ДЕЦУ УЧЕ ДА ГЛЕДАЈУ САМО СЕБЕ: Како се рад у јавном интересу претворио у казну и где је нестала солидарност

ВОЛОНТЕРСКИ кампови и рад у Црвеном крсту или народним кухињама, чишћење обала река, помагање старима и немоћнима, неплаћени рад за опште добро - данас делују више као реликт прошлости него као наша свакодневица. Када се помене рад у јавном интересу, мисли се на оне који добијају ову меру у прекршајном или кривичном поступку, или на ђаке кажњене у школи.

Волонтерски сервис Србије

Иако смо у време короне показали да имамо и солидарности и емпатије, а млади су старијим комшијама доносили намирнице у када је кретање било ограничено, са престанком пандемије о волонтирању је готово потпуно престало да се прича.

Како и зашто смо дошли до тога да рад за јавно добро постане само казна и да ли би и млади и друштво у целини били мање себични, пожртвованији, мање насилни, када би се ове вредности промовисале? Да за то има простора показала је међународна радна акција на пошумљавању Пештерске висоравни, у другој половини августа, на којој су учествовали волонтери из земље и региона. Пројекат је иницирала Душица Дражић, у знак сећања на пошумљавања која је њен отац Душан организовао између 1978. и 1988. Током те деценије посађено је 150.000 хектара шуме.

Да постоји заинтересованост показују и волонтерски кампови Младих истраживача Србије. Само ове године, како за "Новости" потврђује Александар Ристић, менаџер омладинско-волонтерског програма, на међународне волонтерске и омладинске активности у тридесетак земаља послали су 250 људи.

Ипак, све су ово појединачни покушаји, а не општи тренд.

- Неолиберализам увек прво убије солидарност, тако је у целом свету - каже за наш лист проф. др Зоран Стојиљковић са београдског Факултета политичких наука. - Превише је развијен индивидуалистички, посесивни дух, људи су се претворили у атомизоване појединце са неком врстом вредносне анемије. Троше енергију да би обезбедили средства за живот. Ако хоћемо да променимо свест, потребно је да успоставимо другачију хијерархију вредности, да кроз образовање промовишемо солидарност, да идоли не буду криминалци, већ они који се залажу за опште добро, здраву животну средину, бригу о суграђанима. Данас волонтерски рад има смисао ако млади њиме стичу искуство у областима за које су се образовали (студенти медицине када помажу старијима, или будући адвокати када пружају бесплатну правну помоћ) и ако им то доноси "плус" у биографији.

Професор Филозофског факултета др Владимир Вулетић подсећа да су кроз историју мобе, односно солидарни рад, биле основ опстанка човека. Друштво, моралне обавезе и култура су се изграђивали кроз и око заједничког рада.

Волонтерски сервис Србије

- Развој технологије дао је човеку могућност да ради без помоћи других, али се по инерцији одржала висока морална вредност солидарног рада. До отуђења постепено долази у модерним индустријским друштвима, у којима је свако окретнут себи. Било какав облик волонтерског, солидарног рада најпре се сматра непотребним, а тржишни односи га чине и неприродним. Тржиште, па и тржиште рада, разара све облике солидарности. Она мора поново да се учи. Нажалост, данас се са презиром и подсмехом гледа на радне акције, организоване школске радне активности итд. Неке од тих облика би ваљало вратити ако друштво жели ближе повезивање својих чланова. Можда најбоље још у основној школи, где би активности на уређењу и чишћењу школских дворишта, паркова и сл. допринели не само стварању радних навика и међусобном зближавању, већ и еколошким вредностима - каже проф. Вулетић.

Психолог Ивана Ћирић такође примећује да су се промениле друштвене околности, па су људи окренути само себи, никако колективном добру:

- Сви раде и зарађују само за себе и своју породицу, и не помишљају да би требало да ураде бесплатно нешто за опште добро. Суштина је да није све наше него само моје, јавља се нарцизам, који подразумева да се све ради само за себе.

Волонтерски кампFoto: Волонтерски сервис Србије

POGLEDAJ GALERIJU

Истиче и да све оно што је некада било позитивно данас је негативно, па је нпр. одлазак на радне акције пре шездесетак година био императив, људи су с поносом градили земљу, а касније целог живота радо о томе причали.

- Када бисте данас некоме рекли да иде да ради нешто за опште добро и да то неће бити плаћено, гледали би вас као да нисте нормални - сликовито дочарава наша саговорница, и указује да се и деца тако васпитавају, да гледају само свој интерес, говори им се: "Учи за себе, гледај само себе". - Онда млади људи кажу: "Нећу да трошим време на другог, дај да урадим што више за себе". То је тај амерички приступ животу.

Млади истраживачи Србије кроз Волонтерски сервис већ скоро три деценије подстичу младе на волонтирање, а мото им је: "Мисли велико, учини бар мало, покрени лавину".

- Њиме позивамо сваког да покрене промене, јер сматрамо да ниједан допринос није без значаја за заједницу - објашњава Александар Ристић. - Овог лета смо прославили 25 година најстаријег пројекта, међународног волонтерског кампа на Обедској бари. Стотине волонтера из читавог света је током четврт века радило на уређивању мочварног подручја и сви су допринели томе да се некада стални гост, који се сматрао изгубљеним, сада чешће враћа - птица црни ибис.

Додаје и да волонтирање оставља велики траг на младе, јер не само да помажу животној средини и људима, већ боље упознају себе, свет и друге младе људе са различитих простора.

- Кроз волонтерске активности, млади уче да су активни део друштва, и да промене, колико год мале биле, умногоме зависе управо од њих. Не уче само о "зеленим темама", већ стичу и језичке и вештине координације и вођења групе, различите стилове комуникације и менаџмент конфликта, што им касније значи и за проналажење посла. Волонтери остављају трајан траг у местима које су посетили - закључује Ристић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације