ГЕПОЛИТИКА СВЕТОГ САВЕ СТВОРИЛА ЈЕ СРПСКУ НАЦИЈУ: Обележевамо 850 година од рођења човека који је поставио архетип националне свести

СВЕТИ Сава је најпознатија, најизузетнија и најтаjaнственија личност у историји српске нације коју је управо он створио.

Свети Сава Немањић, Фото Фреска из 13.века у цркви Светих аопстола у Пећи

- Савино рођење пре 850 година је преломни тренутак у историји српског народа, ништа се не може мерити са његовим животом кога је посветио Србима. Политиколошки посматрано он је извео невероватан феномен, створио је српску нацију шест векова пре него што су Европи уопште почело формирање нација! Његова вишедимензионална мисија: државничка, религијска и културолошка је у 13. веку успела да постави угаони камен, архетип, српске националне свести која одржава континуитет до дана данашњег, без обзира на све историјске Сциле и Харибде које су се дешавале Србима - каже проф др Љубиша Деспотовић, једини српски научник који је Савино дело разматрао са савременог политиколошког аспекта у књизи "Геополитика Светосавља".

Он указује да је Сава створио српску нацију у времену када су услови за такав подухват изгледали немогући, када су империјалне претензије ка Србији и асимилацији Срба гајили и православно Ромејско царство и западне државе предвођене папством.

FOTO: Privatna arhiva

- Срби и данас живе у сличним геополитичким условима, али не постижу немањићке успехе јер не познају геополитику Светосавља. Зато нам је потребно ново читање Светог Саве растерећено постојећих рецепција и тумачења у коме ће сваки сегмент његовог рада бити обрађен на аутентичан и изворан начин. То је могуће иако немамо Савине мемоаре. Сагледавајући резултате његовог рада у светлу околности у којима је живео и делао можемо да декодирамо његову геополитику која никада није изгубила на актуелности. Срби од Савиног времена до данас живе у сличним околностима, на вододелници између источних и западних цивилизација и империја, на простору који је врло значајан за све цивилизације и културе које су са Запада покушавале да изађу на Медитеран и иду даље на блиски и даљи Исток и обрнуто - каже др Деспотовић.

фото: Борис Субашић

Он се противи јаловој кукњави због геополитичког положаја српског народа и државе и сматра да га треба прихватити као чињеницу.

- Треба делати као Сава у времену када су два ужарена језгра, Ромејско царство и папски Запад покушавали да прогутају Србе. Он је управо тада утемељио српску нацију у државном, културном, идентитетском, верском и сваком другом смислу. Тај подухват је запечатио путовањем на "истински Исток", Синајску Гору где је, како каже његов биограф Доментијан, "чеда свога западног отачаства" привео Богу као "нови савршен народ". То предање је у српском народу створило изузетан и јединствен осећај да је "изабран" односно да може да се обраћа Господу непосредно јер пред њим има најеминентнијег представника, Светог Саву, највећу историјску личност коју су Срби имали и коју ће икада имати - каже др Деспотовић.

фото: Борис Субашић

Он указује да је погрешно уобичајено посматрање различитих аспеката Савиног рада којим се он представља као низ раздвојених личности.

- Таквим приступом се умањује Савина личност и ствара његова искривљена слика. Сава је јединствени "светац - цивилизатор", модернизатор државе и културног живота, интегратор и креатор националног идентитета. Он је истовремено био све: еманципатор, боготражитељ, државник, дипломата, утемељивач просвете и здравства, творац световног и црквеног законодавства. Одржавао је контакте са окружењем без обзира на конфесију, а истовремено је био велики православни духовник, чија христоцентричност се не може довести у питање. Био је свестан да и на Западу и на Истоку постоје цивилни облици школовања, да се не учи у богословској школи математика и како се пројектују и зидају манастири и храмови, како се топе метали и праве путеви, све оно што је неопходно да би се развијали држава и друштво. Оснивао је школе јер је разумео да религија сама по себи ни црква то не могу да апсорбују, а у свом Законоправилу је дао српску верзију средњовековне "симфоније" државе и цркве, као законодавац и грађанског и црквеног права - каже др Деспотовић.

фото: Б.Субашић

Он наглашава да је просветитељска делатност Светога Саве била синхронизована са тадашњим европским токовима просвећивања и модернизације, али прилагођена српским државним, културним и верским специфичностима.

- Савина мисија била је ослобађање српске државе и цркве од предоминације цезаропапизма Ромејског царства, издвајање српског националног идентитета од мноштва других који су били утопљени у универзализам "православног Рима". Томе су се супротстављали и вековни империјални интереси Константинопоља који је настојао да сачува политичку и верску доминацију, и конкурентска религијска и политичка стварност оличена у папској Римској цркви и западном политичком поретку моћи. На размеђу тих геополитичких интереса Сава је тражио спасоносну формулу ослобођења која би подстицала еманципацију српске државе и постизање статуса српског краљевства и стицање верске аутокефалности. Опстанак, ослобођење и развој српског народа захтевали су мудру, уравнотежену и рационалну националну политику, а то је избалансирани концепт геополитике Светосавља који је подразумевао избегавање политичког туторства - објашњава др Деспотовић.

Фото Борис Субашић

Професор подсећа да се мало тога суштински мења на светској позорници када је реч о геополитичким константама, не само за велике државе и империје већ и за мање народе који су истински историјски и постојани.

- Такав народ су Срби који живе на геополитичкој вододелници. Суштински се не разликује линија поделе православља и римокатоличанства из времена Немањићке државе са геполитичким лимесом које цртају геостратези америчке империје, као што су Збигњев Бжежински у "Великој шаховској табли" или Самјуел Хантингтон у "Сукобу цивилизација". Срби непрестано живе са обе стране лимеса, осцилују између два ужарена језгра. Да је и у таквој позицији могуће опстати и напредовати доказао је Свети Сава успевајући да уради оно што нико раније није учинио, да избори еманципацију свог народа и успостави стабилну државу на трусном простору. Суштински део тог пројекта је било добијање аутокефалности "цркве у Срба". То је практично значило потискивање хеленског фактора и враћање цркве српском народу. Захваљујући Сави она је на врло мудар начин укључила у себе религијске и традицијске вредности које не потичу из хришћанства већ из ранијег периода српске историје, као што је слава, и да их одрже као нашу националну специфичност до данас - каже др Деспотовић.

Светосавље је по његовим речима "везивна нит која нас је држала на окупу и онда када нам је биолошки опстанак долазио у питање".

- Светосавље је главно обележје крштене Србије које нису заборављали чак ни они Срби који су стицајем тешких историјских околности били приморани на верску а потом и националну конверзију. Срби су као народ крштени у хришћанству много векова пре доласка Светог Саве али су тек са њим постали права Крштена Србија, као национална, језичка, културна, верска, духовна и државна заједница свих Срба ма где они живели у свету. Тако је било, а тако ће и бити - закључује др Деспотовић.

ВИЗАНТИЈА НАМЕТНУТИ ПОЈАМ

- Свети Сава, све и да је хтео, није могао да буде Византинац јер Византија није постојала у његово време! Византија је наметнути западни појам, измишљен у Немачкој, који је изопачио суштину догађаја на простору Ромејског царства, јединог Римског царства свога доба. Тако су ту државу перципирали њени савременици,укључујући Саву, као древну империју са својим интересима и амбицијама, који су се често сукобљавали са српским. Контаминацијом прошлости, мењањем историје због неких догми, покушава се "византинизација" Саве и његове српске црква за коју се борио управо због државне и духовне хегемоније Ромејског царства.

КУЛТ И ДО ТУРСКОГ СТАНОВНИШТВА

СЛАВНИ оксфордски професор Димитрије Оболенски говорио је да се "историчар који покушава да напише Савину биографију са правом уплаши и обесхрабри" када се суочи са невероватним спектром делатности тог племића, монаха, аскете, државника, дипломате, законодавца, великог путника који је физички умро, али никада није напустио овај свет и свој народ. Јер, посмртни култ "свеца заштитника Срба без премца" се "проширио по целом Балканском полуострву тако да га је касније делимично прихватило чак и турско становништво", констатовао је Оболенски, наглашавајући да је "Савина митопејска моћ без сумње јединствена у Источној Европи".

фото: Борис Субашић

НАУЧНИЦИ НАШЛИ ДОКАЗЕ ДА ЈЕ СМАТРАН ЖИВИМ СВЕЦЕМ И МЕЂУ ЛАТИНСКИМ КРСТАШИМА У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ

За живота поштован као светитељ

САВА Српски је још за живота поштован као светитељ, не само у српском народу, већ и међу Русима и Бугарима, који су чак покушали да задрже његове земне остатке после смрти у Великом Трнову на крају другог поклоничког путовања на Исток које је предузео да би на светињи свих монотеиста Гори Синајској привео српски народ Христу. Научници су пронашли доказе да је Сава сматран живим свецем и међу латинским крсташима у Светој земљи, чак и међу муслиманима на двору египатског султана Камила, који су били задивљени подвигом највећег путника света свога доба који је 1324-1235. прешао више од 8.000 километара преко мора и копна три континента.

- По ономе, што о Светом Сави знамо из позитивних писаних података, он је заиста, према заповести апостола Павла, датој епископима и свештеницима, био свима све, али, иако велики хришћанин и подвижник, остао је природан Србин и човек. И народ га у својим предањима тако и схвата: као учитеља благог, и као доброг оца, који прашта, али уједно, у приликама, и као неумитног укоритеља и судију; као аскета и премореног скромног путника пешак. Све што је најбоље и најузвишеније или је у природи једног предела лепше и необичније, довео је народ наш у везу са идеалом својим, Светим Савом, и његовим апостолским путовањима и проповедањима... Објашњења основних карактеристика у земљорадњи и сточарству, у главним женским ручним радовима, млинарству и чисто народним занатима опет око Св. Саве круже - записао је протојереј Стеван М. Димитријевић у етнографској студији "Свети Сава у народном веровању и предању".

Да свог просветитеља нису заборавили ни Срби који су прешли у католичанство посведочио је шибенски бискуп и историчар Иван Томко Мрнавић (1580-1637) који је 1610. објавио прву познату модерну биографију Светог Саве.

Први писани траг о школској прослави Светог Саве датира из 1735. у Српско-латинској школи у Сремским Карловцима. Кувеждински протојереј Јефтимије Ивановић који је 1812. дошао у Земун први је предложио 1812. да се Савиндан прославља у српским школама што је прихваћено широм Хабзбуршке монархије.

Још пре доношења хатишерифа 1823. Књаз Милош је наредио да се Свети Сава светкује у Србији, у народу и школама. У протоколу Књажеве канцеларије од 5. фебруара 1827. убележено је проглашење Савиндана за државни празник. Када је 1838. основана највиша образовна институција, Лицеј у Крагујевцу, његов први ректор Атанасије Николић је предложио да се Свети Сава прославља као школска слава. Указом Попечитељства просвештенија (Министарства просвете) од 5. јануара 1840. Сава је проглашен за патрона свих школа у Србији и 14. jануара је Савиндан први пут званично прослављен као школска слава у Крагујевцу.

У Будиму је 1838. први пут обележен Савиндан, а следеће године је у Сегедину први пут изведена песма "Ускликнимо с љубављу светитељу Сави" сегединског свештеника и вероучитеља Павла Стаматовића. Свети Сава је као заштитник српске просвете прослављен у Шибенику 1846, a у Котору 1849. године.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације