АУСТРОУГАРСКИ ПЛАН ГЕНОЦИДА: Столеће апокалиптичног страдања српског народа (4)

Беч је лансирао тезу о колективној кривици Срба и створио прве конц-логоре за "нижу расу". Систематско уништавања Срба у Аустроугарској почело је погромима на видовданско вече у Загребу.

vikipedija

ОДМАХ после атентата у Сарајеву на Видовдан 1914. почело је спровођење геноцидног плана против Срба у Аустругарској. Тезу о српској колективној кривици дефинисао је професор Јозеф Колер: "Сарајевски атентат нису извршили само атентатори, постојала је цела завереничка атмосфера једног народа у којој су они живели и дисали."

vikipedija

- Не могу се ни избројати казамати, тамнице и затвори у којима су чамили и нестајали наши људи само зато што су припадали српству и православљу. Под изговором да је то огорченост свјетине због Принциповог видовданског атентата на Франца Фердинанда 1914. године у Сарајеву, над нашим народом је извршена беспримјерна освета, непозната до тада у свјетској историји. Егзекуције вјешањем, стријељањем, клањем и спаљивањем вршене су не само над родољубима који су имали било каквог удјела у атентату, већ и над мирним српским сељацима, женама па чак и над дјецом. Најмасовније умирање било је у логорима у Араду и Добоју, гдје су затворске власти биле и најсуровије у измишљању најстравичнијих облика мучења хиљаде заточеника - записао је проф. др Војислав Максимовић у предговору хронике великог историчара Владимира Ћоровића под именом "Црна књига : Патње Срба Босне и Херцеговине за време Светског рата".

vikipedija

Њено писање Ћоровић је започео у затвору у Травнику, где је био утамничен као талац.

- Посебан изум аустроугарске казнене политике било је узимање и безразложно убијање талаца. При томе су бирани највиђенији и најугледнији Срби, а нарочито учитељи, свештеници, трговци и чиновници. Посебно суров обрачун извршен је са српском интелигенцијом ... Први свјетски рат је на нашим просторима избацио још један риједак злочиначки феномен, а то су шуцкори, полувојне а према Србима патолошком мржњом надојене злочиначке скупине, регрутоване, са знањем и циљем власти, претежно из муслиманског и хрватског олоша. Оне су вођене освједоченим злотвором Адемагом Мешићем из Тешња, каснијим доглавником Анте Павелића - пише проф. др Максимовић.

План систематског уништавања Срба у Аустроугарској почео је погромима на видовданско вече у Загребу, одакле се проширио на градове у Хрватској и БиХ. Затим су створени први европски концентрациони логора за народ са колективном кривицом - Србе, у Араду, Шопроњу, Нежидеру и Добоју.

- На Србе били су нападаји управљени... у једном невероватном опсегу... Дела, која су иза тог дошла, била су најбољи доказ, како је унапред добро промишљена, дуго спремана и са системом организована сва она акција у земљи, не само против политичара и водећих личности, него против целог (српског) народа као таквог - бележи Ћоровић.

vikipedija

Од Видовдана 1914. легитимитет је добила расистичка идеологија истребљења Срба као "ниже расе" или њеихово враћање у прави, хрватски, идентитет. Идејни творци ове геноцидне теорије су двојица верско-националних конвертита: Анте Старчевић, чији су отац и мајка били покатоличени Срби, и његова десна рука и још екстремнији Јосип (пре покатоличења Јошуа) Франк, рођен у јеврејској породици. Они су доказ аксиома да се на подручјима конвертитства одигравају најстрашнији злочини.

О томе сведоче наслови као онај од 3. јула 1914. у листу "Хрватска": "Народ навијешћује Србима борбу на живот и смрт и прогонство из Босне и Херцеговине."

- У једном говору држаном од органа франковачке странке, чије су везе са војничком командом биле опште познате, са нагласком се истиче, да се "и у нашем кругу нашем тијелу налази сва сила крпуша (паразита) у сподоби Срба и Славосрба... С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништит их. То нек нам буде од данас циљ" ("Хрватска" 29. јуни 1914) - наводи Ћоровић.

vikipedija

Од августа 1914. почела је депортација Срба у логоре где их је на хиљаде умирало у најстрашнијим условима.

- Кад су транспорти учестали и број интернираних достигао 5.500, даване су им најгоре и најрђавије просторије, буквално речено прави казамати. Људе су смештали у смрдљиве и мемљиве, никад од сунца огрејане тунеле, где су често спавали на влажној земљи у уђубретеној слами... Све су те просторије биле претрпане, чак и ходници чија је земља била стално мокра од влаге и мемле... Нечистоћа је у таком простору и збијености била ужасна, тако да су инсекти просто гамизали на све стране... - записао је Ћоровић.

У његовим сведочанствима остало је забележено да су заточеници, јер су били затворени и по ноћи потпуно препуштени сами себи, и у том истом простору морали вршити и нужду, што је појачавало ужас тога ваздуха, почели оболевати:

- Појавише се убрзо најпре срдобоља, па црвени ветар, а онда тифус стомачни и пегави... Људи почеше умирати најпре на дан по два, три, а после у масама... Често су, у помрачини, по читаве ноћи лежали мртви и болесни и живи и здрави заједно... Болест се ширила нагло и страховито и жртве су биле невероватно велике... Премда је било 86 интернираних свештеника није им се никако дозвољавало, да опоју мртваца... Жене су имале исто тако да трпе врло много... Јелену Марковић из Шапца силовао је заповедник женског одељења тако сурово, да је након тога убрзо умрла - оставио је сведочанство Ћоровић.

vikipedija

Велики научник је био свестан да је његова књига збир само малог дела ужаса: "Многа уста, и то она што би имала највише да кажу, занемела су заувек. Многи нису имали прилике да саопште неком писменом своје доживљаје; многи од писменијих нерадо или незгодно пишу. Много се код неких, нарочито млађих, и померило у истинитости приказа, добило нешто туђих елемената и постало врло проблематично за овакав један посао."

ИСТРЕБЉЕЊЕ СРПЧИЋА У АРАДУ

ВЛАДИМИР Ћоровић обијавио је службени извештај војно-судског пуковника Јосифа Чајке о логору у Араду:

- Када сам посјетио логор изведено је преда ме 30-40 мале дјечице: то је био остатак од више но 400 дјеце, која су тамо била здрава доведена и онда биједно изгинула. Па и овај остатак, како ми рече љекар, који ме је пратио, показивао је махом на челу знаке скоре смрти, туберкулозу... Видио сам око 15 младих дјечака између 10 и 20 година којима су били ампутирани удови, који бјеху промрзли; некима су фалиле обје ноге све до бедара, другима до кољена, а некима подлактица или цијела рука.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације