ЖРТВЕ БИРОКРАТСКОГ ЕТНИЧКОГ ЧИШЋЕЊА: Ни после три деценије, у Словенији није решен проблем избрисаних из Србије и БиХ

ПОЛОВИНА је отишла у самоизолацију и таворила без папира у "дежели", док су остали напустили земљу подно Триглава и покушли да створе дом на другом месту.

Дамјан Зиберт

Безброј је оних који су због административног насиља словеначке државе доживели тужну судбину, па су скончали у беди, а неки су, чак, у очају подигли руку на себе.

Судбине ових људи покушао је да сабере Андраж Рожман, словеначки писац и новинар, који је боравио током маја у Србији и бавио се избрисанима, о којима пише књигу. Како објашњава, брисање је акт словеначке државе која је, 26. фебруара 1992. године, избацила 25.671 особу из регистра сталног становништва.

- Отприлике половина тог броја остала је у Словенији без статуса, док ју је половина напустила, јер им је онемогућен нормалан живот. Данас је већина оних који су остали добила назад статус, иако је то трајало много година, док га гро оних који су морали да оду - нема. Расути су по земљама бивше Југославије и Европе. Неке од њих је словеначка полиција депортовала - каже Рожман за "Новости".

Избрисани су изгубили сва права која имају стални становници - право на рад и плату, социјално осигурање, здравствену заштиту, стамбено право... Међу њима су били само грађани република бивше Југославије (највише БиХ и Србије), који су до тог момента имали пребивалиште у Словенији, али не и становници других земаља, попут Италије, САД, Немачке...

Бојан Ковачевић

- То је била дискриминација по националној основи и бирократско етничко чишћење - наставља Рожман. - Европски суд за људска права у Стразбуру описао је брисање као масовно кршење људских права. Дакле, чињеница је да су избрисани становници из република бивше Југославије. У Србији живи много њих и знам да је годинама уназад постојало удружење у Београду, које је, према мојим информацијама, имало више од 700 чланова.

Књигу, која би, како каже, могла да се сврста и у публицистички роман, почео је да пише пре две и по године. У међувремену је троје избрисаних који су му испричали своју причу - умрло. Међу њима и Миле Ћулибрк, познат у Београду по киоску "Права пљескавица", у Таковској улици.

- Заувек ће ми остати у сећању када ме је пре два лета одвео на Дунав, у Вишњицу, где ми је уз целодневно роштиљање испричао своју причу - каже словеначки аутор.

Припремајући рукопис, разговарао је са више од 40 људи, а интервјуи су трајали по неколико сати.

- Склон сам да пишем о људима са маргине и увек се питам како да испричам причу а да њихов глас буде што аутентичнији. Тако сам дошао до одлуке да их што више слушам, а себе гурнем у други план. Било ми је занимљиво то што је неколико људи оклевало да проговори, али су се на крају осећали катарзично. Дубоко су ме дирнуле приче деце избрисаних, као и избрисане деце, које показују тежину трансгенерацијске трауме. Они указују на то како је национализам у комбинацији са брисањем уништио њихово детињство.

Иако му је тешко да издвоји само једну, Рожман се на крају ипак определио да са нама подели причу Зорана Тешановића, који је брисањем бачен у бескућништво. Последњих година живео је у приколици на периферији Љубљане, без струје и воде, а био је лошег здравља и тешко се кретао. Неколико хуманитарних организација му је помагало, али није могао да оде у дом за старе јер није имао пребивалиште (одузето му је брисањем).

- Наставио је да живи у приколици, а једне хладне зимске ноћи у њој је и умро, када се запалила. Пожар је вероватно изазвао гас. Да је имао редован статус, то се не би десило, јер би могао да живи у дому, где би добио адекватну негу. Прича показује да је проблем брисања далеко од решеног. Последице су и даље велике и трагичне. Многи од избрисаних су завршили у нехуманим условима, многи су умрли, неки извршили самоубиство. Знам и за случај да је словеначка држава депортовала једну особу у ратно подручје, где је убрзо убијена! Брисање је растргло многе породице. У мешовитим браковима дешавало се да један од супружника буде избрисан, а други не. После 30 година видите где је то довело људе - закључује Рожман, и додаје да брисање још има невероватне последице и на избрисане и на њихове породице.

Ове приче су толико потресне, да му се, каже, неколико пута десило да више не може да пише, већ мора да устане од стола и прошета или ради нешто друго.

- У претходне две књиге писао сам о избеглицама и душевним недаћама, али ништа ме није толико дирнуло као приче избрисаних - наглашава наш саговорник, који је у Београду боравио на резиденцији за писце у оквиру међународног пројекта који води Традуки, као гост КЦ Град.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације