ПОТОМАК НЕМАЊИЋА ШЕФ БЕЧКИХ АГЕНАТА: Најбоље путописе о Србији из 18. века бележили су Аустријски обавештајци

ОПАДАЊЕ моћи Османског царства и његово трајно потискивање иза Саве и Дунава отворило је у 18. веку "источно питање" око кога су се жестоко сукобиле велике силе Старог континента.

Српски устаници у аустријско- турском рату (рад Петра Симића), Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

С једне стране, Аустрија и Русија желеле су да ослободе "европску Турску" да би је поделиле. Против тога се свим силама борила Британска империја, подржавајући Османлије свим средствима само да би спречила хришћанске супарнике да изађу на топла мора.

У комбинацијама великих сила била је небитна судбина балканских хришћана, укључујући Србе, најбунтовнији народ Балкана који је током три века потпуне окупације непрекидно пружао отпор Османлијама, било у граничарским јединицама Угарске и Аустрије, сопственим бунама или учешћем у аустро-турским ратовима. Срби су у најбољем случају посматрани као квалитетни војници, топовско месо, па су се током припрема за нови рат крајем 18. века Србијом размилели аустријски путописци-обавештајци прикупљајући информације и врбујући сараднике.

- Још од 1784. Аустрија је слала официре по београдском и суседним пашалуцима куда су ходили преобучени у калуђерске момке и старали се о прикупљању извештаја и задобивању људи - утврдио је у аустријским војним архивима почетком 20. века чувени историчар Стојан Новаковић.

Припрема устанка у Србији: Хаџи-Ђера и Хаџи-Рувим са кнезовима (рад Петра Симића), Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Тајним пословима је руководио аустријски племић, по националности Србин, Гедеон Ернест Маретић, из породице Маретић-Војковић де Клокоч, која по предању потиче, по мушкој линији, од Вукана Немањића. Он је био бриљантан следбеник традиције чувене војничке породице која је још од 14. века давала војсковође Угарској, а затим Аустрији, који су се борили против Турака. Провео је 41 годину у униформи и учествовао у многим биткама које су му донеле ратну славу. Мало је познато да је био значајан војни теоретичар и писац који је сковао термин "српска револуција", којим је назван период од Кочине крајине 1791. и који је кулминирао 1804. ослободилачким и социјалним устанком.

ГЕДЕОН МАРЕТИЋ је био најбоље обавештен о српском питању, јер је био организатор, а у кључним тренуцима и шеф "конфидентске" - обавештајне службе чији су главни агенти у калуђерским ризама лутали Србијом и прикупљали информације, цртали мапе и припремали народ за коначну битку. Маретић наводи архимандрита Хаџи-Рувима, игумана манастира Благовештење на Руднику, као најугледнијег свештеника међу Србима, правог духовног вођу нације. Његов манастир је од 1786. постао просветни центар за младе даровите људе који су се ту учили писмености и цртању, што је било неопходно за прављење војних карата. Манастир Вољавча, у коме је Хаџи-Рувим раније био игуман, био је такође познат по монасима-обавештајцима који су прикупљали податке пред аустријско-турске ратове у којима су Срби масовно учествовали као добровољци - фрајкори.

Извештаји те разгранате мреже монаха, обавештајаца и ратника, сачувани у бечком војном архиву, најбољи су путописи о Србији тога доба. Они откривају тајну историју као, на пример, у "Сведочанству о заслугама братства манастира Студенице" из 1791. којим се похваљује храброст у борбама с Турцима 200 српских фрајкора, који су у Србију дошли као монаси, на челу "са својим игуманом Василијем". У Бечком архиву је и досије Николе Радомировића из Остружнице, свештеника у фрајкорској јединици којом је командовао његов суграђанин Радич Петровић, који је као награду за храброст од аустријског цара добио чин капетана и звање витеза. Радич Петровић је организовао најбоље јединице фрајкора у време краткотрајне Кочине крајине, а један од његових регрута био је и будући вожд Карађорђе. Уочи устанка 1804. вратио се у Србију, као један од главних стратега и стручњака будуће српске војске.

* * * * * * * * *

СРБИ ПРЕПУШТЕНИ НА МИЛОСТ ДАХИЈАМА

СРБИЈА се брзо опоравила од ратних рана. Занатство је обећавало земљи бољу културу.

Поново отворена трговина преко Београда и Ниша увећавала је имућност. Харач је значајно смањен - извештава Маретић.

Он напомиње да су протеране дахије убрзо прикупиле бројне присталице, највећим делом плаћенике, које су у пљачкашким јединицама снаге 200-300 људи почеле да тероришу Србију. Порта се извесно време уз помоћ Срба одупирала дахијама, али кад је одметник Пазван Оглу заузео Видин, ради мира међу самим Османлијама, Срби су поново препуштени дахијама.

- Чете најамника су крстариле земљом и захтевале од парохија и насеља недосежне своте.

Дорћол почетком 19. века, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Свако одбијање је сместа имало смрт за последицу. Цркве су рушене, а свако окупљање на богослужење је кажњавано смрћу. Жене и девојке су примораване да се окупљају у коло, а мушкарци су присиљавани да присуствују тим играма. Око тог круга су постављени поткупљиви најамници чији су ханџари и запете пушке претили смрћу свакој девојци и жени која би можда хтела да побегне. Све док се не би појавио дахија или неки од његових првих помоћника, ступио у круг и изабрао жртву па је усред круга јавно силовао. Отац, вољени момак или муж на чијем би се лицу указала одвратност, бес или макар само сажаљење сместа би пао од ножа чудовишта. Ужас је завладао међу потлаченим становништвом. У гомилама су цела насеља напуштала своја мирна огњишта и у српским тамним шумама потражила уточиште од мучитеља - забележио је Маретић у "Историји српске револуције".

КНЕЗ Алекса Ненадовић, пензионисани поручник у српском фрајкору који је остао у контакту са Бечом, упутио је у Земун писмо: "Цела Србија се нада само у милост Аустрије да је избави из ове беде". Порука је пресретнута и почело је убијање српских првака. Први је посечен духовни вођа Хаџи-Рувим, затим Алекса Ненадовић, као потенцијални војсковођа, а онда је почело убијање кнезова.

- Цела Србија је сматрала да Порта хоће да искорени све хришћане. Свако је веровао да је забележен на крвавом списку, сви су побегли у планине и шуме, сваки поредак је престао.

Најзад се заморило обазриво стрпљење, најзад је куцнуо час освете чији је одјек после дуго времена вратио људску свест и снагу клонулим од угњетавања, уморним Србима који су, вођени храброшћу, не без промишљености, донели Србији додуше често крваве али срећне резултате: да се ослободе и да се током десет година држе против надмоћног непријатеља, против сопствених размирица, против страних сила које су утицале на рат и трупама подржавале Порту против Србије - забележио је Маретић.

ЗАБОРАВЉЕНИ ХРИШЋАНСКИ НАРОД

УСТАНАК 1804. и победе Срба изазвали су огромно интересовање Европе за Србе, заборављени хришћански народ на Балкану. Шириле су се егзотичне приче о дивље храбрим људима с тајанственог Оријента, који је за католичко-протестантску Европу у то време почињао на Сави и Дунаву. Историчари великих сила ископали су податке о давно угашеној српској средњовековној држави и племству, али нису могли да објасне одакле су се појавили обновитељи Србије. Аустрија и Русија су имали највише првих информација од својих агената, али ти путописи нису били јавни.

* * * * * * * * *

БРИТАНСКИ ЛАВ БРАНИ ОСМАНСКО ЦАРСТВО

СРБИЈА ЈЕ БИЛА неинтересантна Британској империји до Првог српског устанка, кад су Срби, потпуно неочекивано, показали способност да се девет година боре с неупоредиво јачим непријатељем, Османским царством. Подршка Русије у тој борби, иако је стизала само повремено, кад је Кремљу то било у интересу, кристалисала је дугорочни став британске спољне политике: "Србија независна од Турске је Србија зависна од неке друге силе."

- Супарништво Британије и Русије је добило израз у британској подршци Порти, а један вид те подршке било је коришћење британског дипломатског утицаја у сузбијању тежњи за осамостаљењем у зависним и полузависним покрајинама турског царства - каже др Веселин Костић, филолог и историчар. - Као најделотворнији начин обезбеђивања подршке британске јавности за владину политику био је онај који се и иначе највише користи, а то је манипулисање информацијама.

Устаници у Кочиној крајини , Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Било је и другачијих Британаца, који су се борили против пропаганде званичног Лондона према Србима и нису прихватали "државне разлоге" као оправдање за помоћ Османској империји. Међу њима се истиче англикански свештеник Вилијам Дентон, који је целе 1862. боравио на Балкану и по повратку објавио изузетно дело "Србија и Срби".

- Већ дуже време многобројни конзуларни службеници раштркани широм султанових поседа знају, или на основу изричитих упутстава, или на основу оних посредних наговештаја помоћу којих се људима до знања стављају жеље надређених, да по мишљењу владе њихова најзначајнија дужност треба да буде потпуно прећуткивање свих обавештења о стању, а нарочито патњама народа у Турској - протестовао је Дентон.

ПРВИ британски извештаји о Србији датирају с краја 17. века кад су "Дивље гуске", многобројни плаћеници из Ирске, учествовале у аустро-турским ратовима заједно са српским граничарима и устаницима. Ипак, у тим сведочанствима Срби се помињу само спорадично. Тек кад је Србија успела да избори статус аутономне кнежевине у оквиру Османског царства, почео је прави пропагандни рат. Креатори британске спољне политике су потпуно ослобођење Србије сматрали опасношћу. По њиховом мишљењу таква држава била би заступник руских интереса на Балкану и центар ширења словенофилских, али и слободарских идеја, које нипошто нису биле популарне у колонијалном царству.

Пуковник Лојд Џорџ Хоџис, први британски конзул у Књажевини Србији, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Стратфорд Канинг, архитекта британске политике према умирућем Османском царству, говорио је:

"Част Енглеске налаже да користимо наше оружје и трошимо наше благо како бисмо спречили да се турско царство распадне. Не треба да допустимо да лажна позивања на човекољубље и помоћ угњетеним хришћанима умање нашу будност на Леванту."

У СКЛАДУ с том политиком, Александар Слејд, шпијун под маском путописца, својим земљацима сугерисао је да би за Европу било боље да су Турци искоренили православну веру:

- Што више испитујемо понашање османских освајача, све смо уверенији да је верска трпељивост стена на којој су се они насукали у Европи. Требало је да искорене православну веру која је увек као рак-рана разједала муслиманску снагу.

* * * * * * * * *

ФАБРИКОВАЊЕ ИЗВЕШТАЈА О СРПСКИМ ЖЕНАМА

КАКО БИ СЕ оправдали злочини над неким народом, неопходно је најпре деформисати његов људски лик и уништити свако саосећање, гласи старо пропагандно правило. Зато су после 1830. британски "путници" почели да фабрикују извештаје у духу крајњег ниподаштавања. У путописима су детаљно описивали Србију, иако су је најчешће само посматрали из даљине, с палубе пароброда. Френсис Ен Вејн, маркиза од Лондондерија, 1840. у популарном опису пловидбе Дунавом писала је о Србима који су јој чамцем превозили ствари до брода: "Веслачи су једва личили на људе, толико су им изглед и одећа били дивљачки."

Британска хуманитарна радница и популарна списатељица из 19. века Фелиша Скин описује Српкиње које путују њеним паробродом:

- Овде, близу нас, живи народ варвара чији цео женски део, чак и ако га сагледамо у најповољнијој светлости, тавори и умире без икакве мисли осим пуког намиривања из дана у дан својих животињских потреба.

Кнегиња Јулија Хуњади носила је у Енглеску поприличну количину злата, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Практично упутство како треба да се са Србима понашају британски путници дао је, у путопису из 1850, Џон Харвуд, који је са невестом путовао кроз Србију ка Цариграду.

Британски конзул Фонбланк му је од турских власти издејствовао пратњу и препоруку да у сваком месту где застане добије смештај, а гост је са задовољством описивао како је малтретирао православне домаћине у кнежевини:

- Кад год би нам било потребно било шта у некој српској кући, ми бисмо изашли и строго наредили првој особи коју угледамо да нам то донесе. И морам рећи да су увек извршавали наше налоге спремно и без поговора. На Истоку, ако се само понашате као власт, житељи вас одмах, као нешто што се само по себи разуме, послушају. Ја се никада нисам устручавао да дам знак било коме кога видим да ми припали лулу, придржи коња или ме послуша у ма чему другоме, и то без плаћања, само на основу заповедничког тона и геста.

ЗА РАЗЛИКУ ОД овог описа Срба као робова, британски обавештајац и страсни туркофил маскиран у путописца Џејмс Скин 1851. их је описао као опасне словенске заверенике, који шире слободарске идеје. Иако је с поштовањем говорио о образовању и храбрости људи који су их пропагирали, Србију је због тога сматрао још опаснијом.

- Ако се Срби земљорадњом баве мање него Бугари, а трговином мање него Грци, они су с друге стране знатно ратоборнији, и та особина која је била тако уочљива у њиховој прошлости може доћи до изражаја и у ковању славистичких планова уколико у томе не буду спречени - упозоравао је Скин.

Филип Христић, први српски лобиста у Лондону, Фото Профимедија, Музеј "Вука Караџића", Музеј Србије, Народни Музеј, Документација "Новости" и Википедија

Игром судбине, редак британски званичник који је заволео Србе и искрено их подржавао, а изазвао је нехотице први државни удар у Србији, био је пуковник Лојд Џорџ Хоџис. После успешне војне каријере, он је постао први британски конзул у Књажевини Србији, где му се допао слободарски дух. Књазу Милошу понудио је помоћ кад су га притиснуле и Русија и Аустрија због доношења слободоумног Сретењског устава. Хоџис је молио надређене да Британија пружи подршку Србији, а британски конзул у Цариграду је Хоџиса обмануо да ће Лондон то учинити. Често појављивање Милоша с Хоџисом у јавности било је повод уставобранитељима, који су имали руску подршку, да лансирају гласине о томе како ће књаз превести Србе у католичанство и друге које су изазвале гнев јавности и довеле до његове принудне абдикације. Уставобранитељи су узели власт и прихватањем такозваног Турског устава зауставили процес осамостаљивања, чиме је влада у Лондону била задовољна.

ПРИЈАТЕЉСТВА ИНСПИРИСАНА ДУКАТИМА

ФИЛИП Христић је 1863. с кнегињом Јулијом Хуњади боравио у Лондону са специјалним задатком да промени негативан став енглеске јавности о Србима. Искусни дипломата у мемоарима помиње неколицину "великих српских пријатеља" у Лондону који су у ствари били моћни лобисти. Из књиге коју је доцније написао његов син Милан врло је јасно да су Христић и кнегиња у пртљагу носили замашну количину златних дуката. Лобисти су уз такав подстицај успели да приче о Србији ставе на насловнице водећих британских листова, а за недељу дана изашле су и три књиге о стварним патњама хришћана у Турској, које је британска власт брижљиво скривала од своје јавности.

Препоручујемо

Друштво

0 1

МАКЕДОНИЈА ЈАБУКА РАЗДОРА ИЗМЕЂУ СОФИЈЕ И БЕОГРАДА: Тајне и јавне дипломатске активности на стварању савеза са Бугарском

01. 09. 2023. у 07:00

Друштво

3 0

СВЕ ЈЕ СКУПО, САМО КРАЉЕВА ГЛАВА ЈЕФТИНА: Италијанска обавештајна служба и убиство југословенског суверена

27. 06. 2023. у 07:00

Политика

0 2

СТОЈИМО НА РАМЕНИМА ЏИНОВА: Српске националне идеје од 1903. до 1914. године

19. 12. 2022. у 15:00

Друштво

0 3

ОДЛУКЕ НА ДРУГОМ АВНОЈУ ДОНЕСЕНЕ БЕЗ КВОРУМА: Полуистина о броју делегата на заседању АВНОЈА врменом постала непобитна историјска чињеница

10. 12. 2022. у 17:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације