НАПУШТЕНУ ДЕЦУ САД ГАЈЕ ХРАНИТЕЉИ: "Новости" истражују - Колико и на који начин бринемо о деци без родитељског старања

ПРЕ две деценије у Србији је било око 2.000 деце без родитељског старања у домском смештају, у 16 домова, и још толико у хранитељским породицама. Данас их у домовима има 675 и око 6.000 у хранитељству, каже за "Новости" Зоран Милачић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине Звечанска.

Foto: Zoran Jovanovic

Домски смештај у Београду догодине ће навршити 145 година. Настао је 1879. и у почетку су корисници били ратна сирочад и, мање, деца којима је био непознат макар један родитељ, најчешће отац. Београдске даме виђале су по центру града и Калемегдану мале просјаке и решиле да за њих обезбеде смештај. После годину дана схватиле су да смештај и храна нису довољни и да је деци потребна и стручна помоћ.

Зграда у Звечанској зидана је од 1936. до 1938. као стационар за малишане до три године старости. У то време, локација је била на дубокој периферији - утрина са виноградима. Градски челници нашли су смештај скривен од очију јавности. Од тада до данас установа се није селила. Међутим, због реконструкције зграде, ускоро ће се, први пут, иселити из броја седам у број девет, додуше привремено, док се радови не окончају.

Foto: Zoran Jovanovic

- У почетку смо имали медицински модел збрињавања, јер су махом смештане напуштене бебе, па су на спрату за њих прављени боксови. У међувремену, драстично је промењена дефиниција појма "деце без родитељског старања". Данас је најмање напуштених беба, а у 99 одсто случајева у питању су деца чији је бар један родитељ познат. Њихови родитељи су привремено или трајно ван родитељске функције, било због психичке или физичке болести, било због несређених породичних односа, када деца постају занемарена, злостављана или експлоатисана - каже Милачић.

Малишани у колективном, односно домском смештају, налазе се само привремено, док стручњаци са родитељима раде на развоју родитељских капацитета. Уколико до тога не дође и ако дете не може да се врати у биолошку породицу, оно се смешта или у ширу, или, ако ни за то не постоје услови, иде на усвајање или код хранитеља.

- Од 2000. године рестриктивна је државна политика ко улази у домски смештај - напомиње Милачић. - Нарочито је важно да у домове не буду смештана деца до три године. Она се могу само привремено наћи у прихватилиштима, јер је за дете важно да буде у породици, биолошкој или хранитељској. Колективни смештај не може да му обезбеди такву емоционалну подршку која ће уродити самопоуздањем. Данас су овде, у згради коју зовемо Стационаром, смештена не остављена деца, као некад, већ она са здравственим и развојним проблемима, са којима ни породица ни хранитељ не могу да се изборе. Ти проблеми могу бити емоционални, психички или физички.

Кроз Звечанску је прошло укупно око 35.000 деце и младих, а данас они, осим у Стационару, бораве у још три београдска дома за децу школског узраста (од седам до 26 година, уколико студирају): "Моша Пијаде", "Јован Јовановић Змај" и "Дринка Павловић". Најстарија корисница је недавно докторирала, у 26. години, и то им је једини доктор наука, међутим, имали су много свршених студената, од којих су неки завршавали управо факултете за рад у установама социјалне заштите (педагог, социјални радник, психолог), па су ту и добијали посао.

У оквиру Звечанске је и Матерински дом, за младе мајке са бебама које из разноразних разлога не могу да бораве у својој породици, са циљем очувања везе између маме и бебе и заједничког изласка, затим дом "Драгутин Филиповић Јуса", у оквиру ког је Мала домска заједница за децу са сметањама у развоју (он има 12 места плус прихватилиште), као и Студентски и омладински дом, у Звечанској 52. У Звечанској 7, где је и управа, налази се 50 деце и младих на палијативној нези, с комплексним здравственим стањима.
- Наша улога се доста променила у односу на период од пре четврт века и умногоме је превентивна - истиче Милачић. - Данас нам је циљ, пре свега, да изађемо из установа и да пружимо подршку биолошкој породици, да деца не морају из ње да излазе, да не улазе у домски или хранитељски смештај - објашњава директор.

Foto: Zoran Jovanovic

Један од њих је "Породични сарадник", који потпомаже Уницеф, а циљ је да помогне породицама које су исцрпљене и емоционално и финансијски, и све теже се боре са развојним сметњама својих кћери и синова. Циљ је, кажу у Звечанској, да превладају животне тешкоће и омогуће безбедне и квалитетне услове за развој деце. Од око 1.000 таквих малишана, до сада је само пет ушло у смештај у установи, и то краткотрајно, док су у осталим случајевима породице оснажене да се носе са родитељством.

Такође, ту су телефонске линије: СОС за децу, за жене са искуством насиља, као и родитељски телефон, који је нарочито био активан после масовног убиства ђака и чувара у ОШ "Владислав Рибникар". Тада су звали забринути родитељи да се посаветују око реакција својих малишана, као и да ли правилно поступају.

Постоји и услуга "Онлајн саветовање за младе", од 10 до 30 година старости. У питању је још један пројекат који се ради у сарадњи са Уницефом. Ова линија функционише од 1. јануара, а по речима Бојане Петровић, социолога у Звечанској, до сада је услугу користило 44 младих, који су имали право на по шест онлајн сесија. Њих су саветовали терапеути различитих праваца.

- Са терапеутима су разговарали преко зум-апликације. Најчешће су били стари између 18 и 25 година, а за пројекат су сазнали од пријатеља. У анкети, коју смо радили, сви су рекли да су задовољни и да би даље препоручили ову услугу - каже Бојана Петровић.

Foto: Zoran Jovanovic

У оквиру Звечанске налазе се и два прихватилишта, једно за децу од нула до три године и друго од три до седам, где се малишани смештају само привремено, док орган старатељства не нађе даљи модел за њихово одрастање. Тренутно, рачунајући прихватилишта, најмлађи малишан у установи има месец дана, а најстарија особа 26 година.

- Постоји и програм "Бенефицирано становање", за младе који су завршили са школовањем и стекли одговарајуће квалификације, и којима решењем центра за социјални рад престаје смештај, али и даље нису оспособљени за самосталан живот, немају посао и приходе, као ни кров над главом - истиче Милачић. - Они могу до две године да бораве код нас, док се не оспособе за самосталан живот, уз стручну помоћ.

Саветовалиште за кориснике у Звечанској има циљ да побољша контакте између деце и родитеља, да се што пре омогући враћање у биолошку породицу. Дневни третмански центар помаже деци од рођења до шесте године. Ту могу да бораве део дана, што омогућава родитељу, најчешће мајкама, да нађу посао. У питању су деца са сметњама у развоју, на чијим се капацитетима ради.

Статистика Звечанске показује да је 70 до 75 одсто њихових корисника у животу успело - нашли су посао, створили породице. Многи им се јављају и када оду, зову их на свадбе, крштења...

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације