НОВАЦ УМЕСТО НАЧЕЛА ДА КРВ НЕМА ЦЕНУ БЕЗ КРВИ: Сузбијање крвне освете и поступци приликом измирења

ПОСЛЕДИЦЕ крвне освете у Црној Гори су биле велике. Због већег броја крвних освета и дуге традиције постојања, крвна освета је доводила до нестанка појединих братстава, а неки “дужници” крви бежали су у суседне земље.

Једно убиство је повлачило друго: „Умир крви“ (слика Паје Јовановића), Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

У међувремену, заједница је породици која “дугује крв” одузимала имовину и рушила кућу.

С друге стране, једно убиство је повлачило друго, па је индивидуална освета прерасла у браственичку и племенску, јер освета је морала имати подршку читаве заједнице, поготово што је у мањим заједницама освета била јавна. Због погубних последица које је имала у Црној Гори, за цело друштво, тражило се решење које би спречило ширење освете и истребљење породица.  (Томе додати и чињеницу да су Турци, који су стално били у рату с Црногорцима, подстрекивали освету.)

Један од начина сузбијања освете или њеног смањивања била је компензације (умир) која није заменила освету него је постојала упоредо са њом. Компензација, или умир, представља “замену” крви која се дугује, за новац или престацију која се може мерити новцем. То се зове и “вражда”, односно крвнина као накнада (у новцу или натурално) која се даје породици убијеног од стране братства, племена или куће крвника, у виду извесне суме новца, драгоцености или оружја као сатисфакција за извршено убиство.  (Термин “вражда” према К. Јиричеку односи се на одштету из основа крвнине која се као композиција или новац за измирење плаћао делом породици убијеног, а делом држави. Већ у време Немањића у XII веку постојала је установа композиције за крвне деликте под називом “вражда”. Она је постојала за све време средњовековне српске државе и увек је једна половина плаћана држави, а друга половина породици. Тако је нпр. у повељи краља Милутина из 1299/1300. год. прописано да се “вражда” не узима “од града и села” већ од “убице ко то учини”, што судови, из чега се види да је била уведена лична одговорност.

Вражда за “крв” одређена је и наредбом краља Милутина по спору са Дубровачком општином, а издата је по његовом одбијању измене обичаја плаћања вражде за убиство између Срба и Дубровчана.)

ПОРОДИЦА КОЈА дугује крв није давала само новац него је некада нудила и кумство као израз кајања, чиме би се између породице убице и убијеног успостављао један нови однос.

Породици убијеног се предавала пушка, или неко друго оружје којим је извршено убиство.

Та пушка, звала се “крвница” и она се од стране убице носила у поступку умира крви, предавала и поклањала кући убијеног, као признање или знак пажње породице убице, али и као цена крви убијеног. Обичај је био да се пушка “крвница” носи обешена о врату као знак покајања за крв убијеног.

У почетку откуп крви је био у натури, а касније у новцу што је зависило од месног обичаја који је владао.

У обичајном праву Црне Горе, како је већ споменуто, жене нису биле обухваћене крвном осветом, и нису плаћале за главу убијеног. Жена није могла бити убијена из пушке, јер је “стрељање” било предвиђено само за онога ко пушку носи и пушком се брани.  Почетком XX века жене су изједначене у начину извршења смртне казне са мушкарцима.

Према одговору Богишићевих “известилаца” из анкете од 1873. год. за Црну Гору, за “мртву главу” плаћало се 133 цекина и 2 гроша осим мита и другог трошка.  Иста цена је и за жену, дете, старца.

У случају убиства из нехата, а убица је душевно болестан, у највећем броју случајева није се тражило ништа, није било освете и до умира се лако долазило.

За ране, у Црној Гори се плаћало различито. Ако је човек осакаћен тада се плаћало као за пола крви, тј. 66 цекина и 1 грош, а ако је мања рана плаћало се 20-30-50 талира. Узимало се у обзир и то какав је човек који је рањен. Ако је бољи, који се може лакше осветити давало се више новца.  Ни цена крви није била иста, па се говорило “није ни свачија крв иста”, односно већа је ако је убијен главар.  (Тако нпр. Суд са митрополитом Петром пресуди за главу кнеза Станише “зашто је био кнез од племена 12 за главу и 12 за његово књажевство.)

* * * * * * * * * * *

Надокнаде за убиство у  планинама и катунима

ЗА ПОКУШАЈ УБИСТВА крв се није плаћала него би се главари скупили да казне онога ко је то покушао и казнили би га добро. Било је појединаца и друштвених група који нису пристајали на посредовање и решење спора мирним путем. То је оправдавано традиционалним начелом “да крв нема цијену без крви”.

У Кучима је био обичај да суд који је мирио завађене узимао је крвнину од 260 талира.

Крвник је давао поклоне женама и деци који служе током умира око 100 талира.  У Боки, крвнина примљена на име умира улази у оставштину погинулог и прелази на његове наследнике.

Крајем XVIII и почетком XIX века накнада за крв давала се у виду имовине којом су располагала црногорска племена. Тако, нпр. професор Обрен Благојевић бележи да су сачувани подаци о измиру крвнине путем уступања имовине - где је кнез Лалош Ниношевић дао своје имање на крвнину, јер му је слуга убио неко дете из Васојевића.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Накнада је могла бити и у планинама и катунима, јер оне нису изузимане из обичаја.

Пипери су, нпр. отели од Турака планину Штитово, па су је средином XIX века уступили Бјелопавлићима за 22 крви. Касније су заједно са Бјелопавлићима отели и Пониквицу и оставили је Бјелопавлићима.

Обичајна правила о умиру крви, према одговорима из Богишићеве анкете, умногоме су зависили од конкретних околности. Једна од тих околности је била “јачина” и моћ племена или братства из којег потиче убијени. Тако он каже: “...на богатство се мало гледа, него на снагу или величину кому увријеђени или увредилац припада .

Неке студије, које су за свој предмет истраживања имале решавање спорова проистеклих из крвне освете, наглашавају заједничко решавање спорова посредовањем и арбитражом, тј. посредством треће стране која делује као фактор са законским овлашћењима у брзом и ефикасном решавању сукоба.

У ПЛЕМЕНСКИМ заједницама Црне Горе, Херцеговине и Албаније мирење иде преко главара у братству и племену. Њихова улога у решавању спорова огледала се у посредовању да до преговора дође, а после и у коначном договору. Богишић наводи да у томе могу учествовати и главари из других племена, а не и из племена из којег је крвник. Број главара који су учествовали у мирењу кретао се од 6, 12 па до 20, што је зависило од тежине злочина, али и човека коме се иде на мирење.

Преговори о прекиду непријатељства и мирењу могли су почети одмах после убиства, и то је било заједничко правним обичајима у Црној Гори, Херцеговини и Албанији. Према албанским обичајима рођаци и породица убице шаљу преговараче из свога братства да добију бесу. То је била задата реч коју кућа убијеног даје убици и његовој породици да их привремено неће гонити за крв до одређеног времена. Задата реч (беса) на подручју Албаније трајала је 30 дана током којих су трајали преговори о мирењу између породица убијеног и убице.  На подручју Црне Горе није било прецизирано време за почетак преговора о мирењу, већ је зависило од околности. Мирење је некада долазило одмах, а некада је трајало дуго.

Дакле, у случају убиства или каквог тешког преступа за који је следовала освета, заједница убице је одмах на пригодан начин сазнавала намере друге стране, тј. заједнице убијеног, односно повређеног. Затим је организован збор заједнице којој припада убица на којем се одлучивало хоће ли се тражити умир или ће се заједница одрећи извршиоца и оставити га без помоћи и заштите.  (То се у Црној Гори звало одличењем.) Ако је одлучено да се тражи умир, онда је тај поступак почињао посредовањем замољених главара неке неутралне заједнице (племена или братства).

* * * * * * * * * * *

Пресуде кметова о умиру биле су у писаном облику

ГЛАВАРИ НЕУТРАЛНЕ заједнице ишли су код главара заједнице погинулог, односно повређеног, и од њих тражили веру и примирје. Ако је дата вера и утврђено примирје, преудузимане су даље активности и мере за постизање умира. Главари неутралне заједнице ишли су кући убијеног, односно повређеној страни, са једним кумом или са више кума из заједнице којој припада убица, које су носиле децу у колевкама и нудиле на уобичајен начин кумство молећи на тај начин да прихвате умир, обично речима заклетве “прими куме кумство за светог Јована”, што су понављали више пута у уобичајеним размацима да би породицу убијеног, односно повређеног, одобровољили да пристане на умир. Ни повређена страна није давала пристанак на умир без договора са својом заједницом, такође на збору. На том се збору одлучивало каква ће се сатисфакција прибављати, а нарочито хоће ли се прихватити умир који нуди заједница којој припада убица од чијег је понашања умногоме зависило да ли ће заједница повређене стране прихватити умир.

Међутим, Валтазар Богишић у Анкети наводи и случајеве када оштећена страна неће да прими молбу супротне стране чак и после неколико покушаја. У том случају, породица убице би слала жену са дететом у колевци у пратњи два-три саплеменика да моле за кумство. Могло се послати, како смо говорили раније, још жена са колевкама тако да оштећени није имао избора, прихватио би жену као госта и тако су преговори почињали.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Такве жене су називане “мироснице”, а новорођенче у колевци симбол који указује на покорност крвника и његовог братства пред породицом убијеног.  (Треба истаћи, да таква улога жене у решавању конфликта која је постојала у Црној Гори, није била обичај у Херцеговини.)

Кад им породица убијеног дозволи да уђу у кућу то је био знак да је била спремна на мирење и да прихвата умир. Ако је умир био прихваћен кућа убијеног даје реч селу (или се да беса) и по црногорским и по албанским обичајима почињу договори о месту и времену коначног договора, избору арбитара и других захтева. На крају преговора породица убијеног давала би часну реч да се од тога дана до одређеног дана неће светити ни убици ни његовим рођацима.

ДОГОВОРЕНОГ ДАНА, братство обе завађене стране окупљају се на, унапред, договорено место, пред изабраним арбитрима (кметовима), који имају улогу да одреде износ накнаде.

(Било је уобичајено да се за умир крви бира 24 кмета, а за умир рана 12 кметова, и они су бирани са стране заједнице убијеног или повређеног из неутралне заједнице, понекад и каквих угледних људи из крвникове заједнице.)

Пресуде кмества на подручју Црне Горе, када је умир у питању, биле су у писаном облику, док су у Албанији биле усмене.  Завршни чин у мирењу завађених породица био је тзв. “пољубац мира” којим је закључен споразум о миру завађених.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

После донете пресуде за умир прелази се на тзв. “крвну трпезу (вечеру)” на коју долази и убица, али тек када је пресуда донета. 

(Слично као код Црногораца и Албанци праве “крвну вечеру ”, али је они зову “крвави хлеб”. Постављање крста на вратима је последњи чин помирења, и он се ставља на горњи праг кућних врата, и њега прави рука власника крвне освете, а жељезо од којег је направљен крст баца се на кров куће убице.)

Све породице и братственици убијеног налазе се ту. Држи се здравица од стране породице убице. Убица са обешеном пушком око врата прилази на коленима или погнуте главе на педесет корака од трпезе а породица убијеног срета га, а убица говори: “прими куме, кума за бога и светога Јована”. Када се састану умирник и крвник овај њега љуби у прса, а овај други га прима и љуби у главу. Затим се љубе у лице и при томе му каже умирник: “Опраштам га богу и светом Јовану и теби крвнику’’.

* * * * * * * * * * *

Главари племена дају „Божју веру“ једни другима

ПОСТУПАК ИЗМИРЕЊА био је углавном исти у Црној Гори, Албанији и Боки, с том разликом што се у Црној Гори крвник није јавно понижавао везањем руку на леђа и ходањем на коленима кад је прилазио породици убијеног, односно повређеног, да моли за опраштај нудећи кумство. Умир се утврђивао кумством и побратимством, и од тада су се учесници у овом чину односили један према другоме као сродници. Иначе, док се одлучивало о условима умира односно о свим међусобним потраживањима учесника у умиру кметови су били по страни. Сентенцију (пресуду) саопштавао је најстарији или најодговорнији од кметова, и она се давала писмено, како смо рекли, у онолико примерака колико је странака и један примерак више ради чувања у манастирској архиви.

Најзад, треба споменути и обичај да у накнади штете коју убица треба да плати породици убијеног узимали су учешће припадници братства из којег долази убица. То је био обичај и друштвена обавеза према припаднику свог братства да му се помогне.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

При колективном умиру племена и братстава једних према другима није било никаквог посебног обреда, мисли се на кума, крвну вечеру и сл. Међу племенима “кад ће да се мире, или кад треба да уговоре о каквоме послу који се тиче обе стране” био је обичај да се то уради на скупу завађених племена на њиховим границама, преко установе станак.

Станак је имао јавни и званични карактер, а представљао је, у ствари,  мешовити међуплеменски суд састављен од главара заинтересованих племена. Обично је то био суд састављен од 5-6 главара са једне и друге стране, и чланови тог суда су се “више сматрали умирницима него судијама и сваки је држао да му је нека морална дужност бранити, колико год може свог племеника, па био крив или прав свеједно”.

Станку су присуствали сви заинтересовани и народ, и зато се одржавао на уобичајеним местима, на граници двају племена. При мирењу крви “убојица није смио долазити на састанак, да својим присуство не узбуђује браственике убијенога и не побуди на освету уместо на умир“ .

ДОКАЗАНА СРЕДСТВА на станку су била као и на обичном суђењу - признања, сведоци, записи, заклетва, итд. Пошто се изрекне пресуда од стране скупа главара очекивало се да обе стране пристану на осуду, а то су породице и братство погинулих или рањених, с једне и убице с друге стране. У том случају је измирење вршено одмах или су давани вреднији предмети у залогу, обично оружје. Ако се неко противио одлуци главара, односно мешовитог међуплеменског суда званог станак првенствено су га главари његовог племена или братстава склањали на умир, а у најгорем случају такав појединац је могао бити изопштен, односно одбачен од заједнице.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Архив Црне Горе, Архиве цетињских музеја, Википедија, Фејсбук...

Такође, био је обичај да се на крају успешног мирења међуплеменски суд заврши тако што се неколико главара с једне и друге стране договоре и дају једни другима “божју вјеру” да ће бити мир међу њима и проклињу онога ко прекрши то обећање. У том случају оба племена би таквог кривца тражила и кажњавала.

На крају овог текста о умиру крви, можемо закључити да је умир крви, као “цена крви”, у Црној Гори много значио за појединца, породицу, братство, племе и друштвену заједницу у целини. Пре свега, породица је добијала сигурност, јер је могла да се бави уобичајеним пословима, племе и друштвена заједница умиром су добијали на пољу свог демографског јачања, али и општег јединства и заједништва које им је било потребно у сталној борби против Турака. Зато и мислимо да је умир у Црној Гори одиграо веома позитивну улогу у смислу смањивања трагичних последица крвне освете.

Препоручујемо

Друштво

0 1

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ О СУДБИНИ ЊУЈОРШКИХ КУЛА: Предосећања будућности Владике Николаја Велимировића

20. 11. 2024. у 18:00

Друштво

0 4

ЕВРОПА НОВОГ ВЕКА - ТРИ КОРАКА КА ПРОПАСТИ: Николај Велимировић о судбини најстаријег континента

20. 11. 2024. у 16:00

Друштво

0 2

ЛАЖ И ИСТИНА НЕ МОГУ ОРАТИ НА ИСТОЈ ЊИВИ: Свет Виђен очима Светог Николаја Велимировића

20. 11. 2024. у 19:00

Друштво

0 0

ДУБОК ТРАГ РАТНИХ СТРАХОТА: Свет је из оружаног сукоба изашао подељен на победнике и поражене

13. 11. 2024. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације