ЗБОГ СТРАШНИХ СЛИКА ИЗ ДЕЧЈЕГ ЛОГОРА У СИСКУ, ИСТОРИЧАРКА МОРАЛА ДА ПРЕКИДА ИСТРАЖИВАЊЕ: Трибина о Акцији Диане Будисављевић, у Београду

ДО данас се поставља питање како је усташка организација која је бројала тек неколико стотина људи успела да узурпира државни апарат у Хрватској и стави га себи у функцију, починивши најстрашније злочине. Не треба заборавити да су њих на власт поставили исти они који су окупирали и распарчали некадашњу Краљевину Југославију, рекао је историчар Владан Вуклиш, помоћник директора Архива Републике Српске на трибини "Сусрет с прошлошћу", одржаној у Народној библиотеци Србије.

В.Ц.С.

Вуклиш је додао да усташки покрет није представљао хрватски народ, нити су сви подржавали усташе, али се њихов терор ширио по систему концентричних кругова.

- Тај покрет од неколико стотина људи, кроз давање привилегија, осећаја моћи и омогућавање бахатог богаћења, привукао је известан број чланова и прерастао у структуру која ће спровести геноцид и злочиначке подухвате. НДХ није била независна јер је служила интересима нацистичке Немачке и фашистичке Италије, али је чињеница да је била призната од одређеног броја земаља, укључујући и неутралну Франкову Шпанију. Државни апарат служио је клики која га је узурпирала, а терор почиње са убиствима имућнијих Срба и Јевреја, прво на Банији, у Лики, на Кордуну, Славонији, а онда се претвара у масовне ликвидације, пљачке, логорисање, збегове - казао је Вуклиш.

Део становништва је подржао нову власт и упрљао руке, део се супротставио и пружио отпор, највећи део се држао неутрално, није бирао страну и трудио се да преживи, а постојао је и четврти део, који су чинили људи из државног апарата и припадници грађанске класе, који се нису слагали са политиком усташког покрета.

- Акција Диане Будисављевић ослонила се на ову последњу групацију, као и оне који су пружали отпор - објаснио је историјски контекст Владан Вуклиш.

Логорска дописница за Мату зеленбрзаFoto: В.Ц.С.

POGLEDAJ GALERIJU

Загребачка историчарка Наташа Матаушић, која је докторирала на теми Дианине Акције и написала књигу "Диана Будисављевић", објаснила је како се уопште заинтересовала за ову Аустријанку, која је из логора спасла више од 7.000 српске деце и направила картотеку са 12.000 малишана, које су усташе одвојиле од родитеља. Све је почело када је, тражећи грађу за изложбу, пронашла хрпе прашњавих папира и слика деце из дечјег логора у Сиску, Завода за глувонему децу у Загребу, дома на Јосиповцу... Није издржала, већ је фотографије извадила из улошка и на поздаине сваке видела име и презиме, односно податке о детету, ако су били познати, или податке о неком белегу, ако није било никаквих других одредница. На многим сликама стајао је крстић, што је значило да су малишани умрли.

- Бранко Петрина из Савеза антифашиста упознао ме је са Силвијом Сабо, унуком Диане Будисављевић. Знала сам да се спрема да објави бакин дневник. Силвија је дошла са неколико листова албума и упоредиле смо рукописе на тим албумима са сликама које сам пронашла. Били су идентични. Тако сам схватила да су и ово што сам ја нашла делови албума Диане Будисављевић, који су служили да се после рата споје и препознају родитељи и деца која су им отета. Са Силвијом сам се спријатељила, а од те 2003. године сакупљам грађу о Диани и њеној акцији. Докторску дисертацију одбранила сам 2019. Неке људе које је Диана спасла интервјуисала сам пре тога, међутим, многи су ми се јавили пошто је књига већ објављена. Са некима сам остала у контакту до данас, као са једном женом из Скопља, која и даље трага за пореклом своје мајке - казала је Наташа Матаушић.

Додала је и да је у једном тренутку морала да прекине истраживање на два - три месеца, јер је јако тешко доживела потресне фотографије и документа из дечјег логора у Сиску.

На примедбе да су деца покрштавана, ова историчарка потврдила је да су удомитељи заиста покрштавали сасвим малу децу, али и додала да се већина после рата ипак вратила родитељима и самим тим у православну веру. С обзиром да је Дианина картотека нестала, многи никада нису нашли најближе, док неки трагају и данас. Такође, било је и деце која нису желела да сазнају ко су им биолошки родитељи.

На трибини је јавно сведочио и Живко Зеленбрз (Иванчевић), Дианино дете са којим су "Новости" објавиле разговор. Он је поновио оно што је рекао за наш лист и додао:

- У Београду се осећам као код куће!

Директор Музеја жртава геноцида Дејан Ристић објаснио је да су пред посетиоцима изложене стране из Дианиног списка, однедавно у власништву Музеја, на којима се под бројем 27 виде подаци о Живковим биолошким родитељима. Погледу посетилаца такође су била доступна и Живкова различита документа, међу којима и лист о усвојењу у породицу Марије и Мате Зеленбрза, али и две дописнице из логора у Jени, у ком је била његова мајка.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације