух времена и интересе великих сила.

На конгресу великих сила, одржаном у Лајбаху (Љубљана) 1821, расправљало се о свим европским питањима, нарочито о револуцијама које су 1820. и 1821. избиле у Шпанији, Португалији, Напуљској краљевини, Пијемонту, Влашкој, Молдавији и Грчкој. Аустрија ће добити овлашћење да умаршира у Напуљ и потом Торино, да би у име тамошњих владара угушила побуну.

Нови вожд Милош Обреновић је био војвода из Првог устнака , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

НАРЕДНЕ ГОДИНЕ, на конгресу у Верони, Француска ће прихватити обавезу да окупира и умири Шпанију. Цар Александар I предлагаће чак и да европске силе угуше револуције у Латинској Америци, подигнуте против тамошњих шпанских колонијалних власти.

У Лајбаху је кнез Метерних, упоран у одбрани територијалног интегритета Османског царства, уверавао велике силе да се на исти начин мора поступити у Влашкој, Молдавији и Грчкој. Турским снагама требало је препустити да саме угуше револуцију. На овакво тумачење пристао је и цар Александар I. Насупрот традицијама руске балканске политике, прихватио је примену начела легитимитета и у Османском царству. Строганову је наређено да пристане на улазак турске војске у румунске кнежевине, под условом да се она повуче после окончања побуне. У мају и јуну, револуција у Влашкој и Молдавији била је угушена.

Вујица Вулићевић, преко кога је Милош скратио Карађорђа за главу, предводио је српску депутацију Станболу , Фото Музеј историје Србије, документација „Новости“ и „Борбе“, из књге „Велике силе и Срби“, Википедија

Турци се, међутим, нису повлачили из румунских кнежевина. У исто време, у погромима над цариградским Грцима, обешен је, на Васкрс, и сам васељенски патријарх. У јулу 1821, после одбијања Порте да испуни ултиматум Строганова, који је захтевао да се зауставе прогони и повуче турска војска из Влашке и Молдавије, руски посланик напустио је Цариград.

Турци су на то затворили српске депутате. Кнез Милош им је, у страху да не буду присиљени на неповољне споразуме, одузео пуномоћја. У турском затвору остали су, као таоци, наредних пет година. Самуило, игуман манастира Каленић, ту ће оставити живот, док ће Димитрије Ђорђевић, кнез јагодински, изгубити душевно здравље.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације