НАТО ЗЛОЧИН КАО ПОКАЗНА ВЕЖБА ЗА ЦЕО СВЕТ: Пре тачно четврт века, изведен оружани напад да спречи измишљену хуманитарну катастрофу

НАТО, највећа војна коалиција у људској историји, под вођством САД, напала је пре тачно 25 година 24. марта СР Југославију, или прецизније малу и осиромашену Србију, исцрпљену међународним санкцијама које су јој уништиле привреду и херметички је изоловале од света, а чије се становништво увећало за стотине хиљада избеглица из Хрватске и БиХ.

Фото Д. Миловановић

- Могао сам то тако живо да замислим. Бомбардери Б-52 тамо горе, сасвим сами, ракете се одвајају од њих, крилца им се шире, онда се пале мали млазни мотори и ракете одлећу према циљевима. Тактичке ракете морнарице за дејства по циљевима на копну "томахавк" крећу само неколико тренутака касније... Млазеви воде приликом катапултирања ракета из подморница... Био је то синхронизован напад. Хтели смо да ослепимо југословенску војску елиминишући радаре и да је онеспособимо уништавајући јој противракетне системе. А онда наступамо са авионима са посадом - сладострасно је забележио осећања на почетку агресије НАТО њен командант, амерички генерал Весли Кларк, у мемоарима "Модерно ратовање".

Болесно амбициозни официр био је миљеник Медлин Олбрајт и непрестано је тражио рат против Срба. У мемоарима је покушавајући да оправда сопствени неуспех, оставио прворазредно сведочанство о фрустрацији Вашингтона и НАТО јер нису успели да на бојном пољу победе војску чије је наоружање технолошки било пет генерација старије. Оно што је Запад неуверљиво називао "победом" у "хуманитарној интервенцији" ради заштите косметских Албанаца, била је последица бескрупулозних напада на цивиле и цивилне објекте и претње да ће "поравнати" Србију бомбама.

- Како властитој и светској јавности "продати такав рат"? Ако се послужимо речима Жана Брикмона, најбоље га је умотати у неки узвишени мотив - бригу за људе, угрожене мањине, људска права, демократију... Шта је био стварни циљ рата иза реторике политичара и медија? Речима главног актера агресије на СР Југославију, тада главнокомандујућег НАТО генерала Веслија Кларка: "Милошевић, говорећи отворено, никад није стварно схватио да овај рат није стриктно био везан за Косово. То, коначно, није био ни конфликт због етничког чишћења. То је била битка за будућност НАТО, битка за кредибилитет САД као силе у међународним односима". Џон Норис, шеф за везе помоћника државног секретара Строба Талбота, наводи још неке од разлога: "То је био отпор Југославије ширењу трендова политичких и економских реформи, а не невоље косовских Албанаца. То најбоље објашњава рат НАТО". Другим речима, земља се одупирала економском потчињавању и НАТО притиску и то је ваљало сломити - указује историчар др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије.

Фото: "Новости"

Кларк је у првој ноћи агресије пожурио да се похвали генералном секретару НАТО Хавијеру Солани како је неупоредиво надмоћнија авијација успела да обори полуисправни српски "миг-29" који се безнадно као камиказа устремио ка непријатљу.

- Очекивао сам да ће Солана поделити мој понос због реаговања посада на српски изазов, али он ме је изненадио. "То није добро, то није добро", рекао је. Током разговора схватио сам да он сматра да ће борба потрајати уколико Срби имају намеру да нам узврате... Што се жешће Срби буду борили, сматрао сам, брже ће бити готово. Солана је примио на знање моје мишљење али је јасно видео шта ће бити даље - признао је Кларк.

Солана је као Европљанин знао да је једино што је предвидиво, када је реч о Србима, да су непредвидиви. Европско историјско искуство показује да када Србија дође у очајну ситуацију, њен народ не спушта гард већ постаје наоштрен да што скупље прода кожу. Кларк је 24. марта још веровао процени свог штаба да ће ВЈ бити сломљена за два до шест дана, а да ће десетог доћи до капитулације. Већ другог дана агресије схватио је да неће бити блицкрига. Бомбе и ракете су погађале испражњене војне и полицијске објекте. Српска одбрана се савршено камуфлирала и била је невидљива за непријатеља. Паметне бомбе и ракете су ловиле духове.

- Није било никаквих непосредних показатеља да смо задали победнички ударац. А и нисмо - разочарано је констатовао Кларк.

Пресудни ударац нису задали ниједном током 78 дана агресије чије су најбројније жртве били цивили. После око месец дана рата Кларк забринуто закључује да српске снаге безбедности систематски уништавају ОВК, а да НАТО руши празне зграде и да његова операција личи на немоћну освету. Он тражи дозволу да даноноћно бомбардује, без изузетка, све "ТВ станице, мостове и енергетске објекте". НАТО политичари му не дају зелено светло, јер је упркос бесомучној пропаганди и западна јавност уочила да "хуманитарна интервенција" све више личи на хуманитарну катастрофу. Са сваким новим даном рата све више се крунио кредибилитет НАТО, а нарочито САД, које су неуспешно покушавале да на једнаке части поделе одговорност за агресију са 18 других чланица које је Вашингтон увукао у операцију "Савезничка снага".

Неуспешни су били сви покушаји копнене инвазије терориста ОВК са територије Албаније преко проклетијске границе уз помоћ западних "инструктора", плаћеника у регуларне албанске војске. Одбрана није попуштала упркос неограниченој подршци НАТО из ваздуха и употреби муниције са осиромашеним уранијумом и касетним бомбама. Алијанса је у централној Србији остала без војних циљева, па је прешла на чисто цивилне, што није остало непримећено у западној јавности. Вашингтон је био забринут због утиска да је највећа војна коалиција света неспособна да савлада отпор балканске државице у потпуном стратешком окружењу. Копнена агресија НАТО, коју је панично захтевао Кларк, подразумевала је велике губитке међу западним војницима, а то европски политичари нису желели. Ни Белој кући се није допадала перспектива "победничког" дочекивања мртвачких сандука. Кларк сведочи да се Алијанса нашла пред ризиком од распада. Излаз су били примирје или бомбардовање Србије до тоталног уништења њеног становништва, инфраструктуре, енергетике... САД су одлучиле да иду на преговоре који су окончани 9. јуна Војно-техничким споразумом у Куманову и резолуцијом Савета безбедности УН број 1244, по којој су Косово и Метохија остали део Србије. Алијанса је званично прогласила победу, али Клинтонова администрација је истински став према према том "успеху" показала тиме што је у лето 2000. пре истека мандата сменила генерала Кларка. Почетак НАТО агресије на СРЈ како ствари стоје, у будућности ће означавати почетак епохе новог оружаног "похода на Исток". Око питања да ли се агресија могла избећи, споре се и данас политиколози и историчари.

Потражили смо одговор и од непосредног учесника и сведока догађаја, бившег високог функционера Србије Николе Шаиновића, који је председавао Комисијом за сарадњу са верификационом мисијом ОЕБС на Косову и Метохији и био један од српских представника на преговорима у Рамбујеу у фебруару 1999. године.

Новости

- Рат је резултат процеса који је споља постао видљив када је Ричард Холбрук у чарапама сео и сликао са оним припадником ОВК са "калашњиковом" у Јунику. Тако су САД демонстрирале да напуштају Ругову и да дају подршку ОВК и "калашњикову". Од тада улазимо у рат. И то траје до данас, у фазама. Кад агресија није остварила војно-политички циљ, капитулацију Србије, они су дали предлог Резолуције 1244. у којој пише све оно што смо ми у Рамбујеу тражили: да је минимум за прихватање споразума суверенитет земље, да дође администрација УН, а не НАТО, да се разоружа тзв. ОВК и да део наших трупа остане на КиМ. Остаје питање за историју, зашто нам то нису дали у Рамбујеу, ми бисмо прихватили и рата не би било. Очигледно је да су нас приморавали да одбијемо да би изазвали рат. Према томе Србија ни тада, као ни много пута раније, није ни имала избора.

Десрбизација американизмом

НАУЧНИК и дипломата проф. др Предраг Симић се убрзо по завршетку НАТО бомбардовања 1999. суочио са неоружаним наставком агресије НАТО:

- Теза о "колективној кривици" и у нешто умеренијој варијанти, о "колективној одговорности Срба" широко је распрострањена и у западним круговима. На међународном семинару одржаном августа 1999. у Грчкој суочио сам се са нападима читавог низа западних дипломата и политичара да су и опозиција и народ у Србији неповратно заражени вирусом национализма и да повратак читаве земље у међународну заједницу мора водити кроз процес "денацификације" сличан оном кроз који је крајем четрдесетих прошла Немачка. "Ви Срби морате прихватити правила понашања која налаже савремени свет. Морате постати модерни. А бити модеран данас значи бити проамерички", без устезања ми је добацио високи западноевропски дипломата.

НАЈЦРЊИ ДАТУМИ 78 ДАНА БОМБАРДОВАЊА СР ЈУГОСЛАВИЈЕ

24. марта

прве крстареће ракете пале су на касарну у Прокупљу у 19.53, а у 19.55 погођени су војни циљеви у Приштини. У 20.05 погођен је подземни бункер у Куршумлији и погинуло је 11 војника. Око 20.10 разорена је касарна у Врбици, а војни циљеви у Батајници погођени су у 20.38.

1, 3. и 26. априла

редом су срушени Петроварадински, Мост слободе и Жежељев мост у Новом Саду.

2. априла

у бомбардовању села Ногавац, у општини Ораховац, погинуло је 11 цивила, а петоро тешко повређено. У бомбардовању Куршумлије погинуло 13 цивила.

12. априла

погођен је железнички мост у Грделичкој клисури код Лесковца, преко кога је у том тренутку прелазио воз на линији Београд-Солун. Страдало 60 људи.

14. априла

НАТО је четири пута бомбардовао колону албанских избеглица на путу Ђаковица-Дечани и убио око 70, а ранио 35 мушкараца, жена и деце.

15. априла

изузетно разорним бомбама гађано београдско насеље Раковица, уз велику материјалну штету. Истог дана бомбардована "Петрохемија" у Панчеву, изазвана еколошкa катастрофa.

23. априла

НАТО је погодио зграду РТС у Београду и убио 16 запослених.

25. априла

бомбардована је рафинерија нафте у Новом Саду што је изазвало еколошку катастрофу.

27. априла

у бомбардовању Сурдулице погинуло 20 цивила и изазвана огромна материјална штета.

30. априла

бомбардован центар Београда када су погођене зграде републичког и савезног МУП, Генералштаба и Министарства одбране. Током гашења пожара поновљен напад и тешко ранено више ватрогасаца, градских функционера и медијских посленика.

1. маја

погођен је аутобус "Ниш-експреса" који је прелазио мост у селу Лужане и страдало је 60 људи укључујући 15 деце.

3. маја

бомбардован аутобус "Ђаковица превоза" код места Савине Воде, на путу Пећ-Кула-Рожаје, када је 20 грађана погинуло, а 43 су повређена.

7. маја

НАТО је гађао центар Ниша касетним бомбама, које су убиле 15, а раниле 19 цивила.

8. маја

бомбардована је зграда Кинеске амбасаде, убијено неколико кинеских држављана.

14. маја

НАТО је бомбардовао албанске избеглице на фарми "Кориша" код Призрена. Погинуло је 87, а рањено 70 цивила. Међу жртвама је било 10 новорођенчади и 26 деце узраста до 15 година.

20. маја

бомбардован је Клиничко-болнички центар "Др Драгиша Мишовић" у Београду. Убијена су три пацијента и један радник, а рањено више њих.

23. и 24. маја

графитним бомбама гађани ТЕ "Обреновац", електроенергетска постројења код Костолца, Новог Сада и Ниша, што је изазвало несташицу електричне енергије широм Србије.

30. маја

бомбардован мост у Варварину у два наврата и погинуло је 10 цивила, а 30 је рањено.

31. маја

бомбардован је геронтолошки центар у Сурдулици у коме су биле смештене избеглице из Републике Српске Крајине. Убијено је 20 људи, а 88 повређено. Бомбардована је и стамбена зграда у Новом Пазару где је погинуло 11 људи.

7. јуна

бомбардована фарма у селу Подгорац, када су погинула тројица радника.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације