СЛОВЕНАЧКИ НАЦИСТА ОДГОВОРАН ЗА ПОЉСКЕ ЛОГОРЕ СМРТИ: Ко је био Одило Глобочник, Химлеров миљеник и вођа "Операције Рајнхарт"

КО је био Одило Глобочник, германизовани Словенац из Трста, ком се приписује стварање првог нацистичког логора за истребљење, оснивање Белзеца, Собибора и Треблинке, и који је одговоран за смрт око два милиона људи? Човек ког је штитио Химлер, а Анте Павелић га "окитио" орденом Реда круне краља Звонимира и који је командовао одбеглим четничким јединицама и љотићевцима у Словенији, на самом крају рата...

Академска књига

Одило Лотар Лудвиг рођен је 21. априла 1904. године у Трсту, у породици Франца и Ане Глобочник. Франц се ту доселио из горењског градића Нојмарктл (данашњи Тржич), где је добар део словеначког становништва германизован. Ана je рођена 1870. у Вршцу, у породици Печинка (у неколико извора наводи се и Пецинка и Печенко). Није сигурно да ли је ова фамилија немачко-чешког, мађарског, српског или хрватског порекла.

Глобочникови су себе сматрали етничким Немцима и у кући се говорило немачким језиком.

Отац је био коњички официр, који је, због недостатка новца за отпуст из војне службе, радио као поштански службеник у Трсту. И сам Одило уписује војну школу у Санкт Пелтену, у близини Беча. Након слома Аустроугарске, питомци војне школе су послати кућама, што се поклапа са породичном трагедијом: Одилов отац умире 1919, остављајући породицу у потпуном сиромаштву. Зато младић те године уписује Средњу техничку школу у Клагенфурту, где су се преселили, али је незадовољан, па због бројних инцидената два пута добија укор пред избацивање.

У младости се издржава од бројних послова, од ношења кофера на железничкој станици до рада у електрани, како би прехранио мајку и себе. Иако тада није имао ни пуних петнаест година, Одило је касније тврдио да је био део аустријских војних снага које су браниле Клагенфурт од упада југословенских трупа. Генерал војске Краљевине СХС Рудолф Мајстер, без одобрења власти, са словеначким војницима и српским официрима, међу којима је био и чувени обавештајац Владимир Ваухник, упао је на територију данашње Аустрије, покушавајући да делове Корушке, где словеначко становништво чини већину, припоји новоствореној јужнословенској држави. Под притиском међународне заједнице војни сукоби су прекинути, а становништво Корушке изашло је на референдум и изгласало, под сумњивим околностима, да остане у Аустрији.

Како пише Владимир Петровић у књизи "Словеначки 20. век", Глобочник је на победничкој страни. С оне друге налазе се бројни Словенци, међу којима и породица Петера Хандкеа с мајчине стране, која је била пројугословенски опредељена.

Глобочник се политички ангажује одмах по пунолетству 1922. године, постаје члан аустријских националистичких паравојних снага и негује екстремне шовинистичке ставове према словенским народима и Јеврејима. Под маском пословних путовања тих година често иде до Минхена и нацистичке партијске централе. Тајно преноси партијски материјал из Немачке у Аустрију, а за нацисте прибавља податке о војном и политичком стању у Аустрији. Током илегалног рада посебно се зближава са Рајнхардом Хајдрихом.

Академска књига

Почетком тридесетих име Одила Глобочника први пут се појављује у аустријским полицијским досијеима. Због антидржавне делатности између 1933. и 1935. године четири пута је хапшен, а скоро годину дана проводи у затворима. Напушта посао и потпуно се посвећује партијском раду. Највећу подршку добија од мајке Ане која је једном и ухапшена с њим. Приписује му се и учешће у једном од првих терористичких напада у Аустрији, када је у јуну 1933, у Бечу, бачена бомба на радњу једног јеврејског драгуљара који је том приликом и убијен.

Верује се да је имао значајну улогу и у припреми Аншлуса, постаје нацистичка звезда у успону, бива изабран за посланика у Рајхстагу, а Хитлер га убрзо поставља за гаулајтера Беча. На овој функцији показаће најгоре особине, прогониће Јевреје, отимаће им имовину, а затим ће доћи и до физичких напада и убијања. Креће и у нападе на синдикате, комунисте и социјалисте, чак и на цркву. Отима црквену имовину, протерује свештенике и распушта римокатоличке организације, што изазива отпор Аустријанаца. У октобру 1938. неколико хиљада верника у центру Беча узвикује у знак протеста: "Христ је наш фирер!"

Овакав Глобочников однос према цркви, пише Петровић, био је разлог за његову смену. Томе ће допринети и његова склоност корупцији, злоупотреба партијског новца и банкарских кредита, намештање грађевинских пројеката блиским пријатељима, куповина некретнина по "надуваним" ценама. Остао је упамћен и по оргијама, на којима су довођене девојке под присилом.

Партијски врх га је натерао да у јануару 1939. поднесе оставку, одузете су му све партијске почасти и звања и по казни је послат у Вафен-СС јединице у чину каплара. Три месеца проводи у војном кампу на обуци, у околини Минхена. Тада се зближава са Хајнрихом Химлером, који постаје његов заштитник. После нацистичког освајања Пољске 1939, Химлер га поставља за вођу СС полиције у окупираном Лублину. Глобочник постаје господар живота и смрти за скоро два и по милиона људи. У самом граду живело је више од 120.000 становника, од којих су трећина Јевреји. Њих је требало ликвидирати, да би се ту населили "аријевци" и тај задатак поверен је Глобочнику. Овај, пак, за најближе сараднике, поред припадника СС одреда пореклом из његове Корушке, регрутује локално немачко становништво, стварајући по злу чувени одред Selbstschutz, под директном Химлеровом контролом.

Крећу пљачке, пребијања, злостављања, убиства Јевреја и Пољака. Добар део заплењених драгоцености и новца Глобочник задржава за себе и почиње да тргује конфискованим драгуљима. На хиљаде Јевреја бива одведено на присилни рад.

Почињу и казнене експедиције према локалном становништву. Само је у насељу Радовец, у близини Лавова, у априлу 1940. са својим одредом масакрирао 27 цивила. Закопавају живе људе, пале и крвнички пребијају до смрти, а једном су живи људи разнети експлозивом.

Упркос жалбама чак и немачког становништва, Химлер га штити, одобравајући истовремено успостављање јеврејског гета у Лублину под његовом управом. У првом тренутку је у њему заточено више од 30.000 људи, али број расте, па крећу масовне ликвидације.

Мада су концентрациони логори и раније постојали у нацистичкој Немачкој, они у Глобочниковој визији постају места индустријског уништења људских живота, каже Петровић. После састанка са Химлером, у септембру 1941, Глобочник добија дозволу за оснивање првог таквог логора, а акција добија кодно име "Операција Рајнхарт".

Академска књига

Већ у октобру 1941. оснива Белзец, дубоко у шуми близу Лублина. Белзец није био ограђен бодљикавом жицом, а број стражара сведен је на минимум, јер би заточеници ту провели само неколико сати. Одмах по изласку из вагона, одвођени су у дрвене бараке које су им представљане као тушеви. У њих су спровођени издувни гасови мотора којима су убијани.

На хиљаде лешева су у почетку сахрањивани у масовним гробницама у близини, али тела су након неколико месеци почела да израњају из земље. Тај проблем је касније у другим логорима решен изградњом крематоријума.

У периоду од марта до децембра 1942. у логору Белзец убијено је 434.508 људи!

Задовољан, Химлер Глобочнику поверава прављење нових логора смрти, па је у мају 1942. основан Собибор, такође у околини Лублина. Процене су да је у Собибору уморено 250.000 људи!

Хелмно у близини Лођа највећим делом био је намењен ликвидацији Јевреја, заточених у тамошњем гету. Уместо у баракама, заточеници су овде убијани у камионима душегупкама, попут оних у којима су Гец и Мајер возили јеврејске жене, децу и старе у смрт од београдског Старог Сајмишта до масовних гробница у Јајинцима. У Хелмну је убијено више од 150.000 људи, а преживела су само два човека!

Највећи број жртава страдао је у Треблинки, такође под Глобочниковом контролом. Близу Варшаве, он је махом служио за ликвидацију Јевреја из Варшавског гета. Био је камуфлиран у железничку станицу са истакнутим редом вожње, како би се заварали заточеници. Поред ликвидација у гасним коморама, заточеници су били стрељани, а некада и живи спаљивани. Ломаче су непрестано гореле, спаљујући свакога дана око 5.000 људи. У Треблинки је усмрћено више од 750.000 душа!

"Размере Операције Рајнхарт најбоље се виде у телеграму који је Херман Хуфле, Глобочников заменик, упутио Ајхману на крају 1942. године. Операција ће након овог телеграма трајати још шест месеци. У њему се наводе следећи подаци о броју логорских жртава:

Мајданек (Лублин) 24.733

Белзец 434.508

Собибор 101.370

Треблинка 713.555

Укупно: 1.274.166"

Највећа одговорност за све ове жртве пада на Одила Глобочника, који је био директни извршилац "Операције Рајнхарт". Као награду, Химлер га, у новембру 1942, унапређује у СС групенфирера, тј. генерал-мајора, што је био четврти чин по важности у СС хијерархији.

Глобочниково понашање доводи до низа побуна. Врхунац је устанак у Варшавском гету 1943, који је угушен нацистичким спаљивањем зграда и људи. Претходиле су му побуне у Виљнусу, Треблинки и Собибору. Свесни могућих реперкусија побуна, нацисти 1942. одлучују да ликвидирају сва гета и логоре. У "Операцији Фестивал жетве" уништени су остаци жртава, али и све логорске зграде.

Глобочник је проглашен за кривца за ове побуне. Поред "хаотичног управљања логорима које је довело до анархије", оптужен је за непримерено понашање у опхођењу према сарадницима, најчешће у стању тешког пијанства. У отетој лублинској вили организује бројне забаве које су се претварале у оргије. Са Глобочником је ту једно време живела и његова мајка Ана!

Списак заплењених ствари који Глобочник подноси Химлеру 1943. садржи неколико густо куцаних страница на којима се наводе невероватне количине накита, драгуља, сатова, ножева, наочара, табакера, будилника. Само током 1943. године превезено је 1.900 вагона одеће одузете убијеним заточеницима. Отет новац, у десетинама различитих валута, процењује се на неколико милиона рајхсмарака. Добар део тог новца и драгоцености Химлер и Глобочник су узели за себе.

У јесен 1943. Глобочник добија још једно унапређење и прекоманду. Постављен је за Вишег СС и полицијског команданта Оперативне зоне Јадранско приморје и враћа се у родни Трст са одредом својих убица. Одмах по доласку формира нови логор смрти, у напуштеном погону за производњу пиринчаног брашна, у тршћанској луци, познатој као Ризиера ди Сан Саба.

У њему су, наводи Владимир Петровић позивајући се на бројне изворе, заточеници тучени до смрти, вешани, дављени, у појединим случајевима и клани. Међу најстрашнијим методама се издвајало убијање маљевима и вучење затвореника са лисицама по дворишту логора све док не умру у највећим мукама. Највећи број ипак је страдао у импровизованој гасној комори, у гаражи. Егзекуције су обављали џелати из Пољске, потпомогнути украјинским есесовцима. У марту 1944. у логору је изграђен прави крематоријум који се користио неколико пута седмично. Остаци жртава бацани су у море.

Поред тршћанских Јевреја, у њему су злостављани и убијани словеначки, италијански и хрватски антифашисти и партизани. Логор је једно време функционисао и као транзитни центар за ухваћене партизане. Кроз њега је прошло најмање 20.000 несрећника, од којих је највећи део убијен у Аушвицу и Дахау.

Глобочник је задужен и за борбу против југословенских партизана. Под његовом командом налази се немачки 97. армијски корпус, који се директно сукобљава са Деветим словеначким корпусом Народноослободилачке војске Југославије. Почетком 1944. ова јединица ослобађа добар део територија у словеначком приморју, вршећи непрестане диверзије на пругама које су повезивале Трст са Аустријом и Немачком.

Академска књига

У прво време Глобочник сарађује са словеначким тршћанским колаборационистима, окупљеним у организацији Словенски народни варностни збор. На прослави Хитлеровог рођендана 1944. одржао је говор на савршеном словеначком, убрајајући и послушне Словенце у народе који ће просперирати када Хитлер победи.

Остало је забележено да Глобочник гаји блиске односе и са Антом Павелићем. На десетогодишњицу убиства краља Александра Карађорђевића, 9. октобра 1944, Павелић у Загребу свечано угошћава Глобочника. Уручиће му орден Ред круне краља Звонимира том приликом.

"У појединим изворима може се пронаћи информација да је могуће да је Глобочник учествовао у припреми убиства краља Александра као специјални нацистички изасланик, али за те тврдње не постоје материјални докази".

Крајем 1944. и почетком 1945. у Словенију долазе четничке и љотићевске јединице. У Словенији тада бораве Димитрије Љотић и четнички команданти Момчило Ђујић и Доброслав Јевђевић. Као специјални изасланик тада већ званично расформиране Југословенске војске у отаџбини, долази и генерал Миодраг Дамјановић, ког је Драгољуб Михаиловић поставио за свог помоћника у децембру 1944. Свима њима командује Глобочник.

У априлу 1945. у Аустрију и Словенију долазе и патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић, који су након тромесечног боравка у логору Дахау ослобођени на интервенцију Хермана Нојбахера, како би подржали идеју уједињења "српских националних снага" пред одсудну битку против комуниста.

" По сведочењу историчара Ђоке Слијепчевића, који је овим догађајима лично присуствовао и о њима писао у Историји Српске православне цркве, у аустријском граду Фелдену патријарха Гаврила и владику Николаја је посетио Одило Глобочник. То потврђује и Херман Нојбахер у телеграму који упућује Глобочнику када се овај састанак планира. Путеви Глобочника са патријархом Гаврилом и владиком Николајем ће се још једном посредно укрстити. На сахрани Димитрија Љотића, 24. априла 1945. у Горици, испред огромног венца цвећа који је Глобочник послао, владика Николај говорио је о Љотићу као највећем сину српства," пише Петровић.

Академска књига

Глобочник 18. марта 1945. покреће Операцију Крај зиме. Под његовом командом се налазе СС јединице, војници Вермахта, Власовљеви руски одреди, словеначки белогардејци, као и делови Српског добровољачког корпуса и четничких јединица. Циљ је уништење Деветог словеначког корпуса НОВ. Иако је претрпео тешке губитке, партизански корпус је успео да се извуче из замке, док је добар део Глобочникових војника дезертирао.

Пред сам пад Трста, 2. маја 1945, Глобочник са најближим сарадницима бежи у Аустрију. Након капитулације Немачке, крије се у планинским пределима, често мењајући локације и логорујући на отвореном. Последње дане проводи у колиби на Караванкама, у друштву нациста са којима је побегао. Планирали су да преко Алпа оду у Швајцарску.

Према званичној верзији, британске трупе су му ушле у траг код Меслахер Алма. Ухватио га је 4. хусарски коњички пук, који је имао задатак да трага за ратним злочинцима у Аустрији. Британска јединица је сазнала за његову локацију од СС официра у заробљеништву. Ухваћен је на спавању са још неколико људи. Спроведени су до градића Патернион, где их испитују у дворишту затвора. Сви су сем Глобочника признали своје праве идентитете, док је он тврдио да је сиромашни трговац из Клагенфурта, који је бежао са нацистима уплашен од југословенске офанзиве. И умало да га пусте, када је доушник открио Британцима да је то заправо Глобочник.

За неколико секунди откривени зликовац био је мртав, а у устима су му пронашли капсулу са цијанидом коју је скривао од тренутка хапшења. Свештеник није дозволио да његово тело буде сахрањено на гробљу, па је Глобочников леш убачен у ископану јаму на Свињској ливади, а тачна локација се до данас не зна.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације