СВЕТИ САВА ПУТОКАЗ ЗА СВА ВРЕМЕНА: Интервју - проф. др Дарко Танасковић, академик

Личнији, словенски однос према Истини/Богу, могао би да препороди хришћанство. Бити у мањини никако не значи обавезно бити и слабији, поготово на дугу стазу. Ми Срби понешто о томе знамо или би требало да знамо! Код нас су "другосрбијанци" поглавито настављачи комунистичког интернационализма.

Foto Nikola Skenderija

ХРИШЋАНСКИ свет је, кажу неки теоретичари "изгубио Бога" у паклу Првог светског рата, због чега су човечанство опсели агресивни антитеизам бољшевика, па је сатанска догма немачког "новог поретка", после Хладног рата рехабилитована као амерички "нови светски поредак". Нова књига проф. др Дарка Тансковића "Религија у друштву, култури и политици" била је повод да од аутора затражимо одговор: може ли човек да "изгуби Бога"?

- Био бих склон да дилему коју садржи Ваше питање преформулишем у обрнуту запитаност, ближу верујућим људима : „Може ли Бог да изгуби човека?“. Кроз сукцесивне фазе појављивања нових, наводно спасоносних и потврђено штетних „небожанских“ идеја и њихових протагониста, које сте у питању укратко сажели, одиста се стигло до прага логике аксијалног доба на којој кроз читав миленијум почива поредак ствари према коме се, у сталним метаморфозама, дубински управља човечанство. Ако је то заиста тако, односно уколико смо сведоци ( као актери и, већма, објекти) великог „рашчишћавања терена“ за неко ново, темељно другачије аксијално доба, што никако није немогуће, онда немам шта да Вам одговорим, јер би то била застрашујуће неизвесна перспектива која ме сазнајно и интелектуално, а и имагинативно превазилази. Ипак, уздајући се у то да Бог, упркос свему, не може да изгуби човека, покушаћу да укратко изнесем своје скромно промишљање овог питања свих питања, за шта би, иначе, било потребно неупоредиво више простора од онога који допушта један разговор, али и много више знања од онога којим располаже Ваш саговорник. Оригинални, али и провокативни мислилац Јувал Ноа Харари, у свом светском бестселеру индикативно насловљеном „Homo Deus“ („Човек Бог“), са поднасловом „Кратка историја сутрашњице“, поглавље „Антропоцен“ отвара јаком реченицом: „У односу на друге животиње, човек је већ одавно постао бог“. Аутор, који својим размишљањима човеку/човечанству спекулативно отвара поменуту капију предворја новог аксијалног доба, садашњи тренутак офанзиве „технорелигија“ сагледава у наступању њихових двеју врста – технохуманизма и религије података (датаизма).

Foto Nikola Skenderija

Технохуманизам би био нешто конзервативнија варијанта „нове религије“, „која и даље гледа на људе као на врхунац стварања и још се чврсто држи многих традиционалних хуманистичких вредности“, док датаизам, „побожна вера у информацију“, тврди да се „свемир састоји од протока података и да је вредност сваког ентитета ( па и човека – ДТ) одређена његовим доприносом обради података“. Како је, према датаистичком суду, човек у обради података дефинитивно превазиђен, судбину света и човечанства у будућности ће одређивати алгоритми и рачунари. Изгледа као узнемирујућа научна фантастика и у ту визују коначног сумрака људског, али и божанског, не бих се упуштао.

Ипак, није све у домену фантазије?

- Вратићу се „технохуманизму“ који, нажалост, више не спада у домен научне фантастике и маште. „Технохуманизам се слаже да је хомо сапијенсу каквог знамо истекао историјски рок трајања и да он у будућности неће имати значаја, али из тога закључује да би технологијом требало да се послужимо да створимо хомо деуса – много савршенији модел људског бића“, пише Харари. И на томе се разним средствима технолошког, али и менталног инжењеринга предано ради. Раније замисли о произвођењу „натчовека“ (насупрот хришћанском идеалу „свечовека“), од којих сте једну у питању поменули, припадају истој линији дијаболичког планирања савршеног хуманоидног строја за управљање светом, али на нижем концептуалном нивоу операционализације. На другој, супротној страни, Дијего Фузаро, један од најлуциднијих и најрадикалнијих критичара неолибералистичког обездуховљеног (квази)мондијализма, чије су књиге и огледи понајвише благодарећи труду мог почившег колеге и пријатеља Драгана Мраовића приступачни и на српском језику, не прихвата фаталну неминовност довршавања процеса „разбожавања“ (Хајдегер) и десакрализације света, заснованог на „нихилистичком релативизму“ (Јозеф Рацингер, alias папа Бенедикт XVI). Изворно левичарске/марксистичке интелектуалне провенијенције, али и класичарског фундаменталног образовања, Фузаро сматра да се тој пошасти планетарних размера, али ипак првенствено западне патологије, ваља одлучно и одважно супротставити, при чему актере потенцијално делотворног отпора види у привидно парадоксалном садејству „малог остатка цркве, имуног на нихилизам“ и „малог остатка антикапиталистичких световних снага које још увек нису продале главу и срце логици тржишног фанатизма“ ( „Крај хришћанства“). Бити у мањини никако не значи обавезно бити и слабији, поготово на дугу стазу (у броделовском смислу), што је кроз историју много пута потврђено (ми Срби понешто о томе знамо или би требало да знамо!). Вишеструко је речит, и поучан, пример александријског архиепископа Атанасија Великог ( 295-373) и његовог готово полувековног мањинског ревновања против силовитог ширења следбеништва аријанске јереси, у најтежим могућим условима. У термнима хришћанства: Бог ће увек наћи начина да не изгуби човека, ма шта овај предузимао да се од њега одвоји и да га „сахрани“. Христос васкрсе из мртвих!

Foto Nikola Skenderija

Ранке у "Српској револуцији" пише да Срби не проводе много времена у црквама, али су богобојазни и имају врло личан однос према Богу. Да ли је то завет Светог Саве?

Верски и световни подвиг Светог Саве блистави је пример онога што је митрополит Антоније Блум подразумевао под „активном светошћу“ : „У Јеванђељу постоји заповест, која ми се чини савршеном, да се ослободимо и почнемо да се бавимо нечим другим – позвани смо да будемо у свету, а не световни, што значи да смо суштински ослобођени. Бити у свету значи потпуну обавезу /.../ Морамо да будемо довољно ослобођени да не бисмо били саставни део светског греха, чак и ако не успемо да се у потпуности ослободимо овог заробљеништва“ ( „Бог и човек“). За нас Србе, начин на који је Свети Сава у своме животу обједињено верски и световно мисионарио и практично деловао на ползу хришћанства/православља и свога отачаства, његове цркве и државе непролазно је актуалан, узоран образац који треба следити, као путоказ у свим временима и за сва времена, јер се он доказао у своме времену, а дело му је било, и остало, за сва времена. По мом дубоком уверењу, иако знам да има много оних који га не деле, бити одан светосавској идеји не би требало да је страно и нерелигиозним Србима, под условом да нису острашћени антитеисти бољшевичког, искључивог типа, својственог (наводно) либералном и анационалном погледу на свет, а посебно на православње и на српство. Чак и они који православље доживљавају као „средњовековно мрачњаштво“ и који се исцрпљују у доказивању неисторичности појединих елемената у „светосавском миту“, заборављајући да је мит пре и изнад историје, ако су бар мало интелектуално поштени, тешко да могу оспорити све оно корисно чиме је Свети Сава трајно задужио српски народ, државу и културу. Да се овом приликом задржим само на, условно речено, дипломатско-политичкој димензији, ево како је епископ будимски Данило (Крстић) протумачио и ненаметљиво, али убедљиво, трансисторијски актуализовао, одлуку Светог Саве да се ради добијања аутокефалије за српску цркву упути у византијску Никеју: „У Савино доба дивљи франачки крсташи освојили су и опљачкали Цариград. Ромејска Византија преживела је само у две мале области, али је Свети Сава ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји, а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене нације и Међународни монетарни фонд. Тиме нам је Свети Сава показао пут вертикалне слободе, а то је веза једне аутокефалне Цркве са небеским Јерусалимом директно. Тако је српска нација постала пунолетна: независна на политичком плану кроз свога Краља, и у духовном смислу – кроз Патријарха“ („У почетку беше Смисао“). Треба ли овоме нешто додати?

Иначе, занимљиво је Ваше запажање о „богобојазности“ и личном односу према Богу у традиционалном српском духу“. Учени теолог Римокатоличке цркве, кардинал Томаш Шпидлик , нимало случајно пореклом Моравац, вероватно најбољи познавалац источног хришћанства на Западу, заступао је тезу о томе да, после Јевреја, Грка и Римљана, Словени тек треба да дају свој самосвојни печат хришћанству, а он би исходио из њиховог „личносног“ односа према Богу, а то значи и према Истини. За разлику од западњака који се, неретко препотентно, диче способношћу доношења „објективних“ судова, sine ira et studio (Тацит), за Словене је, према запажању Берђајева, истина/Истина обавезно лична, тако да је за припадника словенских народа истинитије оно што за њега има вредност од онога што га не занима. Руски боготражитељ иде дотле да „објективизацију“ истине изједначава са првобитним грехом , као жртвовање вредности у корист апстрактне илузије. Нажалост, опаке „апстрактне илузије“ прете да покоре постхришћански свет и завладају њиме, па се Шпидлик нада да би личнији, словенски однос према Истини/Богу, могао да препороди хришћанство. Надајмо се да то није само илузија једног племенитог, истински хришћанског теолога отвореног ума и срца.

СПЦ

Самозвана "другосрбијанска елита" светосавље назива српским мрачњаштвом у диму тамјана, а исте тезе могу се пронаћи и у коминтерниним документима.

Појединци, групе и покрети у Србији, на које се примењује назив „другосрбијанци“ или „аутошовинисти“, а има и других, уливају се у светски тренд и пројекат (квази)мондијалистичког, глобалистичког (без истинске универзалности), тоталитарно либералистичког и, у суштини, искључивог нивелисања човечанства кроз маргинализовање и укидање свих разлика међу људима и народима, које се темеље на духовним и традиционалним вредностима. Од земље до земље, у зависности од њене историје и културе, носиоци оваквих схватања различитих су провенијенција. Код нас су то поглавито настављачи комунистичког интернационализма на југословенски начин, који су само променили идеолошки предзнак своје тобоже глобалистичке вашингтонско-бриселске једноумоности и опсесивног антисрпства, са отровним корењем у Дрезденском конгресу КПЈ (1928) и широм позадином константе општезападних противсловенских оптерећења. Кад, у условима садашњег сложеног тренутка света, не би били штетни и опасни по виталне српске државно-националне интересе, ови наши идеолошки трансвестити били би комични.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације