СРПСКИ ПИШУ И ГОВОРЕ - ПО АМЕРИЧКИ "Новости" истражују: Колико наш народ у дијаспори чува своје културно благо

ЗБОГ подједнаке небриге Срба у дијаспори и Срба изван ње, богато културно наслеђе које су скоро два века стварали наши сународници у свим деловима света - у лошем је стању, разбацно, непописано, неописано и недигитализовано.

архива

Тако су наш језик и матично писмо ћирилица, писана грађа, стара и ретка књига, средњовековни рукописи, иконе, уметничка дела, српска имена и презимена, обичаји... асимиловани, утуљени и на ивици нестанка.

Иако потпуно поуздани подаци о стању српске дијаспоре не постоје, према неким проценама, Срби живе у више од 50 земаља света на свим континентима, а трагови њихове материјалне и духовнe културе у свету су евидентни. Свакако најзначајније идентитетско језгро представљају епархије СПЦ у свету које су и стуб културног и духовног живота исељених Срба. Али, осим њих, широм планете има и око 200 световних објеката - задужбина и спомен-кућа, школа, исељеничких организација, око стотину библиотека с литературом из завичаја... Издају се десетине листова и часописа и око 50 књига годишње на језику земље домаћина или српском језику. Више десетина националних институција има своје бројне подружнице, секције, редовне годишње културно-уметничке и етничке манифестације и скупове, више стотина културно-уметничких друштава негује националну музику, фолклор, обичаје...

Да се ова богата баштина не одржава како заслужује и да не постији институционално старање о њој, упозоравају стручњаци и истраживачи са којима смо разговарали. Они кажу да је за сагладевање стања у коме се налази српско наслеђе у иностранству неопходан далеко шири приступ, већа подршка надлежних институција и много више материјалних средстава, јер то су физички напорни и изузетно сложени стручни послови које могу да раде само искусни стручњаци.

- Реч је о стратешком питању, коме се мора озбиљно приступити - кажу саговорници "Новости".

Иначе, по закону, бригу о културном благу расељних Срба воде различите институције, у зависности којој области благо припада, а стручњацима Филолошког факултета у Београду "запало" је да сагледавају стање језика и писма ван граница Србије.

Тако је професор овог Факултета Александар Милановић проучавао статус српског језика и ћирилице у Америци, што је резултирало монографијом "Језик писаног наслеђа Срба у Америци" чији је аутор, уз проф. Милановића, и проф. др Јелена Вујић.

У овој монографији указује се на значај писане баштине српске исељеничке заједнице у САД, која је настајала од средине 19. века, али се нуде и методолошка упутства како ту грађу сакупљати и лингвистички обрађивати.

Професор Милановић каже нам да српски језик ван српских етничких граница треба сагледавати и у његовој историјској перспективи и у садашњем тренутку, нарочито тамо где наше расељено становништво има дужу писану традицију, оличену у новинама, часописима или књигама, као што је то случај у Америци.

- Настајало од средине 19. века, српско писано наслеђе у САД данас делује као утуљена баштина: углавном неописана и недигитализована, она пропада због подједнаке небриге Срба у Америци и Срба изван ње - истиче проф. Милановић. - Слична је ситуација и са српским наслеђем у Канади, Аустралији, али и у европским државама, у које су наши људи стизали углавном после 1945. године.

архива

Професори Милановић и Јелена Вујић сакупили су податке из различитих форми некадашњег разговорног стила српског језика: огласе у дневним новинама, рекламе српских, америчких и других фирми, приватна писма, натписе на надгробним споменицима, текстове из календара и споменица...

- Сва грађа сакупљена је током нашег боравка у Детроиту и Чикагу током 2021. године - каже поф. Милановић.

А до којих су закључака дошли истраживачи?

- Сви анализирани текстови показују јак утицај енглеског језика, а већ почетком 20. века тај утицај је видљив на свим нивоима језичке структуре почев од фонетско-фонолошког па све до синтаксичког - појашљава наш саговорник. - Посебно су данас занимљиви лексички англицизми који се прилагођавају морфолошким одликама српског језика, па тако добијамо именице женског рода шапа (shop) према радња, или сајна (sign) према ознака, док нејбур (neighborhood) остаје у мушком роду према именици комшилук. Овакве примере пратимо у српским текстовима кроз читав 20. век.

Сакупљена је и обимна ономастичка грађа, а она показује да су, нажалост, брзо и лако одбацивана српска имена и презимена већ у првој генерацији исељеника.

- Значајну пажњу посветили смо и идентитетским питањима Срба у САД, почев од самоодређења, нпр. Србин - Американац, па до именовања српских институција које су се на почетку 20. века звале на пример, Српска духовна мисија или Српска застава, а данас имамо Српско-амерички музеј или Српско-америчку женску лидерску мрежу - каже Милановић.

И док лингвисти брину о језичком наслеђу, о стању библиотечке грађе ван граница земље стара се Народна библитека Србије, а у радовима које су објављивали стручњаци ове установе истиче се да се заштита овог културног добра разматра само на маргинама.

- Та грађа, која представља веома драгоцен извор података о српском народу, његовој култури и традицији, о животу у исељеништву, политичком, културном и научном деловању, као и о српском језику и његовом развоју у дијаспори, неправедно је занемарена - кажу нам аутори радова у којима је разматрана заштита библиотечке грађе у иностанству. - Надлежна министарства баве се овом темом само у мери у којој морају, а ту се пре свега мисли на заштиту старе и ретке књиге. Разлози који су довели до проблема у заштити овог дела културне баштине су: недостатак јасне концепције, лоша законска регулатива или непримењивање постојећих закона, недостатак стручњака и финансијски проблеми.

Наши саговорници истичу да заштита писаног културног наслеђа захтева мултидисциплинарни приступ, а то значи ангажовање стручњака свих профила, у зависности од грађе којом се баве: библиотекари, археолози, архивисти, историчари, конзерватори, културолози, социолози.

Сви наши саговорници наглашавају да би језичка култура Срба у расејању, њихово познавање матерњег језика и матичног писма ћирилице, требало да буде један од кључних културних програма данашње Србије јер је очување језичког идентитета великог броја наших људи у дијаспори предуслов за чување њиховог националног идентитета.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације