КОСОВСКИ ЗАВЕТ ЈЕ НАША БИТ: Ауторски текст - епископ бачки Иринеј

МЕНИ је пало у дужност, нимало лаку, да покушам укратко у оквиру постављеног времена да кажем нешто о томе колико је, како и зашто Косовски завет трајно актуелан за наш народ. Они међу нама, онај несој у нашем народу који се одрекао Косовског завета и много чега другог самим тим, радије говори о косовском миту, али у страшно изопаченом и сиромашном значењу.

Фото З. Јовановић

Ти наши саплеменици и савременици не знају да је прво и основно значење речи мит, митос исто што и значење речи логос, реч. Негативан призвук речи мит настао је много доцније. Зато, мени лично не смета ако неко у пуном значењу употреби израз косовски мит, али никако у значењу које му придају противници Косовског завета. Целокупна наша повесна православна светосавска црква ових дана улаже огромне напоре да у најширим круговима свог верног народа управо обнови стварни значај и смисао Косовског завета.

Идеја водиља је целокупна наша историја тако што ће се и наш српски Косовски завет измерити временом Новог завета, као вечном и последњем завету између Бога и човечанства. Завет је у ствари темељно и полазно духовно искуство народа. Није нимало случајно што се у два главна дела нашег Светог писма, Библије, реч завет налази у самом наслову - Стари завет, Нови завет. Идеја завета је веома дубока. Као прво, појава завета показује нам да је човек личност а народ Божији је саборна личност, саборни човек, слободан, створен од Бога по његовом лику. Склапајући савезни завет Бог даје слободну сарадњу за свој план за спасење човека и света. Он даје план суверено, који не зависи од човека, као што ни стварање света не зависи од човека, али он даје план за живот и за спасење који неће да остварује сам, него тражи сарадњу човека, народа, заједнице, цркве. Јер, човек је створен по лику Божијем.

Идеја завета указује на величину, на узвишеност људске личности и заједнице. У многим религијама, личност човекова не игра никакву улогу. Напротив, она је често оно против чега се дотичне религије боре. Разлог је управо тај што не негују веру у личнога Бога, божанску личност у једном бићу, него верују у велику космичку силу која у том бићу не постоји. Али, ако човека видимо у светлу оживотворења завета у исконском смислу те речи, онда он не може бити субјект завета, и није довршено, односно савршено биће каквим се иначе сматра међу свим створеним бићима. Он је у том случају само биће које дише и ништа више, као што је пре неколико дана рекао председник наше државе. Као биће завета човек не само што дише телесно, него дише и живи духовно. Израз који ми је у раној младости парао уши, а морали смо да слушамо на часовима марксизма и разних других прилика и неприлика је - друштвена животиња.

Свети старац Јустин је правио оштру разлику између хуманизма и хоминизма, између човека као духовног, заветног бића и човека као биолошке врсте међу врстама. Наиме, већ у Светом писму Новога завета у делима апостолским читамо да је Бог створио човека и човечанство са извесним теолошким циљем. Његова назначења Бог му је дао да слободно извршује или одбија да изврши у неким случајевима. Човек као духовно биће је једино од створених бића способно за завет, изузимајући, наравно, анђеле Божије који су на свој начин такође заветна бића. Није дакле никакво чудо што кроз читаву историју изабраног народа, идеја завета, савеза постаје окосница. Завет или савез остаје до дана данашњега темељно религијско искуство човечанства и нешто што је заиста од Бога дато, што не представља савез људи. Бог склапа савезни завет са човеком не зато да би му показао своју власт или да би га приморао да врши његову вољу, него зато да би му омогућио слободну заједницу и да би га водио ка спасењу.

Појам завета је у опасности ако буде схваћен буквално. Без уношења наших мисли и појмова кроз духовно искуство, кроз општење с Богом, идеја завета је у опасности, да завет буде схваћен на спољашни начин, као механички однос, као врста најамног односа између Бога и народа Божијег у смислу "дам да ми даш", односно "ја теби благослов, ти мени верност", "ти мени неверност, ја теби казну". То није ни први, ни прави, ни коначни смисао и садржај завета. Смисао завета је апсолутна љубав између Бога и човека, потпуна, узајамно прожимајућа, и то онаква каква ће се појавити тек у личности господа Исуса Христа. У његовој личности Бог и човек су заувек заједно и једно, без скривања, мењања и мешања али и без раздвајања и дељења. Нема веће љубави од те да неко живот свој положи за пријатеље своје, за заједницу.

Фото З. Јовановић

И то је у ствари најбоља, најтачнија, најистинитија дефиниција завета. Да видимо шта је у светлости Новог завета наш српски Косовски завет, који се понекад зове видовдански завет или видовданско опредељење. Ми знамо да наш народ личност кнеза Лазара, његово понашање пре Косовске битке и за време Косовске битке повезује са догађајима описаним у Новом завету. Није случајно да имамо Кнежеву вечеру која је у ствари пројекција Христове последње тајне вечере пред страдање. По народном предању, изговорене речи између Лазара и других великаша и јунака о вери и невери, као што је Исус на тајној вечери проглашавао издајство једног од својих апостола. Кнез Лазар, опет по народној непогрешивој дефиницији израженој у поезији, касније изражава суштину Косовског завета: "Земаљско је замалена царство а небеско увек и довека." Земаљско без небеског може постојати, али за небеско се морамо определити да бисмо били верни Богу, односно свом спасењу.

Наш народ, царски народ, непогрешиво је осетио духовну суштину Лазаревог опредељења и његове личности и духовну суштину онога што се одиграло на Косову Пољу. Од тада до данас и докле год буде Срба на овој планети и да буду православни, они ће живети Косовски завет. Њиме живи свесно или несвесно добар број наших саплеменика који су у међувремену променили веру. Навешћу, илустрације ради, пример када су непријатељи Косовског завета српског порекла, безбожници у Црној Гори, одлучили да сруше Његошеву капелу на Ловћену, зато што је она била непрекидно подсећање на Косовски завет и на њега као великог, ненадмашног песника. Шта се десило? Радници нису хтели да је руше и доведени су затвореници, робијаши из Спужа. Дали су им крампове и рекли да руше. Један од затвореника, иначе муслиман, бацио је своје оруђе и рекао: "Ја не рушим ничију богомољу." Одмах за њим исто су учинили и сви остали. Тако да су Његошеву капелу срушили Срби безбожници. Неки људи, чији су преци били Срби, негде у дубини душе имају осећај за завет.

Сматрам да је веома важно инсистирати на духовној, концетричној садржини нашега Косовског завета. Он није само национални мит, још мање национална идеологија, како говоре одређени међу нама. Садржина овог завета није нешто посебно, оригинално, само српско, многи православни хришћански народи имају сличне идеје водиље. Света Русија спаја нажалост подељени руски свет: Русију, Украјину, Белорусију. Идеја свете Русије је заједничка свима њима, или би требало да буде. Ако има оригиналности и новине у Косовском завету, то је чињеница да он нас православне Србе држи у заједници и љубави са личношћу Христовом. Зато је он незаменљив за наш народ који не може постојати без њега. То је, дакле, Нови завет изграђен српским стилом и искуством, оваплоћење Новог завета на ткиву нашег народа. То се дешава захваљујући свесном и слободном избору нашег народа. Све ове поруке говоре да они који одбацују и мрзе Косовски завет, самим тим одбацују и свој народ и сопствени идентитет. У овом тренутку нећу да наводим трагичне примере, али не могу да не споменем човека, а знамо о коме се ради, који своје име сопственом изјавом доводи у везу са Динком Шакићем.

После је покушао да каже да је то хумор. Ако је то његов хумор, онда је то већа оптужба за њега него да је озбиљно мислио. Постоје ствари са којима нема шале. Нећу да помињем друге људе који презиру српски народ. Називају себе Београђанима, а нико није рођен у њему. Свако је са неке своје чуке, нико им то не замера, али нема нико право да одбацује народ и његов завет. Може да се дистанцира, али не може да шири мржњу и непријатељство према онима који у то верују. Наш доживљај вечног Новог завета је не само данас актуелан, него је трајно актуелан. Од верности њему зависи наша будућност, не само историјска овде на земљи. И ми треба да извршимо неко своје назначење, или, пак, нас чека самозаборав или заборав. То значи да ако изгубимо завет изгубићемо идентитет, не у идеолошком смислу. Сви знамо да се национални, културни и други идентитети средствима данашњице, медијима, пропагандом, многим другим начинима, могу обликовати. Ми смо један од народа на којима је тај експеримент вршен, од којега су прављене нове нације којих никада пре није било.

Оне су данас већи непријатељи нашег вечног завета него други народи. Језик и заједничка историја, заједничко порекло нису довољни да изразе садржај етничког и културног идентитета. Мора постојати нешто дубље што све те елементе саставља и држи на окупу, а то је управо завет, у нашем случају Косовски завет, који га држи на окупу. У противном случају идентитет ће бити ирелевантан ако, како би рекао патријарх Павле, будемо нељуди уместо да смо људи. Онда је свеједно да ли се зовемо Срби, или некако другачије. Сетимо се како су Јевреји плакали над Јерусалимом. У нашем случају ако заборавимо Косово и Метохију, Пећ, Призрен, Грачаницу, све наше светиње, сами себе ћемо заборавити. Не дао Бог.

(Уводно излагање "Актуелност Косовског завета" на научном скупу "Косово и Метохија, историја и културно наслеђе" на Православном богословском факултету УБ)

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације