СРПСКИ НАРОД ЧИСТА ОБРАЗА ПРЕД ИСТОРИЈОМ НАТО БЕШЧАШЋА: Интервју - Владимир Лазаревић, генерал, бивши командант Приштинског корпуса

ЗАБОРАВ је најтежи злочин према потомцима и према прецима. Због тога ћемо овог марта најдостојније могуће обележити четврт века од страшног међународног злочина над Србијом од стране НАТО.

Foto AP

Правда и истина једнако су част, а читав српски народ усправно стоји пред историјом. На нама ветеранима је да подсетимо и отргнемо од заборава кроз шта је све пролазио наш народ и то ћемо урадити уз помоћ Војске Србије, Министарства за рад, борачка и социјална питања и Министарства одбране, а уз благослов наше цркве и председника државе.

Овако, за "Новости", говори генерал Владимир Лазаревић, некадашњи командант Приштинског корпуса током рата на КиМ 1998. и 1999. који ће после 25 година "командовати" на Централној меморијалној свечаности поводом годишњице бомбардовања. Обележавање НАТО агресије на југу Србије планирано је из нишке подружнице Клуба генерала и адмирала ВС. Централни догађај биће 24. марта у Цркви Светог Василија Острошког у насељу Дуваниште у новом храму чија крипта носи име Светог кнеза Лазара.

Дан раније у Великој сали Дома Војске у вечерњим сатима биће уприличена свечана академија - Дан сећања на погинуле и рањене јунаке из последњег рата, а позив су добиле породице настрадалих, бивши војници, полицајци...

- Биће то дан суза и поноса - каже генерал Лазаревић.

*Како је дошло до тога да се народ, војска и држава поново збирају баш у порти Цркве Светог Василија Острошког 24. марта?

- Насеље Дуваниште било је једно од три локације које је НАТО засуо забрањеним касетним бомбама 12. маја. Људи у Нишу су и тада и сада веровали и верују да их је само светац спасао од велике погибије. Тада је рањено 11 људи и само чудом нико није страдао. Одмах после рата појавила се идеја да се ту сагради Храм Светом Василију Острошком и добијен је благослов тадашњег владике нишког Иринеја, потоњег патријарха СПЦ. Његово преосвештенство патријарх Иринеј благословио је идеју када је он преузео кормило цркве и дошли смо до дана када се у Храму уписују имена свих наших погинулих јунака са Космета и када мајстори из Русије завршавају унутрашње осликавање светиње. На овом месту сабраћемо се 24. марта.

*Кажете да је на ветеранима да подсете на 1999. и бомбардовање?

- Тако је. Уверио сам се пре неколико месеци када смо ми, неколико генерала са Космета, позвани на Правни факултет у Нишу да одржимо предавање о правним и војним аспектима догађаја који су довели до агресије и о ономе што је уследило. Када смо завршили излагања, око нас су се окупиле десетине студената да нам кажу да "то нису учили у школи". Наша деца ни у основној ни у средњој школи нису учила како је и зашто рат почео и ко га је потпалио. Исто то десило нам се на Филозофском факултету у Нишу.

*Ипак, без државе не би могли? 

- И то је тачно. Да одам тајну, министар Милош Вучевић је био припадник 52. Мешовите артиљеријске бригаде у Гњилану непосредно пре агресије и сматрамо га "својим". На његов захтев пре више месеци окупили смо се у Нишу да се договоримо око обележавања и он је дао свог помоћника за координацију свих активности. Дејан Антић, професор са Филозофског факултета из Ниша, секретар је у Министарству за рад, борачка и социјална питања, а био је наш припадник. Са државом смо имали сарадњу баш како треба.

*Ви сте ипак "лице" народног отпора агресији? 

- Не бежим ја од тога. Преко 40 година сам са породицом у Нишу и нико никад ми није упутио прек поглед. Напротив, драго ми је што сам део овог народа и његове воље да се одупре и да ратује против најмоћнијих за истину и правду.

*Робијали сте само зато што сте бранили своју земљу.

- Не љутим се ја ни на кога. На своје "распеће" сам отишао добровољно. Претходно ме је звао почивши патријарх Павле и казао ми: Ми, генерале, знамо шта сте урадили за наш народ и Косово и Метохију и знамо да у вама нема кривице. Бићемо у молитвама са вама и вашом породицом. Нашем патријарху само сам рекао да се надам како ћу са Божјом помоћи сићи са хашког распећа. Тад ми је било стварно тешко.

Foto Arhiva

*А када су вас осудили за непостојеће злочине?

- Први пут ово причам. После изрицања другостепене пресуде према протоколима Хашког суда стручњаци Холандског института за крим-форензику долазе код осуђеника да процене психолошки профил пре упућивања на издржавања казне и мени је дошао тим на челу са једном женом, професорком. Питала ме је после медицинског прегледа како се осећам. Ја јој кажем - мирно - што су и здравствени параметри говорили. "Како мирно кад сте неправедно осуђени?" инсистирала је она, а ја сам јој рекао да сам баш зато миран. Онда је она закључила да није нормално да будем помирен са судбином будући да ме је држава испоручила због посла који сам радио у њено име. Рекао сам јој и да је моја земља отела и испоручила и свог председника на правди Бога, тако да се ни ја нисам ничем добром надао. Гледала ме је, ништа јој није било јасно.

*Дакле, у затвору сте били помирени са собом.

- Када гледам како данас ратују, стварно помислим да ни ја, ни мој командант генерал Небојша Павковић, ни потчињени официри, нисмо били "нормални". У том трибуналу светске неправде још стоје моје војне бележнице са наређењима по којима не само да нисмо кршили међународно ратно право, него смо излагали сопствену војску да би заштитили албанске цивиле. Не постоји у историји ратовања наређење некој војсци да формира Одреде за заштиту цивила као што смо ми радили у Приштинском корпусу. Генерал Љубиша Диковић из 37. бригаде говорио ми је како је потрошио брашно и друге намирнице намењене војсци хранећи хиљаде Албанаца из Дренице, док су њихове мушке главе биле у шуми и пуцале на нас.

*Како сте донели одлуку да идете добровољно у Хаг?

- Позвао ме је председник Владе Војислав Коштуница на разговор и прво сам одбио да одем мислећи: ако треба да хапсе, нека хапсе. Онда сам размислио и пријавио се на рапорт. Питао сам председника Владе само једно: Шта ће добити Србија ако ја одем на голготу, а он је казао да ћемо добити Споразум о придруживању ЕУ, да ће нам олакшати "стисак око Космета" и да ћу "утицати" да се и други предају. На том "рапорту" одмах сам рекао да добровољно пристајем да идем на хашко распеће! Коштуници беше непријатно када сам то изговорио. Онда сам на следећој седници српске владе лично изнео своју одлуку и у Хаг сам отишао у пратњи министра правосуђа Стојковића и министра Лончара који је био задужен за рад и социјална питања. Због министара ми, када смо слетели и изашли из авиона нису стављали капуљачу, нити су ми везивали руке. Поштедели су ме бар тог понижења.

*Двојица министара су вас и вратила 2015? 

- Вратио сам се истим авионом којим сам отишао 10 година раније. Претходно, у ћелију су ми нахрупили цимери са спрата, стицајем околности Хрвати из Херцег Босне, да се поздравимо и испратили ме речима: Ви макар имате своју државу да брине о вама. Био сам опет поносан на Србију, а када сам слетео на аеродром "Константин Велики" у тај четвртак, 3. децембра тачно у 14.20 чекале су ме хиљаде људи. Сећам се да сам кратко рекао како сам успео да преживим хашко губилиште и да нисам крив сем што сам командовао славним Приштинским корпусом. После смо у мом стану славили уз Николу Селаковића, Александра Вулина, Братислава Гашића... Диковић, мој друг, тада је командовао војском, а дошао је да ме поздрави...

*Многи, нажалост, неће бити у строју 24. марта 2024?

- Многе је болест однела. Пет кућа даље од мене у Нишу је удовица пуковника Ловра, првог који је умро од рака још 2000. Када пролазим поред њеног дома ухвати ме туга. На стотине је помрло што од осиромашеног уранијума, што од других отрова. Они, НАТО, убијали су птице, чворке, вране, код Куршумлије на Мердарима. Лично сам ишао да видим те пале птице, а како нећу људе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације