КОНТИНУИТЕТ СРПСКИХ НАРОДНИХ ОБЕЛЕЖЈА: Национални идентитет становништва северозападне Боке

ТЕМА овог прилога, у односу на историјски повод и генералну тему, обиљежавање велике годишњице уједињења Боке са нахијском Црном Гором је можда периферног значаја.

Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Туристички савез Херцег Новог, Тивта и Будве, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија и Фејсбук...

Али је, чини се, не само по моме мишљењу, као тзв. мала студија случаја, занимљива стога што обрађује један периферни простор Боке, на крајњем сјеверозападу, управо стога што је тај простор, такорећи недавно, и административно припојен Боки. Тај простор је био предмет интересовања многих историчара, његов међународно-правни положај, настајање као тампон зоне у разграничењима између Дубровачке републике и млетачких територија у Боки. Али чини се није био занимљив за студије "бокељологије".

У најкраћем, простор сјеверозападне Боке, географско-историјски и демографски, јасно је одредив, као значајан дио подручја садашње општине Херцег Нови, које заузимају Крушевице и Суторина, а то су: двије катастарске општине, двије православне парохије, двије орографски различите зоне, једна је пригорска а друга приморска, при чему је крушевичка-пригорска већа, а суторинска-приморска много мања. Ове двије општине/парохије су, некада, заједно чиниле самосталну политичку општину Приморје у саставу среза Требиње у БиХ.

Од Морејског рата и Млетачко-турског разграничења након Карловачког мира (1700), Крушевице и Суторина су припадале Турској царевини, касније територији Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом (1878) и анексијом (1908), односно срезу Требиње у Краљевини Југославији, све до устројства и промјена међурепубличких граница након Другог свјетског рата, односно ратне и поратне националне и социјалне револуције.

Послије Карловачког мира (којим је завршен Морејски рат), разграничење млетачких и турских територија у Боки извршено je тзв. линијом Гримани која је прецизно описана у Протоколу о разграничењу (1700/1701). На западној страни, ранија дубровачко-турска граница је остала непромјењена (то је и данашња граница Црне Горе са Хрватском). Али, на југоисточној страни, постављена је нова млетачко-турска граница, односно "линија Гримани".

ТА ГРАНИЦА СЕ ПРУЖАЛА од морске обале на Игалу, поред данашње бензинске пумпе (и данас ту стоји гранични камен), уз Мојдеж на Спасов крст, раздвајајући Миљевиће и Сврчуге, даље између Бјелића и Гојковића, уз Добраштицу, преко Вратла, иза планине Субре, на превој Пећаворје, и даље према Кривошијама и Рисну.

Занимљиво је како су обиљежаване тачке на тој линији. Крећући се од морске обале према копну, граничне тачке су обиљежаване, урезивањем знакова на тврдом камену станцу, тако да територија са лијеве стране (обиљежена полумјесецом) остаје "Високој Империји" (Турској), дакле Херцеговини, а простори са десне стране (обиљежени крстом) остају "Пресвијетлој Републици" (Млетачкој), односно Боки. Између ове двије граничне линије налазила се енклава турске територије (тампон зона), коју су чинили простори двају великих сеоских општина, Суторине и Крушевица. Куриозитет ове "линије", која је одолијевала мировним рјешењима и међународним уговорима на многим историјским конгресима и конференцијама, а која је првобитно чинила границу између (турске) Херцеговине и (млетачке) Боке, управо је у сљедећем:

- Oва енклава остаје Турска и послије пропасти Млетачке републике, дакле послије Бечког конгреса (1815) када је Аустрија преузела млетачке територије у Боки; - "линија Гримани" остаје као административна граница и послије Берлинског конгреса (1878) када је Аустро-Угарска окупирала, односно и послије 1908. када је и анектирала Босну и Херцеговину;

- Граница остаје и послије Версајског уговора (1919) и стварања јужнословенске државе (Краљевине СХС), дакле Крушевице и Суторина и даље административно-управно припадају Херцеговини, а не Боки; - послије 1929. године, када су у Краљевини Југославији створене бановине, ове двије кнежине (такође и двије православне парохије) Суторина и Крушевице, чиниле су једну посебну општину - Приморје, у саставу Среза Требиње, у Херцеговини.

* * * * * * * * *

КРУШЕВИЦЕ И СУТОРИНА ДЕЛИЛЕ СУДБИНУ ХЕРЦЕГОВИНЕ

ДВА СЕОСКА ПОДРУЧЈА, Крушевице и Суторина, заједно чине више од трећине територије данашње општине херцегновске, као двије посебне катастарске општине, фактички су (мада је и раније било иницијатива за промјену управне надлежности и неких административних промјена), тек су у новој држави послије 1945. изузета из тзв. херцеговачке границе и припојена херцегновској општини у тадашњој НР Црној Гори.

Што се тиче црквене административне подјеле, ове двије парохије (Суторина и Крушевице) су и надаље остале у Протопрезвитерату требињском Епархије захумско-херцеговачке.

Положај Крушевица и Суторине у односу на Херцег Нови и Игало , Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Туристички савез Херцег Новог, Тивта и Будве, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија и Фејсбук...

Како се види, данас простор сјеверозападне Боке, у географско-историјском смислу, чине двије катастарске општине у саставу локалне самоуправе општине Херцег Нови. То су к. о. Бајкове Крушевице и к. о. Суторина. Треба напоменути да у орографско-положајном погледу, постоје јасне разлике између ова два подручја: док је Суторина приморски крај који излази на морску обалу, Крушевице су пригорски или припланински крај, наслоњен на јужне падине планине Орјен. Ове природне карактеристике су касније битно утицале и на демографска кретања. Дакле, у новијој историји, Крушевице и Суторина су дијелиле судбину Херцеговине, и под вишевјековном отоманском и много краћом аустроугарском управом, са административно-управним сједиштем у Требињу. Управна припадност Херцеговини укључује и период након распада аустроугарске монархије и доба јужнословенског уједињења, када су такође, као општина Приморска, фактички све до краја Другог свјетског рата административно припадале срезу требињском.

КАТАСТАРСКА ОПШТИНА Крушевице, по површини (66 км квадратних) је највећа у политичкој општини Херцег Нови (28% њене територије). Катастарска општина Суторина по површини је много мања (око 19 км квадратних) те чини око 8 одсто данашње територије општине Херцег Нови. Очигледно је, територија некадашње општине Приморје, која је послије рата и револуције изузета из среза Требиње и припојена Х. Новом, чини више од једне трећине (36%) површине данашње општине херцегновске. Иако је Суторина можда само медијски много познатија него Крушевице, нарочито у вези са "причама" о промјени граница, најчешће се то, чак и од стране акадeмских историчара, непотпуно па и погрешно представља. Наиме, овај дио приграничног појаса данашње државе Црне Горе према Републици Српској (БиХ), чине управо Крушевице (као пригорска катастарска општина), док се Суторина као приморски простор, катастарски (земљишно) уопште не додирује са територијом Републике Српске (!). Сликовитије, ни нови магистрални пут Х. Нови - Требиње, нигдје не додирује катастарску територију Суторине.

Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Туристички савез Херцег Новог, Тивта и Будве, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија и Фејсбук...

Основни извори грађе за овај прилог, били су службени резултати пописа становништва, и то у пет (по некима чак осам) различитих држава. На овом простору, у периоду дугом близу стољеће и по, од Берлинског конгреса до и послије референдума у Црној Гори (односно од 1879. до 2011) било је четрнаест модерних пописа становништва: четири аустроугарска, девет пописа у југословенским државама (два у краљевини, шест у социјализму, један у транзиционој држави), до посљедњег пописа у осамостаљеној Црној Гори.

* * * * * * * * *

ТРАЈНОСТ ОПРЕДЕЉЕЊА ПРЕМА НАЦИЈИ И ЈЕЗИКУ

СВИ ДОСАДАШЊИ модерни пописи становништва показују битне демографске карактеристика у исказивању језичких, вјерских и народносних обиљежја становништва.

Треба нагласити да су се резултати пописа, увијек односили на исти географски простор, исте катастарске општине, односно исте црквене парохије, чије се катастарске границе још од Морејског рата и Карловачког мира, све до данас практично нијесу мијењале.[...]

Простор сјеверозападне Боке, односно територја некадашње општине Приморје, послије рата и револуције је припојен општини Херцег Нови, и битно увећао њену површину и битно измјенио њен демографски потенцијал. Наиме, становништво сјеверозападне Боке, будући да су то била сеоска, демографски тада врло витална подручја, чинило је респективан дио становништва територије новске општине. Након "присаједињења" општине Приморске из тзв. херцеговачке границе, становништвo општине херцегновске је увећанo за око четвртину (тачније око 26%). [...]

Између пописа 1921. и 1931 у држави су извршене велике административне и територијалне промјене. Умјесто седам покрајина, управа у Краљевини се врши по областима. Једна од 33 области је била Зетска, са сједиштем на Цетињу, коју су сачињавали окрузи. Зетској области нијесу припадале територије бјелопољског и пљеваљског округа (били у саставу Ужичке области), као ни територија општине Приморје (Крушевице и Суторина, тада у саставу Мостарске области). Биће, разумије се, приказани резултати пописа у поратној југословенској држави - или државама (ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ). Карактеристичан је први поратни попис становништва, 1948. године, учињен са задатком да прикаже промјене настале под утицајем рата и револуције (1941-1945).

Херцег Нови на почетку двадесетог века, Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Туристички савез Херцег Новог, Тивта и Будве, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија и Фејсбук...

Важно је истаћи да је попис 1948. био први попис становништва у којем су, у тадашњој "пописној геометрији", Бајкове Крушевице и Суторина пописане ван територијално управног састава БиХ, односно по први пут у саставу НР Црне Горе. [...]

ПОПИСИ СТАНОВНИШТВА су, несумњиво, врло озбиљни друштвени подухвати. Садржаји пописница и формулисање питања (а нарочито упутства за уписивање података) могу се сматрати официјелним изразом преовлађујућих ставова одређеног друштва о појединим често и контроверзним питањима. То се превасходно односи на језик и писмо, вјероисповјест и народност популације која се тако пописује.

Ево како то изгледа у новијој историји, на примјеру пописа становништва сјеверозападa Боке.

Прво, у погледу вјероисповјести становништва. Како се види из резултата аустроугарских пописа становништва (од 1879. до 1910), као и према пописима након јужнословенског уједињења, у сјеверозападoj Боки, односно у Крушевицама и Суторини су живјели готово искључиво православни хришћани. У првом аустроугарском попису 1879, када је уписивана и вјероисповјест (од могућих: мухамеданци, грко-источњаци, римо-католици, израилћани, остали), сви становници сјеверо-запада Боке, по вјероисповјести су пописани као припадници грко-источњачке вјере. У другом и трећем попису (нешто измјењених опција), сви становници су уписани као припадници источно-православне вјере. У четвртом попису 1910, у аустроугарској статистици се јавља појам српско-православне вјере; за све становнике Крушевица и Суторине тада је уписано да су српско-православне вјере.

У Краљевини Југославији, на попису 1921, становништво се могло изјаснити нешто другачије него у аустроугарским пописима, и то као: православни, римо-католици, грко-католици, евангелисти, муслимани, израелићани, неке друге или без конфесије. Слично и на попису 1931. године. Према резултатима последњег пописа 2011, од 240 пописаних становника Бајкових Крушевица, сви су се по вјероисповјести изјаснило да су православни.
Друго, језик и писмо. У аустроугарским пописима у БиХ, у прва три испитивала се само вјероисповјест, а само у последњем (1910) још и матерњи језик. Питање је гласило:

"Матерински језик: а) српско-хрватски, б) који други језик". Притом је важило начело да се "материнским језиком сматра онај што га је дотични сам признао" а за дјецу која још нијесу знала говорити "одређивао се матерински језик по жељи очевој". Резултати ових пописа, у службеним издањима, штампани су двојезично, њемачки и српско-хрватски, и то латиницом и ћирилицом!

* * * * * * * * *

ПОПИСНА ГЕОМЕТРИЈА КОМУНИСТИЧКЕ ЦРНЕ ГОРЕ

ПОПИСИМА У КРАЉЕВИНИ Југославији, прикупљани су и подаци о матерњем језику: 1921, поред "језика Срба или Хрвата", било је још 15 језика (словенских и несловенских мањина).

У Крушевицама и Суторини је свима био исти матерњи језик "Срба или Хрвата". Упоредо са "модерним" промјенама националности становништва, "мијењао се" и њихов матерњи језик.

У попису 1948. није било питања која се односе на матерњи језик (као ни на вјероисповјест). Према резултатима последњег пописа 2011. године, у Крушевицама и Суторини преко 4/5 (80% пописаног становништва) говорило исти- српски језик.

Треће, можда најзанимљивије, народност становништва. Православни хришћани, како у БиХ под аустроугарском окупацијом, тако и у Краљевини Југославији до Другог свјетског рата, по народности су углавном били Срби. Тако су се изјашњавали и становници на подручју Крушевица и Суторине. У попису 1921. није било посебног испитивања народности; народност се могла утврдити само посредно, преко података о матерњем језику и вјероисповјести. Попис 1931, формално је предвиђао уписивање народности, али није пружао праву слику о народносној структури, јер су све југословенске народности морале бити исказане као једна, односно као једина народност "југословенска" (по концепту "интегралног југословенства"). Зато су само подаци о нејугословенским (практично мањинским) народностима прецизно исказане.

Крушевице, село на приферији Боке, Фото Архив Котор, Архив Херецег Нови, Туристички савез Херцег Новог, Тивта и Будве, Музеји Котора и Херцег Новог, Профимедија , Портал Атлантик , Документација „Новости“ и „Борбе“, Википедија и Фејсбук...

Други свјетски рат није био само "народно-ослободилачки", него је то истовремено, према владајућој партијској идеологији, била и национална и социјална револуција. То је било очигледно већ на првом "постреволуционарном" попису 1948. који је, занимљив и по томе што је у пописници било и питање "Народност". Али, суштина је била, не у обрасцу пописнице, него у Упутству за давање одговора, са врло сугестивним објашњењем:

"Свако лице уписаће које је народности нпр. Србин, Хрват, Словенац, Македонац, Црногорац, Мађар, Шиптар, Румун и тд. Муслимани ће ставити Србин-муслиман, Хрват-муслиман, неопредељен-муслиман." Тако је на попису 1948. готово цјелокупно становништво двају села Крушевице и Мокрине (заједно пописани као МНО Метериз) статистички евидентирано по народности као Црногорци.

ПОРЕД ВРЛО СУГЕСТИВНОГ упутства у пописници за давање одговора о народности, одговори су били подвргнути радикалној ревизији. Наиме, одговори који су давани често нијесу били предвиђени пописницом, јер су означавали локалну или регионалну припадност (Бокељ, Далматинац, Босанац) или пак двојну народносну припадност (нпр. "Србин-Црногорац"). Досљедно упутству о ревизији резултата пописа 1948. године , "... сви Далматинци и Буњевци су стављени у групу Хрвати; "лицима која су као одговор на ово питање ставила Србин-Црногорац као народност је узимана Црногорац".

Чини се да нема разлога сумњати у доследну примјену Упутства о ревизији резултата пописа 1948. године, (наравно, као ни свих каснијих пописа), независно од тога да ли су они који су се изјашњавали о својој народности (или они који су то уписивали), изјавили да су Бокељи, цртицу ставили испред или иза ријечи Србин.

Статистичке промјене именовања националности становништва, наравно нијесу завршене постреволуционарним пописом (1948). Напротив, последњи попис (2011) показао је знатне реверзибилне резултате. Наиме, тзв идентитетски државни програм претвара се у реверзибилни народносни процес: нпр. иако су 1948. у Крушевицама готово сви били пописани као Црногорци, да не помињемо промјене и остале бројне пописе, 2011. године у истом селу, демографски још виталном, било је 63% Срба. Нажалост, било је и око 10% национално неопредјељених. Да ли је то био израз страха или осјећај слободе?

Из свега реченог, може се закључити да пописи показују историјски континуитет и непромјенљивост традиционалних народносних обиљежја: језик - српски (српско/хрватски); писмо - ћирилица; вјера - српско-православна (грко-источњачка, источно-православна); народност-српска (понекад пописно одређивана посредно, према језику и вјероисповјести).

Препоручујемо

Друштво

0 10

ГОСПОДЕ, ДОПУСТИ МИ ДА СЕ ДРЖИМ СРПСКИ: Србима су после оба светска рата непријатељи одали почаст

02. 10. 2023. у 07:00

Друштво

2 10

ХРАБРИ, ДИСЦИПЛИНОВАНИ И ИЗДРЖЉИВИ: Европске и америчке извештаче српски војници пленили својим родољубљем

01. 10. 2023. у 07:00

Друштво

1 51

ЕВРОПА ОТКРИВА "СВЕТЕ КЊИГЕ" СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Путописци су бележили - народ коме је испод части да проси

30. 09. 2023. у 07:00

Друштво

1 19

ПОТОМАК НЕМАЊИЋА ШЕФ БЕЧКИХ АГЕНАТА: Најбоље путописе о Србији из 18. века бележили су Аустријски обавештајци

29. 09. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације