ИСТОРИЈСКО ПРАВО НА СОПСТВЕНУ ДРЖАВУ: "Начертаније" је у српској политици почело да се користи тек од 1906. године

ИЛИЈА Гарашанин је, по свему судећи, тражио од више особа, посебно од јужнословенских посленика, да му направе "драфт" српског плана који би одговарао јужнословенским народима, највише је, без икакве сумње, уважио и користио Захов "План" као предложак и основу да би створио своје "Начертаније".

Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

Пре него што пређемо на анализу садржаја "Начертанија" морамо напоменути да не стоји ни хвала а ни оптужба да је "Начертаније" било званичан путоказ којим се у 19. веку руководила политика Србије. Оно је било тајни спис, ретко коме познат. Бечки двор га се дочепао 1884. године, а српска јавност је за њега сазнала тек 1888. године из Милићевићевог "Поменика знаменитих људи и српског народа новијег доба". У српској политици је почело да се користи тек 1906. године када је први пут објављено у радикалском часопису "Дело". Радикали су из "Начертанија" програматски преузели спољнополитички принцип тражења подршке великих сила за српске циљеве, а не служење великим силама без циља, као и спремност на сарадњу са јужнословенским народима уколико она може да допринесе ослобођењу и уједињењу свих Срба у једну државу.

Иначе, треба рећи и то да је тезе о несрпском пореклу главних идеја "Начертанија" начео критички Војислав Вучковић, а дефинитивно их разбио Милорад Екмечић. Екмечићево истраживање активности енглеског дипломате Дејвида Уркварта је показало да је Уркварт више пута забележио тежње кнеза Милоша за приближавањем Србије Француској и Енглеској, као и за дистанцирањем од Русије, за стварањем независне српске државе и ослобађањем поробљене браће.

Адам Чарториски, на слици са синовима, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

ЧАРТОРИСКИ ЈЕ ДОБАВИО све Урквартове извештаје и брзо уочио подударност српских и француских, односно пољских интереса. На основу Урквартових извештаја и доброг познавања прилика у Србији, Чарториски је саставио своје "Савете" са жељом да се створи што моћнија држава на Балкану која би била брана против руског и аустријског експанзионизма. Даље је све познато.

Тако је један дубљи поглед у историју не само успешно одбацио хипотеку о несрпском пореклу Гарашаниновог "Начертанија", него је уједно открио и кнеза Милоша као духовног праоца овог документа. Милорад Екмечић то формулише на следећи начин: "кнез Милош је дао садржај, а Пољаци оквир "Начертанију".

Фото Архива

Гарашанин је своје "Начертаније", које је концепцијски толико различито од Заховог "Плана" да му се оригиналност и ауторство не може спорити, схватио као елеменат модернизације Србије којим се она сврстава у европске државе које такве планове одавно имају.

У уводном делу "Начертанија" од нарочитог значаја је Гарашанинова мисао да је "черта и темељ српске политике да се оно не ограничава на садашње њене границе, но да тежи приљубити све народе српске који је окружавају". Бројне примедбе на термин приљубити, који се често тумачио као доказ српског хегемонизма, отпада већ и зато што Гарашанин много чешће помиње "сојузивање" то јест савезе или повезивање.

* * * * * * * *

У народу је живело сећање на славну прошлост

У ГЛАВИ "НАЧЕРТАНИЈА" која је насловљена са "Политика Србије", након констатације о неминовности распада турског царства, предлаже се, у складу са туркофилском политиком уставобранитеља, опстанак Србије под турском влашћу, али уз стално откидање парчета по парчета српске територије зарад стварања српске државе која има свој "основ тврди" у српском средњовековном царству. Позив на историјско право Срба на сопствену државу је у околностима предоминантне свести српског народа о "пређашњем државном и народном животу Срба" и нужности континуитета српске државности у историјским оквирима, више него логичан. Гарашанин је сигуран у подршку српског народа идејама "Начертанија", "јер ваљда ни у једној европској земљи не живи тако спомен историческе прошлости", па "нису потребна десетољетна дејствовања у народу, да би он само корист и ползу од овог самосталног владања разумети могао" .

Свестан различитих погледа на будућност Србије, Гарашанин подвлачи и велику позорност Европе и њене, не увек добре, намере. Европи се поручује у "Начертанију" да ако се направи "нова србска држава на Југу", она би "подавала Европи све гаранције да ће бити врсна и крепка држава која ће се моћи међу Аустријом и Русијом одржати".

Разлози Гарашанинове вере у такву стабилну, а увећану српску државу су "географическоје положеније земље, површина земаљска, богатство на природне производе и војени дух житеља, даље узвишено и ватрено чувство народности, једнако порекло, један језик - што све показује на њену сталност и велику будућност".

Сачувани рукописи Илије Грашанина , Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

ЦИЉ СРБИЈЕ ЈЕ НЕЗАВИСНОСТ а пут ка независној држави мора бити изразито процесуалан:

"Ако Србија жели из садашњег подчињеног стања извући се и цела права држава постати, то она, на овоме своме путу к независимости мораће се трудити да мало по мало политическу моћ Турске уничтожавајући себи је присвоји", укратко: "Србија мора настојати да од зданија турске државе само камен по камен оцепљује и прима како би од овог доброг материјала на старом и добром темељу старог царства србског опет велику нову србску државу саградити и подигнути могла".

Своје време Гарашанин види као време припрема за велику будућност: "сад док је Србија под турском владом, даје се ово сазидање приуготовити и преправити, јер се овакви послови не могу у последњем магновенију предузимати и свршити".

Да ни Зах ни Чарториски нису успели да манипулишу Гарашанином види се већ из његовог зацртавања односа према Русији.

И поред свег подозрења које гаји према руској спољној политици Гарашанин у "Начертанију" каже: "Србија ни са ким лакше не би могла своју цјел постићи но у согласију с Русијом, али то само онда кад би Русија савршено и потпуно примила и условија Србије, која би пред наведену намеру т.ј. будућност њену у пространом смислу осигуравала. Један сојуз између Србије и Русије био би заиста најприроднији, но да се тај учини од саме Русије зависи, и Србија треба да га прими с раширеним рукама, али свагдар пошто се увјери да Русија свесрдно и искрено предлаже, које ће само онда моћи бити, ако она од досадање своје системе одступи т.ј. ако уздржи да је за природнији сојуз са Србијом, макар малом, него са Аустријом, за коју она Западне Славене и чува".

Што се Бугарске тиче, Србија не може очекивати њену наклоност ако у ту наклоност много штошта не инвестира, што до тада није чињено. "Србија мора за Бугарску нешто учинити, пошто љубав и помоћ мора бити узајамна", каже Гарашанин.

* * * * * * * *

Србија отвара границе за брже зближавање

ИДЕЈА "ОПШТЕГ СОЈЕДИЊЕЊА СРБА" која потпуно прожима Гарашаниново "Начертаније", није ни у једном тренутку обликована као идеја доминације Србије над било киме. У одељку "О политики Србије у смотренију Босне, Ерцеговине, Црне Горе и Сјеверне Албаније", Гарашанин не само да подвлачи отвореност српских граница као услов бржег зближавања и већег утицања на наведене крајеве зарад бржег сједињења са њима, него и као услов зближавања и са другим земљама, пре свега са Бугарском, јер "кад два суседна народа међу собом ужи и тешњи сојуз закључити желе то се пре свега граница колико је боље могуће отворити мора" . На овом месту Гарашанин појачава мисао из "Плана" да се Србија од Срба у још неослобођеним крајевима, а понајвише од Срба у Босни, оделила "кинеским зидом", што, без сумње, не доприноси зближењу, а олакшава утицај других на српски живаљ у тим крајевима.

Београд у време настанка „Начертанија“ , Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

У овом делу "Начертанија" се види да Гарашанин мисли као и Зах (уколико то и код Заха није у основи Гарашанинова идеја) да је наследна династија боље решење од изборне, када се буде остварило уједињење свих Срба. Међутим, за разлику од Заха, он не само да не спомиње тада актуелну династију Карађорђевића коју преферира Зах у свом "Плану", него чак нигде и не инсистира да то буде династија из Србије. Овај моменат, који је ретко упадао у очи домаћим истраживачима, није промакао страним, нарочито оним злонамерним, који су чинили ничим аргументоване претпоставке, почев од тога да је моћни Гарашанин потајно сањао о успостави династије Гарашанина, до шпекулација о некаквим тајним везама Гарашанина са црногорским двором (што је апсурдно из низа разлога у које овде нећемо улазити), па све до тврдњи да је то израз Гарашаниновог несолидног карактера, будући да није хтео себи, чак ни оваквим тајним плановима, затворити врата ни код династије Обреновића.

ОЧИГЛЕДНО ЈЕ ДА су све ове интерпретације уперене против Гарашанина лично, а испољаване су у текстовима и временима кампања против "велике Србије". Превиђала се изразита суптилност Гарашанинова. Када говори о могућности зближавања и уједињења свих Срба предвиђа "да, ако би пре општег соједињења Србства што особито у Босни преображавати се почело, да се то преображење тако чини како би оно само служило као приуготовленије за оно опште соједињење свију Србаља и провинција уједно, којим једним начином може се рачунати на постижење оне велике цијели и оног интереса који је свима овим Србима једнак".

Након тога следи једна од бројних мисли које негирају тезе о Гарашаниновој идеји доминације Србије и Срба из Србије над осталима: "Ја овде Србију само зато напред стављам што она једина може ту ствар приуготовљавати и дужна је непрестано неговати до времена које ће донети извршеније овог плана и које време да би сазрело Србија ће на томе радити". У наставку текста Гарашанин дипломатски каже оно што нестрпљиви читачи нису између редова нашли, не само у претходним реченицама, већ нигде у целом "Начертанију". "Ко год дакле овом народу добра жели он не сме Бошњацима наследствено књажевско достоинство препоручивати", наглашава Гарашанин. То једино може да значи да Гарашанин тежећи уједињењу Србије са Босном као првом кораку свеукупног српског уједињења, тражи да у будућој монархистичкој држави монархија не буде из Босне, а то у том тренутку значи да то једино може бити династија из Србије, највероватније актуелна, с обзиром на то да је "Начертаније" прављено за кнеза Александра Карађорђевића, па се избор монархије подразумевао сам по себи.

* * * * * * * *

Стратегија за реализацију државнички мудре идеје

ДА ИЛИЈА ГАРАШАНИН размишља о уједињењу не само као о "приљубљењу", и не као о акту доминантности Србије, види се из терминологије коју користи Гарашанин у образлагању својих идеја. На пример, у вези уједињења са Босном он каже да би било најбоље ако би се "Србија у своје време са Босном тјешње сојузити и скопчати могла, јер онда остаће овај сојуз могућан и вјероватан" (подвукао Д.С.).

Што се тиче зближења са Босанцима католицима оно, по Гарашанину, захтева велик и пажљив рад са фрањевачким фратрима да би се они приближили Србији и прихватили њене циљеве као своје, односно заједничке. Многим савременицима ова Гарашанинова идеја изгледа нереална, али они заборављају да у то време није било хрватске државе, и да је добар део католика из Босне нагињао Србији као центру јужнословенске подржављене слободе. Дакле, за Гарашанина није ниједног тренутка спорна сарадња са католицима из Босне нити католичком црквом. Оно што он види као најтеже и најделикатније у свему томе јесте како пронаћи праве људе за тај надасве суптилан дипломатски посао, па Гарашанин инсистира да се "ово дело" може постићи само "чрез човека врло способног и дубоко проницавајућег", и то не само зато што тај задатак подразумева тешкоћу придобијања, него и могућност српске самообмане да су Босанци католици драговољно пристали на припајање Босне Србији...

Београд, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

БОСАНСКИМ КАТОЛИЦИМА треба омогућити све, од штампања књига до подизања капеле у Београду "с чиме би се избегло подизање једне капеле под упливом аустриским које ће раније или доцније следовати морати".

Поглавље о Хрватима које егзистира у Заховом "Плану" не постоји код Гарашанина, што није знак непријатељства, него индикација државничке рационалности. Из истог разлога је поглавље "О сојузу са ческим Славјанима" сведено на једну једину реченицу у којој се препоручује упознавање "Србије са Славенима Чешке, Моравије и Словачке и то на један врло предострожан и одвећ мудар начин како то не би могло Аустрији у очи пасти". Свако шире расправљање о Славенима ("овом приликом") Гарашанин сматра за "једну непрактичност".

У одељку "Срем, Бачка и Банат" нема ни трага Захових сугестија о Хрватима као бољим пријатељима Србије од Срба у Аустроугарској. Гарашанинова идеја је државнички мудра и сведена на ниво стратегије да се "покрај свег непријатељског уплива Аустрије" Србија потруди да "пријатељство ових Срба задобије" . Међутим, Гарашанин се, за разлику од Чарториског и Заха, не узда искључиво у инструменте политичке пропаганде о "једном пореклу и једном језику". Његова, много сложенија, идеја је да ће Србија у оној мери утицати на Србе у Аустроугарској да пожеле живети у њој, у којој "мери књажевство Србије се више и више добро уређена, праведна, кријепка и изображена држава покаже се".

Франтишек Зах, Фото Музеј Србије, Архив Србије, Архив породице Гарашанин, документација „Новости“ и „Борбе“, Фејсбук и Википедија

ВИСОК СТЕПЕН ТОЛЕРАНЦИЈЕ

КАО ШТО се да приметити из многих Гарашанинових погледа, он није много марио за инсистирање неких високих кругова Српске православне цркве да само ко је православан може бити Србин и да се само такви требају "сојузити". Исто тако, он нигде ни католике, ни муслимане из неослобођених српских крајева, не означава децидно као Србе, што свеукупно упућује на оцену о високом степену толеранције која је узидана у његове тадашње државотворне идеје.

Препоручујемо

Друштво

0 9

ЛАЖНИ МИТ О УЧЕШЋУ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ: Степинац од аустријског војника до југословенског бискупа

07. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 0

ХРВАТИ ОСПОРАВАЈУ КРИВИЦУ СВОГ "БОЖЈЕГ ПРАВЕДНИКА": Питање беатификације и канонизације Алојзија Степинца

06. 12. 2023. у 12:18

Друштво

0 0

НАДБИСКУП СМРТИ НИЈЕ БИО СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉАЦ: Алојзије Степинац – злочинац или светац – неканонизовани блаженик

05. 12. 2023. у 07:00

Друштво

0 6

ПРИСВАЈАЊЕ ЈЕЗИКА ПРЕКО ЈУГОСЛОВЕНСТВА: Епилог систематске кроатизације српског простора у другој половини XIX века

02. 12. 2023. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације